0
Kritika knjige “Čovek u crvenom kaputu“ Džulijana Barnsa.
Čudesan pisac sa Britanskih ostrva, svaka njegova knjiga (objavio ih je dvadesetak) razlikuje se od prethodne, a za deo njih ni sam autor nije siguran da li pripadaju beletristici (izvinjavam se na upotrebi starinske oznake), dokumentarnoj prozi ili nečemu između. To nikoga nije zbunilo, jer je Džulijan Barns (rođen 1946) tragalac u kulturi, pisao je tv-kritiku, likovne eseje, a za jedan američki magazin redovno je prilagao prodorne i analitički besprekorne komentare (sabrane u knjizi “Pisma iz Londona“, 1998).
Beogradska izdavačka kuća “Geopoetika“, koju dvadesetak godina sa velikim uredničkim autoritetom vodi Vladislav Bajac, objavila je većinu Barnsovih knjiga (sve su brzo rasprodate): među njima su i najbolje, “Floberov papagaj“, “Istorija sveta u deset i po poglavlja“ i “Šum vremena“. Svaka od njih ima drugačiju žanrovsku konotaciju, spoj fikcije i dokumentarne podloge, izmenjenu vremensku oznaku. U “Floberovom papagaju“ Barns istražuje Floberove lične fiksacije i grešne primisli povezane sa sudbinom književnih junaka i njihovih samoubilačkih primisli. Ujedno to je i parodija popularnog žanra dokumentarnih biografija pritisnutih obiljem nevažnih i trivijalnih sitnica, za laku zabavu radoznalog čitalačkog puka.
Već u “Istoriji sveta u deset i po poglavlja“ pisac parodično preuređuje važne deonice istorije čovečanstva, pritisnute nasleđenim znanjima (čitaj stereotipima), davno raskrinkanim budalaštinama iza kojih stoje legije akademskih čelnika i profesora. U “Šumu vremena“ (najsažetijoj Barnsovoj knjizi, i ujedno, po usredsređenosti na temu, najklasičnijoj) prati se drama stvaraoca (ruskog kompozitora Vladimira Šostakoviča), u okolnostima progona samostalnih umetnika staljinističke epohe, napor da se u neprekidnom strahu održi stvaralačka koncentracija i energija okrenutu budućnosti.
Svojom razuđenom i neomeđenom poetikom Barns negira važno otkriće francuskog teoretičara Albera Tibodea, da u opusu svakog značajnog pisca postoji delo koje ima funkciju matice, jer iz njega proističe sve što je pisac konceptualno ostvario. To je izgleda važilo za epohu klasičnih pisaca (Tolstoj, Balzak, Flober, Stendal), ali sa modernim piscima to već nije lako usaglasiti.
Nije ni čudo što čarobna formula profesora Tibodea bledi u slučaju mog omiljenog pisca Džulijana Barnsa (kao i Beketa, Jursenarove, Selina, Jingera, Foknera). Nova vremena i bremena, posle svih istorijskih lomova i modernizama (sve do onog prefiksa post-post, što samo pomera perspektivu u nedogled), stvaralačka iskušenja i putanje stavljaju pisce pred zadatkom suočavanja sa novim šumom vremena. Gutembergova galaksija je ugrožena silnim naletom nove informativne tehnologije. I tu važi ona Njegoševa: biće bolja koja ne potone!
Barns nema razloga da se požali, osvojio je sva najznačajnija međunarodna priznanja osim Nobela (Bukera, Gutembergovu nagradu i sijaset drugih), knjige su mu prevedene na četrdesetak jezika. Agnostik, skeptik, evropejac, kosmopolita, zakleti podrugivač na račun “sejača ovejanih suština“ (uzorni primer: apotekar Ome iz Floberove “Gospođe Bovari“). Sebi je sa radošću prilepio oznaku – britanski frankofil!
Samo godinu dana nakon prvog engleskog izdanja dobijamo roman “Čovek u crvenom kaputu“ (izdanje: Geopoetika, 218 str. sa engleskog preveo Zoran Paunović). Roman? Već deo kaputa glavnog junaka na naslovnoj stranici i obilje fotografija i dokumenata (sjajna rezolucija snimaka, pohvala našim štamparima) ukazuju da je knjiga sazdana na pouzdanoj dokumentarnoj građi, sa tačno navedenim izvorima i opsežnim citatima. No kad se čitač prepusti tajni koju pisac namerava da rasplete, na svakoj stranici čekaju ga iznenađenja, dramaturške klopke, mala čuđenja kuda nas vodi piščeva naracija koja ne poštuje hronologiju životne putanje glavnog junaka. Pisac će ga ipak pratiti do tragičnog kraja (ubio ga pacijent, kojeg je primio na terapiju iz osećanja samilosti).
Na prvim stranicama ove knjige Barns nam iznosi svoju nedoumicu, odakle da počne priču o nama nepoznatom pariskom lekaru, intelektualcu Samuelu Žanu Poziju (rođenom 1847). A njemu ga je privukao portret poznatog slikara Džona Sardženta, izložen 2015. u londonskoj Nacionalnoj galeriji. Na ovoj slici Pozi je upečatljivog izraza lica kao iz vremena vladavine porodice Mediči, sa crvenim ogrtačem kojem je portretista posvetio ogomnu pažnju, prateći sve nabore i nijanse crvene, purpurne boje. Privučen ovom zagonetnom pojavom, pisac kreće da rekonstruiše bitne deonice života junaka, započevši jednom njegovom posetom Londonu.
Najpre sam pomislio da ovaj ogrtač sa slike ima motivsku funkciju srodnu papagaju iz Barnsove knjige o Floberu. Zašto ne, no knjiga ide u više smerova, držeći nas u napetosti sve dok se ne završi epoha kojoj junak pripada.
U leto 1885. jedan princ, jedan grof i jedan plebejac posećuju britansku prestonicu da bi jedan od njih kupio poseban materijal za zavesu u svom domu. Grof je Edmon de Monteskju, princ Rober de Polinjak, a plebejac – doktor Samuel Žan Pozi. Posećuju poznatog pisca Henrija Džejmsa, kušaju slasti Londona i vraćaju se. Na Sardžentovom portretu pisac zapaža Pozijeve šake koje bi mogle da pripadaju nekom virtuozu klavira. Dobra slutnja, jer vlasnik tih ruku bejaše virtuozni hirurg, pionir moderne ginekologije, svetski čovek, političar, senator i ljubimac žena.
Nekoliko ličnosti u jednoj, bez ijedne mrlje, ako se ne računaju povremene trzavice u braku (u vremenima kad Francuskom haraju sifilis, od kojeg umiru desetine nacionalnih kulturnih veličina, homoseksualizam kao odlika izuzetnih, povremeni napadi kolektivnog antisemitizma oličenog u procesu protiv kapetana Drajfusa, to je zanemarljiva sitnica).
Uz istraživanje života doktora Pozija, naporedo se prate zgode i nevolje preostale dvojice, uzgred se dotiču savremenici po imenu Bodler, Flober, Malarme, Mopasan, Henri Džejms, Mane, Dega, Sara Bernar, Isadora Dankan, Stravinski, Djagiljev, Valeri, Oskar Vajld (čija tragična završnica povezuje englesku i francusku kulturnu scenu)… Ima još mnogo poznatih imena sa pikantnim i ponekad skandaloznim epizodama, jer Pariz krajem 19. veka bukti od skandala, seksualnih, finansijskih. Sve to odjekuje u francuskoj štampi koja je pre današnjih tabloida otkrila da su laž i skaredne izmišljotine zanimljivije od činjenica i ozbiljnih analiza.
I kad dođete do polovine knjige, otkrivate da je dendizam bio ozbiljan kulturološki fenomen, životni stil dendija je jedna od vrednosnih paradigmi. Baš kao i tradicija dvoboja (ozbiljnih i fingiranih, sa mačevima i pištoljima, sa hirurzima koji sačekuju žrtve da im olakšaju muke). To je epoha Bel epok, Ansijen režim, Zlatno doba – o kojoj su napisane ozbiljne studije i poglavlja.
Pošto je dendizam jedan od vladajućih kulturoloških modela epohe, nudim samo jedan citat da bismo videli kako Barns dramatično pokazuje dendija u punom zamahu:
“Monteskju je bio primer aristokrate-pesnika-dendija, koji je kao takav prisvajao tri odvojena razloga da se oseća nadmoćno nad drugima. Njegov deda imao je bele paunove koji su se gnezdili na drvetu katalpe. Unuk je tražio sive cvetove da njima ukrasi svoju sivu sobu. Odlazio je na balove pod maskama kao Luj XIV i Luj XV. Služio je čaj “a l-anglez“ – drugim rečima, sipao ga je u šolje svojeručno. Bio je jedan od prvih Francuza koji su u večernjima izlascima nosili smoking: njegov je bio sačinjen od somota, skarabejski zelenog ili tamnocrvenog. Njegov biograf opisao ga je kao “sjajnog, zujavog, opasnog skarabeja“. Lisjen Dode, Leonov mlađi brat, rekao je da je Monteskju bio “ispoliran za večnost“. Dendi je esteta, neko za koga je “misao manje značajna od vizije“. Lep povez oduševljava ga isto koliko i reči u knjizi“ (str.50).
Možemo da se čudimo (lako je biti ironičan prema prošlosti, ona je već pokopana), nad podatkom da su braća Gonkur (osnivači najuticajnije književne nagrade u Francuskoj do ovih vremena) ispisali 30 tomova u kojima su sabrali sve što im se činilo značajnim za društvo njihovog doba. Danas tamo zaviruju samo čudaci poput Džulijana Barnsa.
Njegova fascinacija ovim istorijskim razdobljem je daleko od apologije, ova knjiga skida pozlatu i pokazuje kako jedno opevano vreme grca u nekritičkom samoobožavanju vladajuće kaste i povlašćenih intelektualnih elita. Posebno je zanimljivo kako pisac vešto kontrastira potcenjivačke predrasude Britanaca prema Francuzima i obratno, a da ne pomenemo gostovanja kulturnih zvezda Novom svetu (Amerika), sa poražavajućim, potcenjivačkim opštim floskulama da su tamo neki doseljenici kojima valja predstaviti “pravu kulturu“ (slučajevi Čarlsa Dikensa i Oskara Vajlda).
Ipak, pisac ne zapostavlja svog junaka Pozija. U njegovoj životnoj putanji, uz sve životne nedaće (propali građanski brak) ima dostojanstva i posvećenosti svom poslu bez ostatka: u vremenima kad se još puritanski smatralo da ginekolog ne treba da pogleda organ na kome valja da izvede terapiju ili hirurški zahvat, da ne bi povredio stidljivost pacijentkinje, Pozi je uveo terapijske metode koje su pomerile ginekologiju neslućenom brzinom.
Ova oštra i zapanjujuće zabavna knjiga na kraju pokazuje kako se ovo civilizacijsko poglavlje vrtoglavo urušilo izbijanjem Velikog rata (dobio je oznaku Prvi svetski rat ne pre pojave novog svetskog pandemonijuma sa svojim holokaustima i gulazima). Poređenja sa današnjim kulturološkim lomovima pisac ostavlja svakom čitaocu ponaosob, a to neće biti lak posao, jer je njegov humor povremeno blizak montipajtonovskom anarhizmu.
Završna piščeva napomena, kao objašnjenje zašto je napisao ovaj roman, pominje “bezumni, mazohistički izlazak Britanije iz Evropske zajednice“. U vremenima kojima se Barns tako predano bavi, prelazio se Lamanš u oba smera, da bi se pobeglo od zakona (Vajldov slučaj), da bi se okusile slasti pariskog seksi-hedonizma… A od sada? Možda će nam sledeća Barnsova knjiga reći o tome nešto, ali bolje da se ne prepuštamo vradžbinama.
