3
Kritika knjige “Jesenji listići“ Andrea Žida.
Piše: Milan Vlajčić
Francuskog književnika i intelektualca Andrea Žida (1869-1951) kritika njegove zemlje je još za njegova života proglasila najvećim piscem stoleća (malo su preterali, ipak je to važilo samo za prvu polovinu, o preostalom delu veka postoje i druga mišljenja). Dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost 1947, koju je prihvatio bez mnogo buke, jer je to očekivao mnogo ranije, a ne deset godina posle prijatelja i saborca Rožea Martina di Gara. Godine 1909. pokrenuo je najcenjeniji knjževni časopis “La nouvelle revue francaise” (Nova francuska revija), i vodio ga je četiri desetleća.
Roman “Kovači lažnog novca“ (1925) kritičari su označili kao najbolji roman između dva rata. A roman “Podrumi Vatikana” (1914) je u jezgru priče, sa elementima anti-romana, imao neobičnog junaka Lafkadija, koji je piscu omogućio da najavi anarhičnu filosofiju “bezrazložnog čina“. Nekoliko decenija kasnije, glavni lik Kamijevog „Stranca“ nam se ukazuje sledbenik Židovog buntovnika. Bio je Žid neprikosnoveni arbiter književnog ukusa i merila, ujedno sporan i kontroverzan zbog svojih stavova o seksualnim slobodama (bio je deklarisani homoseksualac), o fašizmu i komunizmu.
Početkom tridesetih posetio je francuske kolonije Kongo i Čad, objavivši putopise sa oštrom kritikom surovog, eksploatatorskog ponašanja kolonizatora. Podržao je Špansku republiku koja je pala pod udarima udruženih evropskih fašista.
Bio je komunista (bez uzimanja partijske knjižice). Sa vodećim sovjetskim piscem Maksimom Gorkim vodio je intenzivnu prepisku početkom tridesetih, a 1936. odazvao se njegovom pozivu da poseti Moskvu kao levičarski intelektualac. Stiže 17. maja 1936, ali dan kasnije Gorki iznenada umire. Na Crvenom trgu, ispod zidina Kremlja, 19. maja na sahrani se govorom od Gorkog oprašta Andre Žid, a postoji istorijski fotos: uz Žida stoje Staljin, Molotov, Bulganjin…
Francuski pisac sledećih nedelja obilazi zemlju (kao proveren Hazjajinov gost), razgovara sa sovjetskim kolegama, pokazuju mu zvanične uspehe prve zemlje komunizma, ali Žida nije lako obmanuti: po povratku objavljuje dnevničku knjigu “Povratak iz SSSR 1936”, u kojoj oštro kritikuje staljinističku vlast zbog nedostatka demokratskih i ljudskih prava, prikazuje klasne podele, a posebno, ukidanje stvaralačkih sloboda, atmosferu straha i bednog poslušništva.
Ova knjiga je najpre izazvala neviđenu buru i pometnju među francuskim levičarima. Francuska KP osuđuje knjigu, ali će se tri godine kasnije naći pred nerešivom zagonetkom, kad Hitlerova Nemačka i Staljinova država, posle “tajnog pakta o večitom prijateljstvu”, raskomadaju Poljsku, između 1. i 16. septembra, čime je zvanično započet Drugi svetski rat.
Ali, posle Židove smrti, sledi novo iznenađenje: Sveta kancelarija Vatikana, nasleđe nekadašnje inkvizicije, stavila je celokupna Židova dela (opera omnia) na svoju čuvenu listu zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). Čista besmislica, jer su te knjige poodavno zauzele mesta u bezbrojnim javnim i kućnim bibliotekama i postale deo zvaničnog kanona nacionalne kulture. Jedan poznati pisac je duhovito primetio da je ova odluka namerno donesena posthumno, kako bi se osujetila mogućnost da pisac odgovori svetim ocima.
U novoj Jugoslaviji Žid je izdašno objavljivan, uživao je naklonost izdavača i prevodilaca (Mladen Leskovac, Marko Ristić, Živojin Živojinović, da izdvojim samo neke). Odabrana dela su objavljena u sedam tomova (izdavač Otokar Keršovani, 1980). I jedino unutar ovog izdanja je pod brojem 6 objavljeno “Putovanje u SSSR, 1936”). Ova drasgocena knjiga nikad nije objavljena u srpskom izdanju. O važnosti Židovog svedočenja govori podatak da su i dvadeset godina posle njenog pojavljivanja vodeći intelektualci levice, poput Luja Aragona i Žan-Pola Sartra, imali mnogo razumevanja za zemlju “sjajne zore komunizma” i Staljinov gulag. Sve dok ih l956. nije otreznio upad ruskih tenkova u Budimpeštu. Bilo je krvi do kolena.
Nakon Nolitovog izdanja Židovog “Dnevnika” (u izboru i prevodu Živojina Živojinovića, 1982, u tiražu, obratite pažnju jer danas se takve knjige objavljuju u 200 ili 300 primeraka – od šest hiljada; brzo nestalo), nisam primetio da je iko objavio nešto od ovog pisca. Kao da je zavladalo neko zatišje, došle su za kulturu nesrećne godine, nema više pouzdanog izdavačkog plana ni brige o klasičnim delima koje valja čitati makar na univerzitetu.
Priznajem, sa velikim iznenađenjem sam ovih dana ugledao da je neverovatni urednik i knjiški tragalac Branko Kukić, kojeg je jedan pisac sa mnogo razloga nazvao – čarobnjak iz Čačka, u svom nezavisnom izdanju, objavio knjigu Andrea Žida “Jesenji lstići” (edicija Alef Gradac, Čačak, 168 str. sa francuskog prevela Ljiljana Cvjetić Karadžić).
Knjigu čine 33 listića, nastalih u velikom vremenskom rasponu između 1925. i 1948. a prvi put je kao celina objavljena u Francuskoj 1949. među poslednjim izdanjima ovog pisca. Nema sumnje, Žid je tokom svih tih godina, usredsredio svoju pažnju na ambicioznije celine, među kojima je njegov čuveni “Dnevnik“, koji je iste godine objavljen u trotomnom izdanju (Galimar), pokrivši šest decenija piščevog života i stvaralaštva (1889-1949). Objavio je i tri zamašna toma prepiske sa najvećim piscima tog vremena.
Sređujući svoju arhivu Žid je našao tekstove pisane raznim povodima, predgovore, odgovore na ankete, saopštenja sa važnih međunarodnih skupova, beleške sa memoarskom podlogom. I konačno je rešio da to objavi kao celinu. Na veliku čitalačku sreću.
Iako nastali u različitim povodima, prigodnim situacijama, nekad samo kao uzgredna glosa, svi ovi zapisi ponovna su potvrda piščeve ogromne duhovne radoznalosti, njegove potrebe da se neprekidno ispituju mogućnosti čovekove lične slobode i u samopotvrđivanja. Novi dokazi kako se Žid uključuje u moćnu tradiciju francuskih moralista, u rasponu od Montenja, Paskala, Voltera, Dekarta, Stendala, Flobera, da pomenem samo neke. A biti moralista ovog reda ne znači držati se (kao pijan plota) propisanih ili samozadatih moralnih normi i kanona, jer to valja prepustiti crkvi i zakonodavcima. Mimo toga, reč je o zadatku da se postavljaju najosetljivije dileme, da se ulazi u, metaforom rečeno, duhovna minska polja, da se izlaže opasnosti bežanja od jučerašnjih otkrića i nasleđenh formula.
Evo jednog primera. Više puta u ovim listićima Žid se vraća preispitivanju poruka koje se mogu izvući iz biblijskih jevanđelja i starohelenske mitologije. Govoreći o važnosti i značenju Hristove žrtve, on kaže da između Hrista kojeg je izdao njegov Otac, i Prometeja (koji je ljudima otkrio vatru, i zbog toga zadobio kaznu bogova sa Olimpa, dok mu prikovanom za stenu orlovi kljucaju jetru), on se opredeljuje za Prometeja.
I takvih jeretičnih tvrdnji ima sijaset. Ovo dete vaspitano u strogoj protestanskoj tradiciji, opredelio se da ne sledi nijednu crkvu, zemaljsku ili nebesku (bio to Vatikan ili Kremlj).
Već prva dva teksta, “Proleće” i “Mladost“, upućuju čitaoca da se unutar iza putopisno-memoarskog narativnog iskaza nalazi težnja da se u prirodi otkriju skrivene poruke, epifanije koje ukazuju da je čovek samo zrnce u bezdušnom svemiru. A onda je tu zapis “Moja majka”, očekivali bismo nešto od slatke ili gorke nostalgije, ali, gle čuda, hladan analitički postupak otkriva kako je dečak u ranom detinjstvu otkrio jednu majčinu nedoslednost. Psihoanalitičari bi rekli, evo ga, naslućuje se alibi za kasniju piščevu sklonost prema lepim marokanskim dečacima, no time se ne može poreći piščevo majstorstvo, kojim će kasnije ispisati zbirku priča “Imoralist” ili roman “Uska vrata”.
Pišući o znanim piscima (Gete, Tomas Man, Rembo) ili manje znanim, Žid je uvek zanimljiv i privlačan, ponekad uz anegdotu koja nikad nije zlobna ili nadmena. Nije nevažno da je ovde reč o starinski negovanom rukopisu, uvek oplemenjenom lakom ironijom i divljenjem za stvaraoce koji svojom stazom idu sa ubeđenjem ili stavom koji ne mora da nam bude blizak. Kao da nam mudro poručuje, na šta bi ličio ovaj svet ako bismo se zanimali samo za one koji su naš odraz u ogledalu!
U kratkom zapisu “Džozef Konrad“ Žid nam opisuje posetu piscu koji se povukao u svoju životnu krletku, posle silnih godina lomatanja po morima kao kapetan trgovačkog brodovlja. Evo kako nam otkriva piščevu tajnu:
“Konrad je nerado govorio o svojoj prošlosti: neka vrsta stida, gnušanja, prema sebi, zadržavala je, ometala njegovo poverenje. Njegove mornarske uspomene su bile za njega samo radni materijal i pošto se tu umešala umetnička potreba i primorala ga da izmesti, da obezliči i odstrani od sebe putem romaneskne priče sve što je bilo lično, kako u knjigama, tako i u razgovoru, on je bio neobično nevešt u direktnom kontaktu; osećao se svoj samo u romanesknoj priči.“
Samo autentičan pisac je mogao da ovako obeleži stvaralačku stazu klasika koji je progovorio iz “srca tame“.
U drugom, sličnom pokušaju evo kako Žid crta duhovni profil pisca čije ime nam ne govori ništa:
“Mudrost kao u Montenju, pa čak kao u Sanči Pansu omogućavala mu je da da bude oprezan prema fanatizmima. Njegova odanost proleterskoj stvari je bila utoliko čvršća zato što nije podrazumevala zaslepljenost. Isto tako, čuvao se da ga prijateljstvo ne dovede do popustljivosti. U njegovim kritičkim osvrtima, koji su pokazivali jednu finu visprenost, dešavalo se da su najemotivniji pristupi bili u isti mah i najoštriji. Imao je izuzetno osetljivu dušu, video sam ga kako se mnogo i dugo zalaže oko nekoga ako je to prijatelj koga je bio povredio“.
Pri kraju knjige se nalaze dva Izmišljena intervjua, u kojima je pisac pre nego što odleprša negde, sam sebi postavljao teška i ne uvek prijatna pitanja. I tu je ponovo dotakao tajnu i protivrečnosti četiri jevanđelja. Vatikan je mnogo zakasnio, samo nekoliko vekova.
Ali nisu zakasnili svi oni koji se posvete ovoj jedinstvenoj lektiri.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
