Pedro Almodovar dane socijalnog distanciranja provodi u svom stanu u Madridu i piše eseje-dnevnike o svojim iskustvima i uspomenama.
Prvi deo, preveden na engleski, koji prenosimo skoro u celosti, objavio je sajt IndieWire.
„Odbijao sam da pišem sve do sada. Nisam hteo da ostavim trag o osećanjima koje su ovi prvi dani izolacije podstakli u meni. Možda je razlog taj što je prva stvar koju sam otkrio da ova situacija i nije mnogo drugačija od moje svakodnevne rutine – navikao sam da živim sam i u stanju pripravnosti; ne baš srećna spoznaja.
Prvih devet dana odbijao sam da stavim ijedno slovo na papir. Ali, jutros je u novinama osvanuo naslov koji kao da je iz nekog crnohumornog magazina: „Klizalište u Madridu postaje privremena mrtvačnica“. Kao u nekom B filmu.
Izolaciju sam počeo u petak, 13. marta. Danas mi je 11. dan. Organizovao sam se tako da sam licem okrenut ka mraku, ka noći, kao da sam u divljini, pratim ritam diktiran svetlošću koje dopire kroz prozor i terasu.
…
Prestao sam da gledam u sat. Gledam samo kada treba da izbrojim korake koje pređem duž hodnika, onog istog dugačkog hodnika u kojem je Hulijeta Serano rekla Antoniju Banderasu da nije dobar sin, misleći na mene (u filmu „Patnja i bol“ – prim. nov).
Prestao sam da žurim…
Nisam dovoljno raspoložen da počnem da pišem fikciju – sve u svoje vreme – premda mogu da zamislim brojne zaplete, neke i intimnije prirode (Siguran sam da će na kraju svega ovoga doći do bejbi buma, ali sam jednako uveren da će biti i mnogo raskida – pakao, to su drugi ljudi, reče Sartr – neki parovi će čak morati da se suoče sa obe situacije istovremeno: raskid i dolazak novog člana u sveže okrnjenu porodicu).
Trenutnu stvarnost lakše je razumeti kao fantastičnu fikciju nego kao realističnu priču. Ova nova svetska situacija sa virusom deluje mi kao da je izašla iz neke naučno-fantastične priče iz pedesetih, iz vremena Hladnog rata. Ili iz horor filma sa najokorelijom antikomunističkom propagandom. Ili nekog od američkih B filmova, obično dosta dobrih (naročito onih zasnovanih na romanim Ričarda Metisona: Ja sam legenda ili Zona sumraka) uprkos čudnim namerama njihovih producenata. Na pamet mi padaju i novi filmovi „Dan kada je Zemlja stala“, „Zabranjena planeta“, „Uveliko mrtav“, „Invazija trećih bića“, i svi ostali sa Marsovcima.
Zlo uvek dolazi spolja (komunsiti, izbeglice, Marsovci) i služilo je kao argument za najtvrdokorniji populizam (bez obzira na to, svesrdno preporučujuem sve gorepomenute filmove; i dalje su odlični). Zapravo, Tramp se već pobrinuo da situacija koju preživljavamo zvuči kao horor iz pedesetih, kada je virus nazvao „kineskim virusom“. Tramp, još jedna od velikih pošasti našeg doba.
Odlučio sam da potražim nekakvu zabavu. Obično improvizujem (ali ovo nije vikend, moj uobičajeni period za samoću i izolaciju), pa sam sastavio program filmova, vesti i štiva za različte periode tokom dana. Moj dom je institucija, a ja sam jedini njen stanovnik. U poslednje vreme ubacio sam i neke kućne vežbe. Sve do sada bio sam klonulog duha i jedina vežba bila je šetanje uz onaj dugačak hodnik.
Za popodnevni film biram Melvilovog „Policajca“ i iznenađujem sam sebe svojim večernjim izborom, jednim ostvarenjem sa Džejmsom Bondom, „Goldfinger“. U ovakvim danima, pomislio sam, najbolja stvar je čista zabava, čist eskapizam.
Dok gledam „Goldfinger“, srećan sam zbog svog izbora. Zapravo, to je film koji je izabrao mene, a ne obrnuto. Upoznao sam Šona Konerija, sedeli smo na jednoj večeri u Kanu jedan do drugog i bio sam iznenađen njegovim poznavanjem filma, naročito činjenicom da ga zanima moj rad. U to vreme više nije živeo u Marbelji ali je i dalje obožavao Španiju. Rastali smo se kao prijatelji i razmenili brojeve telefona – za koje sam bio siguran da nijedan od nas neće nikada okrenuti.
A, onda, nekoliko meseci kasnije, bila je 2001-2, on me je nazvao. Upravo je bio izašao sa projekcije filma „Pričaj s njom“. Nisam fetišista ni mitomanijak, ali dok sam ga slušao kako priča o mom filmu bio sam preplavljen emocijama. Taj dubok glas, glas dobrog glumca i privlačnog muškarca. O svemu ovome sam razmišljao dok sam gledao „Goldfingera“ to veče. Karantin, veče, Šon Koneri i ja, sa sve prekidima i mislima koje jure po glavi.
Između filmova, na sekund sam uključio vesti i saznao da je Lusiju Bose odneo ovaj tornado kojem samo ime znamo. I pustio sam prvu suzu toga dana. Lusija je bila fascinantna i kao glumica i kao osoba. Sećam je se u „Hronici jedne ljubavi“ Antonionija, kao žene neprevaziđene lepote, čudne za to vreme, i po načinu na koji je hodala, androginom i animalnom, koji je njen sin Migel Bose nasledio, između drugih stvari. Sutra ću staviti taj Antonionijev film na program.
Bio sam jedan od brojnih Migelovih prijatelja koji su ostali zapanjeni i očarani ovom snažnom ženom koja je delovala večno. Poput Žane Moro, Čavele Vargas, Pine Bauš i Loren Bekol, Lusija je bila deo Olimpa/podijuma modernih žena, slobodnih, nezavisnih, sve odreda muževnijih od muškaraca koji su ih okruživali. Izvinjavam se što se gađam slavnim imenima, ali imao sam sreću da ih sve upoznam i budem blizak sa njima. To je loša strana izolacije u kući – lako postaješ plen nostalgije.
Našao sam Migela Bosea u Meksiko sitiju i dugo smo pričali. Godine su prošle od kada smo poslednji put ćaskali i, uprkos ovoj tragičnoj situaciji, hteo sam da mu zahvalim i na belim orhidejama koje mi šalje svakog rođendana, tokom poslednje tri decenije. Bez obzira gde sam – a skoro uvek to je negde van Madrida – svakog 25. septembra ja dobijem ćup sa belim orhidejama koje ne venu mesecima, i uz njih veliku čestitku od MB.
Dobra stvar oko nepostojanja rasporeda tokom ovog tamničenja jeste da žurba nestaje. I pritisci i stres. Po prirodi sam anksiozan ali nikada nisam bio manje anksiozan nego sada. Da, znam da je realnost pod mojim prozorom užasna i neizvesna, zato sam i iznenađen što nisam zabrinut i grčevito se držim tog novog osećaja prevazilaženja straha i paranoje. Ne razmišljam o smrti ni o mrtvima.
Moj glavni zadatak – nešto novo za mene jer, generalno, imam lošu naviku da ne odgovaram na poruke ili odgovaram samo na neke – jeste da odgovorim svima koji mi pišu i pitaju za moje i zdravlje moje porodice. Jer, prvi put to nisu banalni razgovori i reči zaista imaju smisao. Veoma ozbiljno shvatam odgovore i svaku noć obavim krug razgovora da proverim kako se drže moji prijatelji i familija.
Kada je svetlost prestala da se promalja kroz prozor, počinjem da gledam „Goldfinger“. Opet me fascinira Širli Besi i kratko pojavljivanje još jedne Širli, Iton, prelepe glumice koja je platila visoku cenu jer je pala Bondu u ruke. Njeno telo, ofarbano u zlatno, opruženo na krevetu, bez ijedne pore kroz koju može da diše, i dalje je jedna od najmoćnijih slika iz ove franšize kojom se prikazuje želja/požuda/erotika i ludilo supermoćnih zlikovaca sa jedinom ambicijom da unište svet i da samo njihovi vazali prežive.
Moram da prestanem gledanje da bih se javio na poziv sestri Čus, koja mi kaže da me gleda u dokumentarcu na Drugom kanalu. Već je prošla polovina. Prebacujem se sa videa na TV program i uključujem u dokumentarac o Čaveli Vargas, koje su radile Dareša Kji i Ketrin Gund. Sve što vidim i čujem dira me do suza, iako sam ga već gledao, onomad. Ali ovaj trenutak je drugačiji od svega što sam proživeo; ne mogu da ustanovim nikakva poređenja.
Sve što znam je da sam i zatvoren i u bekstvu u isto vreme. Svakoga dana sve manje gledam vesti. Pokušavam da držim paniku i anksioznost po strani. Bekstvo na koje mislim (preko zabave i eskapizma) nije uopšte monotono. Iako sam već gledao dokumentarac o Čaveli, udario me je sa takvom emocijom da ne mogu da je kontrolišem, niti to želim. Plačem do poslednjeg kadra. Preplavljuju me uspomene na sve one noći kada sam je najavljivao u Sali Karakol ili teatru Albenis (prvo pozorište u koje je ušetala kao pevačica; prokleti meksički seksizam nije joj dozvoljavao da bude na sceni u pantalonama i ponču, jer neko tako obučen prosto nije mogao da bude prava žena).
Najavio sam je u pariskoj Olimpiji. Bilo je teško, ali uspeli smo da napunimo salu. Ujutru, tokom tonske probe, Čavela je pitala nekog od zaposlenih gde je madam Pjaf sedela kada bi tu nastupala. I pevala je baš sa tog mesta. Od te večeri nadalje, kao deo nekog mog rituala, u kojem je Čavela bila moja Pjaf, počinjao sam šou ljubljenjem nekoliko santimetara pozorinice na kojima će Čavela potom stajati.
Još uvek pod utiskom zabave i Džejmsa Bonda, nisam bio spreman da ponovo slušam glas Velike Šamanke, bilo da peva ili priča, niti da gledam sebe kako pevam sa njom „Vamonos“ i pričam o njenom životu.
Sećam se da sam je za Božić 2007. pozvao iz Tangera. Način na koji je pričala me je uplašio. Jedna od Čavelinih brojnih karakteristika bio je njen divan kastiljski izgovor, reči su u njenim ustima delovale puno, nijedan glas nije falio. Preko telefona samo je uspela da izusti „Volim te mnogo“ i „vreme prolazi“. Uplašio sam se, i dve nedelje kasnije pojavio sam se u kućici u Tepostlanu, gde se krila kod prijatelja iz mladosti. Bio sam spreman na najgore. Znao sam da je primljena u bolnicu tri dana ranije. Ali, kada je čula da dolazim da je vidim, zahtevala je da je puste – čik neka neko proba da odbije Čavelu – i dočekala nas je u svojoj kućici u Tepostlanu, ozračena, uglađena i sa onim dobrim, starim glasom koji nije prestao da priča tokom sva tri sata naše posete.
Rastali smo se popodne i ostavili je samu. Jedna domorotkinja je pazila na nju do pet popodne. Onda bi je ostavila do sutradan ujutro, jer Čavela nikome nije dozvoljavala da je pazi noću. Moja mama je bila ista takva godinama pred smrt: iz nekog neshvatljivog razloga, jake žene postanu tvrdoglave i iracionalne, nema načina da ih upozorite na duge noći, uglavnom zato što ih one već vrlo dobro poznaju, ali imaju nadljusku sposobnost da izdrže.
Pričali smo o njenoj bolesti i smrti i rekla mi je, kao što bi svaki dobar šaman, „Ne plašim se smrti, Pedro, mi šamani ne umiremo, mi transcendiramo“. Bio sam apsolutno ubeđen da je u pravu. I još mi je rekla „Smirena sam“. I, nastavila, „jedne noći ću, polako, zastati, sama, i uživaću u tome“.
Sledećeg dana primila nas je na nogama i radovala se izlasku na ručak. Čavela je bila stručnjak za vaskrsnuća. Potpuno oporavljena, ponudila se da nam pokaže Tepostlan. Počev od brda Čačipitl, preko puta kuće gde je živela (Džon Sterdžis je tu snimio „Sedmoricu veličanstvenih“). Legenda kaže da će to brdo otvoriti svoja vrata, skrivena među stenama i korovom, kada stigne sledeća apokalipsa, i samo oni koji uspeju da uđu u njegovu utrobu biće spaseni. Pogledah je, još jednom u čudu. Već se spremala za sledeću apokalipsu i ne mogu da se otmem utisku o ovoj koju trenutno naseljavamo.
Obraza još uvek mokrih od suza, udahnuo sam par puta pre nego što sam se vratio Džejmsu Bondu, ali večeras, Drugi program je neumoran. Posle Čavele emituju drugi dokumentarac koji takođe ima svetlo u naslovu „La luz de Antonio“ (Antoniova svetlost). Antonio je slikar iz La Manče, Antonio Lopes, a svetlost njegovih očiju je supruga Marija Moreno, velika slikarka realista koja je uvek bila na marginama, iza Anotonija i grupe giganata realističkog slikarstva pedesetih. Od srca preporučujem ovaj dokumentarac.
Marija Moreno je umrla pre nekoliko nedelja. Sećam je se kao anđela, suprotnost Čaveli. Njeni radovi odisali su toplom, prijatnom, misterioznom atmosferom, tako drugačijom od slika Antonija Lopesa, sa kojim je delila iste teme, ali nekoliko koraka iza njega. Takođe, ona je bila producentkinja filma „San o svetlu“ Viktora Erisea, dokumentarca o Antoniju Lopesu.
U tom filmu vidimo Antonija Lopesa u svom ateljeu, kako čisti i priprema platno na kojem će naslikati svoj sledeći rad. Divan ritual. Antonio izlazi u dvorište, sa čašom vina, gledamo ga kako oduševljeno posmatra žuto voće drveta dunje, suvonjavog drveta, poptuno nesvestan da je pomalo otrcano. Dunje su svetlo žute, među tamno zelenim listovima. Ujutro, Antonio obilazi drvo i usredsređuje na grubu kožu dunje, gleda je fasicniran, opčinjen. I odlučuje da je slika, ali svestan da prizor koji proučava nije moguće preneti na platno jer je voće živo i nastaviće da se menja svakoga dana, a ni svetlo neće biti isto. Film priča o umetnikovoj borbi da uhvati sunčevu svetlost na dunji, toj unapred izgubljenoj bitki.
Ovaj film Viktora Erisea bio je prikazan u Glavnom programu Kana 1992, kada sam ja bio član žirija. Dobio je, s pravom, Specijalnu nagradu žirija. Skoro sam se posvađao sa Žerarom Depardjeom, predsednikom žirija, jer mu se film uopšte nije dopao i nazvao ga je dokumentarcem. Na svu sreću, dobio sam podršku ostalih članova žirija.
Već je bilo kasno kada sam ugasio Drugi kanal, ali, nema veze, vreme u tamnici je kružno i ne želim da razočaram Džejmsa Bonda, ne želim da odem u krevet dok Šon Koneri ne osujeti planove makijavelističkog debelog Goldfingera i sve nas ne spase.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: