0
Kritika filma “Jahač” rediteljke Kloi Žao.
Na nedavno održanom festivalu u Veneciji “Zlatni lav“ je pripao američkom filmu “Zemlja nomada“ kineske rediteljke Kloi Žao. Ako je šira publika mogla da se iznenadi, oni koji pomnije prate zbivanja u oblasti nezavisnog, autorskog filma već znaju da je ova mlada Kineskinja, rođena 1983. u Pekingu, a potom studentkinja društvenih nauka u Njujorku, već sa dva prethodna filma pokazala da je reč o sjajnoj prinovi u svetu autorskog filma. Zaobišla je Holivud i skromnim sredstvima napravila nekoliko kratkih filmova koji su osvojili najznačajnije nagrade u svojim kategorijama. Pre “Zemlje nomada” potpisala je dva igrana filma, oba tematski smeštena u rezervat Pajn Ridž, država Južna Dakota. I oba poetski i kritički govore o sudbonosnim promenama koja su zadesila ovaj deo zemlje na kojoj je zasnovana mitologija osvajanja Divljeg zapada, kao i omiljeni žanr vestern filma.
I dok čekamo da se na sledećem izdanju beogradskog Festivala autorskog filma u novembru pojavi mnogo hvaljena “Zemlja nomada”, hoću da skrenem pažnju na autorkin prethodni film “Jahač” (The Rider, 99 min.), koji je pre dve godine osvojio najviše priznanje na kanskom programu “15 dana autora“, potom i niz vrhunskih priznanja na mnogim festivalima nezavisnog filma, osvojivši i četiri nominacije za nagradu Indpendent Spirit u ključnim kategorijama.
Film je inače u nas prikazan na jednoj od onih brzih panorama autorskog filma (četiri filma dnevno), promakao je nezapaženo kao i mnoga druga ostvarenja (videli ste šta se dogodilo sa nekada uglednim kulturnim rubrikama), ništa čudno. Ovih dana sam ga ponovo odgledao u ponudi kablovskog programa Cinemax, sa knedlom u grlu. I onda shvatio zašto su neki uvaženi kritičari poput Pitera Bredšoa iz londonskog “Gardijana” upotrebili komplimente koja se čuvaju za posebne prilike (zastao mi dah, zadržavao sam suze, za ponovna gledanja).
Film “Jahač” nije lako označiti u žanrovskom smislu, moglo bi se reći da je to doku-drama, vestern novih vremena, intimna priča sa dramatičnim i poetskim konotacijama najvišeg reda. I sad to nije presudno bitno. Rediteljka i pisac scenarija Kloi Žao, radeći prvi film “Pesme koje sam od braće naučila” u rezervatu Pajn Ridž, Južna Dakota, upoznala dvadesetogodišnjeg mladića Brejdija Žandroa, koji je kao dreser divljih konja (indijanska šamanska čarolija zvana “šaptač konjima”) i učesnik takmičenja u rodeu (tu se zarađuju male pare, ali se gubi i glava) zadobio prelom lobanje i posle rizične operacije, dobio metalnu ploču na lobanji i lekarski nalog: nema više rodea!
Odabrala je da od njegove dramatične sudbine načini film u kojem će on igrati sebe, a u filmu će svoje porodične uloge vaspostaviti njegov otac, njegova sestra Lili, a njima je pridružen njegov najbolji prijatelj Lejn koji je na rodeu teško nastradao, i sada je vezan za kolica, nepomičan, u rehabilitacionom domu, nem (sa mogućnošću komunikacije samo teško čitljivim znacima). Porodica Žandro i svi drugi učesnici filma su naturšćici (nešto slično je kod nas radio Žilnik i niko više). Reklo bi se: nemoguća misija. Ali, desilo se čudo, film ima neverovatnu prirodnost i ubedljivost. Kakva se retko susreće i novijem filmu.
Iako je priča vezana za dramu porodice Žandro (svi nastupaju pod svojim imenima, samo im je prezime promenjeno, Blekbern, iz nekih nepisanih filmskih razloga), širi društveni kontekst je diskretno nagovešten. Od vremena kad su u južne američke predele prodirali naseljenici, osvajajući zemlju u surovim obračunima sa indijanskim plemenima koja su stolećima živela tamo, mnogo šta se promenilo. Stigao je surovi korporativni kapitalizam koji je poništio sve etičke vrednosti koje smo prepoznavali u klasičnim filmovima Hauarda Hoksa, Džona Forda, Džona Hjustona… Sada je ova lepa zemlja pretvorena u pustolinu, potomci nekadašnjih osvajača, ali i starosedelaca, koji su pokušali da žive po kaubojskom kodeksu (negovanje stoke, konja, poštovanje suseda) sada su poraženi i žive u rezervatu. To je samo nagovešteno u pozadini intimne priče, jer je to već na drugi način ispričano i nije potrebno ponovo “izmišljati Ameriku”. Surova zbilja u kojem za snove o kaubojskim vrlinama ima malo mesta.
Film otvara duga sekvenca mladog jahača koji jezdi na konju sa pozadinom nebeskog plavetnila, i ubrzo shvatamo da je to san mladića Brejdija koji je već doživeo fatalnu nesreću. Ostao je samo sa svojim konjem Apolom s kojim ima maltene mističnu korespondenciju. Uvodnu snenu sekvencu, kao i završnu, koja pripada možda jednom drugom junaku (da ne otkrivam baš sve), ostvario je direktor fotografije Džošua Džejms Ričards, poezijom filmske slike i sugestije kakve smo u novije vreme nalazili kod jednog drugog filmskog mistika, Terensa Malika.
I onda bolje upoznajemo Brejdija, već životno obeleženog, majka mu je nedavno umrla, mlađa sestra Lili je autistična ali izgovara neke zanimljive misli (zamislite, u stihovima!), jedino imaju problema sa ocem koji se propio (setih se srpskih sela i pivopija ispred lokalne bakalnice), dovlači neke sumnjive ženske (ništa loše po ženski rod), i tako se živi. Domaćinstvo propada, otac nije plaćao poreze, iznenada Brejdi doznaje da je sinu iza leđa otac prodao njegovog omiljenog konja, kako bi namirio dugove. Sada je problem kako ponovo otkupiti miljenika koji čini smisao Brejdijevog života.
Dva susreta sa nesrećnim drugarom Lejnom su nabijena emocionalnošću i toplinom koja nijednog trena ne pada u gnjecavu patetiku. Brejdijev odnos sa sestrom (devojčica odiše nekom intuicijom kakvu imaju samo autistična lica) druga je važna okosnica fimskog zapleta. I, posebno bitno za rasplet priče, atmosfera oko rodea koji je postao deo velikog biznisa, sa kladionicama, vašarskog spektakla, poput koride u Španiji. Učesnici rodea sele se od jednog spektakla na drugi, sve u nadi da će zaraditi neku bitniju paru, a među sobom neguju neverovatnu solidarnost i toplinu. Od cele mitologije Zapada i etičkog kodeksa kaubojske tradicije to je maltene sve što je ostalo.
Rediteljka Kloi Žao neprekidno prati svog junaka Brejdija, s razlogom, mi film sagledavamo kroz njegove oči, njegov glumački magnetizam je neverovatan, takva prirodnost i opuštenost u rekonstrukciji sopstvenog života se retko sreće. Uzgred doznajemo da porodica koja se u filmu imenuje kao Blekbern, pripada belom indijanskom plemenu Lakota Sijuksa, što za priču nije bitno, jer sada i potomci doseljenika i starosedelaca dele gorku sudbinu istorijskih gubitnika.
Središnji deo filma čini Brejdijev pokušaj da nekako ekonomski opstane, pokušava da radi u lokalnoj samousluzi, ali, svi ga neprekidno pitaju šta je sa njegovom kaubojskom karijerom. Druži se sa konjima, zna da je tri dana bio u komi, iz koje je srećom isplivao. Ali, njegov susret sa unesrećenim Lejnom ga emotivno pomeri, jer mu ovaj nemušto saopštava: “Nemoj odustati od snova”. Otac pokušava da ga spreči od odlaska na rodeo, a on ocu kaže: “Jedino što sam od tebe učio od malena, jeste da postanem kauboj!” I odlazi na završni rodeo. Iz daljine ga prate otac i sestra. Život o koncu.
Sve je u filmu smešteno između dva filmska sna, ne kaže nam se da li oba pripadaju glavnom junaku. Ovu magičnu filmsku priču rediteljka Kloi Žao je povezala i sjajnom muzikom Natana Halperna.
Rekli smo već, film je za više gledanja. Sada ga ima na internetu i jedan moj prijatelj (vičniji od mene u snalaženju modernom tehnologijom) poklonio mi je dvd kopiju “Jahača”. Otkriću vam tajnu, jutros sam ga ponovo gledao, i neka mi niko ne kaže da je vesternu vreme prošlo. Ovoga puta mi je to potvrdila mlada dama rođena u Pekingu, koja je izbegla holivudsku klopku. Hvala joj na ovom daru.
