Američki film „Po svaku cenu“ reditelja Dejvida Mekenzija.
Vreme sadašnje: u rano jutro dva provalnika sa fantomkama na glavi upadaju u malu banku teksaškog gradića, preteći revolverom zahtevaju od zbunjene službenice da im odmah otvori kasu. Ona im kaže da nema ključeve, vlasnik banke će uskoro doči pa neka sačekaju. Onda stiže stariji gospodin, otvara kasu a pljačkaši mu kažu: uzimamo samo novčanice sa malim iznosom. Pre odlaska dobijaju komentar: pa vi ste neki zbunjeni amateri!
I to je nesumnjivo tačno, reč je o dvojici braće čiji porodični ranč je pod teškim pritiskom nagomilanih kredita, pozajmica, neplaćenih poreza. Sirotani moraju da brzo otplate dugove, jer će se naći na ulici. Razlozi ovog zakašnjenja su ozbiljni: stariji brat Taner je upravo izašao sa desetogodišnje robije, mlađi je brinuo o onemoćaloj majci, zbog toga ga je napustila žena sa dva sina. Jad i tuga.
Ovako počinje film „Po svaku cenu“ (izvorni naslov „Hell or high water“, 102 m) reditelja škotskog porekla Dejvida Mekenzija, jedan od najboljih i najuzbudljivijih koje sam video u novije vreme. Imao je četiri nominacije za Oskara u najbitnijim kategorijama, prikazivan i nagrađivan na mnogim festivalima. od Kanskog do beogradskog Festivala autorskog filma, uz visoka kritička priznanja (Film godine po odluci Američkog filmskog instituta).
Iako započet kao gorka komedija, film je elegija o propasti Zapada i mitova o pomeranju granice (borba sa domorocima), koji čine Amerikanu kao skup legendi na kojima je izgrađena američka kultura. Krećući se unutar žanrovskih matrica klasičnog vesterna, porodične drame i krimi-zapleta, reditelj Dejvid Mekenzi majstorski povezuje junake svog filma sa novom istorijskom situacijom opustelih gradova koji se samo još u usmenim legendama povezuju sa paradigmom Američkog sna, prethodnicom liberalnog kapitalizma koji melje sve pred sobom.
U sceni značajnog semantičkog naboja, u kockarnici (kasinu), stariji brat Taner igra poker sa skupinom sebi sličnih i jednog od njih koji ga je pogledao mrko (olešio ih je sve), oslovio je posprdno „Poglavico“, aludirajući na indijansko poreklo. U kratkom verbalnom prepucavanju, na ivici žestokog fizićkog razračunavanja, obojica dolaze do zaključka da je pre 150 godina ovo bila „Ravnica pobednika“, a onda su je beli osvajači, istorijski pobednici, pretvorili danas u ravnicu gubitnika. Taner okončava usmeni okršaj priznanjem: „I ja sam Komanč!“ Da malo uprostim, ovaj mračno humorni neovestern je priča o siromaštvu, upropašćenim životnim izborima, beznađu kao opštem stanju duha. Ali u isto vreme, o bratskoj ljubavi i prijateljstvu u nevolji.
Braća Hauard su smislili inteligentnu igru: pljačkati, bez krvoprolića male banke, uzimajući samo banknote sa malim iznosima, kako bi se izbeglo uplitanje savezne policije (FBI). A domaći šerifi u ovoj opusteloj regiji, sa uništenom privredom i tradicionalnim zanatima (konji su zamenjeni jeftinim automobilima, držati stada goveda više nije isplativo), po svemu sudeći, neće uspeti da se snađu. Ali okružni šerif Markus Henderson (u tumačenju harizmatičnog Džefa Bridžisa), posle druge provale krene da obilazi žrtve provale i shvati da su na udaru male banke u okolini. Posle treće provale šerif nasluti gde će biti sledeći napad. Tako i bi! Sve bi i tada prošlo bez velikih komplikacija da jedan od zatečenih građana, iz ležećeg stava nije uspeo da obavesti šerifa „pametnim“ telefonom (mobilni u vesternu, kakvo motivsko srozavanje!). I onda kreće potera – sa opet neočekivanim ishodom. I bez onog klasičnog u vesternu: ko je brži na revolveru!
Pročitajte još:
Za izuzetan film najpre je važan izvrstan scenario, a njega je napisao manje poznati glumac Tejlor Šeridan, koji se nečekivano proslavio scenariom za impresivni „Sikario“ kanadskog reditelja Denija Vilneva. Zahvaljujući ovoj početnoj podlozi Mekenzi je načinio priču sa upečatljivom atmosferom, živopisnim junacima, do onih nasitnijih epizoda u bankama, restoranima, motelima… Sam Šeridan igra jednu uzgrednu, ali važnu ulogu Kauboja (neimenovan lik). Jureći u pratnji svog pomoćnika autom kroz opustelu ravnicu, ispunjenu industrijskim otpadom, auto-krntijama, šerif Henderson naleće na krdo goveda koje prelazi moderan autoput. Šerif pita jedinog koji obezbeđuje ovo blago: „Kauboje, da li si ti zapalio onaj požar!“ A ovaj ubogi sirotan, na konju i sa prepoznatljivim šeširom, kaže: “Ne, mi bežimo od te vatre, vodim ovu stoku do reke, precrkaće od žeđi”! Toliko kao nostalgični omaž mitskim seobama džinovskih stada iz velikih epskih vesterna „Rio Lobo“, „Rio Grande“ (Hauard Hoks, Džon Ford). Ovaj današnji sirotinjski kauboj, nekada vrhunski junak vesterna, sada se javlja kao iz nekog bizarnog vremeplova. Tempi passati!
Vizuelnoj lepoti i dokumentarnosti ovog filma silno je doprineo direktor fotografije Džajls Natgens. Dugi kadrovi koji beleže promene mitskog pejzaža, ekološku katastrofu koja se nadnela nad ovu, nekada plodnu zemlju. Uvek su tu i promene na nebu, od sunca koje prži do oblaka sa nepogodama, da ne pominjemo boje na zalasku, u ironičnom kontrastu sa sivilom svakodnevice, koju samo malo uzburka očajnički plan da se spasi jedan zapušteni ranč.
U klasičnim vesternima velikih majstora, pa i u delima koja su nagovestila zatvaranje mitskih paradigmi („Tragači“ Džona Forda, „Pucnji popodne“ Sema Pekinpoa), muzika nije samo zvučna zavesa već bitni sastojak atmosfere zbivanja i oznaka duha vremena. U Mekenzijevom filmu muziku je sa Vorenom Elisom napisao veliki pesnik novog doba Nik Kejv. To je impresivan rad za kamerni gudački sastav, bez kojeg ova filmska elegija ne bi tako oštro uletala u gledaočevu dušu.
Ovaj deo saundtreka sam posebno odslušao na Jutjubu (što svakom preporučujem). Da bi se podvukla mitska osnovica priče pridodata je kantri-vestern muzika, tamo gde to priča zahteva, u izvođenju probranih zvezda ove uvek nostalgične muzičke forme.
Iz mnoštva upamtljivih epizoda izdvajam jednu kad šerif sa svojim pomoćnikom uđe u jedini bircuz kraj puta. I upitaju kelnericu u poznim godinama (posle su je nasamo označili kao zvečarku!), šta ima na jelovniku. I ova živopisna gospođa (Margaret Baumen) im održi lekciju da se ne usude da naruče nešto osim klasične goveđe šnicle, a pri tom dobiju suludu lekciju o boraniji, pastrmki… Ovaj prizor se po urnebesnosti može meriti samo sa antologijskom scenom kad Džek Nikolson u Rejfelsonovom filmu „Pet lakih komada“ naručuje tost, ali bez obaveznih priloga. I ovo proverite, radi svog dobrog raspoloženja.
Sada dolazimo do onih najvažnijih. Do glumaca, naravno. Šerifa Hendersona igra velikan Džef Bridžis, kao čoveka koji na kraju zvanične karijere, tek koji dan do penzije, reši da razreši neobične pljačke u bliskim gradićima. Osvajač Oskara i još sedam nominacija za ovo priznanje, Bridžis je pre koju godinu igrao odvažnog ali već starošću načetog šerifa u sjajnom filmu braće Koen „Čovek zvani hrabrost“. Sada igra šerifa u novim istorijskim okolnostima, ogorčenog čoveka osobenog ličnog humora, sa nizom prizemnih bodljica na račun svog pomoćnika Alberta (Gil Birmingem), zbog njegovog etničkog korena (polu-Meksikanac, polu-Komanč). Ali kad Alberto pogine na zajedničkom zadatku, tik pored njega, šerif tek tada dograbi snajper i pojuri uz planinu da osveti drugara. Pa ipak, kad u samoj završnici šerif krene u susret protivniku zakona, tu se javlja otklon od ključnog toposa vesterna: pravda pobeđuje u dvoboju – ko brže potegne revolver. Ovde, nova su to vremena, duelisti se na kraju raziđu bez paljbe, sa svešću da su obojica poraženi. U tom antiklimaksu se krije doprinos neovesterna – stare formule više ne važe.
Džef Bridžis je moj junak još od Bogdanovićeve „Poslednje bioskopske predstave“ (1970). Gotovo pola veka kasnije, sa nizom antologijskih uloga u „Velikom Lebovskom“, „Fantastičnoj braći Bejker“, on ne posustaje. Njegov šerif Henderson pre završenog zadatka dobija rešenje da je penzionisan (nepotreban), ali uprkos svemu, ide do kraja. Nadam se da ćemo Bridžisa još videti, to majka ne rađa svaki dan.
Pomenuo sam braću Hauard jer oni nose dramu i tragediju ovog neovesterna. Ben Foster kao stariji brat, Taner, i Kris Pajn, kao Tobi, su jednom reči fantastični. Pripadnici istog sloja, rančeri pred izgubljenim bitkama, oni se razlikuju kako to samo braća mogu biti, prekaljeni i na ivici brisanja sa „spiska živih“, ali vitalni u odbrani kućnog praga, jer znaju da su, uprkos zakonu, krenuli na one koji su ih već opljačkali. Pa ipak, kad šerif ostavi na kućnom pragu Tobija sa bivšom ženom i dvojicom sinova (šta li tek njih čeka!), kao da se odaje gorki omaž završnici Fordovih „Tragača“. Tamo Džon Vejn odlazi u nepovrat, jer ostavlja porodicu kojoj više nije potreban. Ovde, Džef koji je u pomenutom filmu braće Koen obnovio Vejnovog šerifa (poslednja uloga u karijeri), takođe odlazi jer više nikome nije potreban. Vremena su se promenila, sem nečeg osnovnog: valja znati kad da se povučeš. Taj simbolični oproštaj dve veličine dodaje posebnu nijansu Mekenzijevoj epopeji.
Kao sirotinjsko dete rođeno u okupacijskim danima, pamtim dane kad sam jednog ovako užagrelog leta, sa desetak godina, verovatno desetak puta gledao „Na divljem zapadu“ veličanstvenog Frica Langa, u komšijskom kinu „Slavija“ (odavno uništeno). Mnogo godina kasnije otkrijem da sam naleteo na remek-delo, što nije uvek bilo tako.
Film Dejvida Mekenzija me je podsetio na ovo moje sentimentalno vaspitanje (bez nostalgije, molim!), zasad sam ga video samo tri puta. Osećam se kao šerif Markus, nemam snage da odem, dok se ne pojavi neka viša sila.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar