Podeli:
iz filma "Čovek koji je ubio Don Kihota" Foto: BFA / Alamy / Alamy / Profimedia

Film Terija Gilijema "Čovek koji je ubio Don Kihota"

U dugoj istoriji filma i, sa tim u vezi, filmske industrije, ima bezbroj nezavršenih filmskih projekata. Nekad se odustajalo već posle napisanog scenarija ili knjige snimanja, nekad usred snimanja, a nekad, što je najtragičnije, posle završenog snimanja, iz najčudnijih razloga: sukoba sa producentima, nedostatka finansijskih izvora, sudskih sporova oko autorskih prava… Setimo se samo sudbine nezavršene tv-serije naših “Seoba” i najavljenog prikazivanja filma (dve prve epizode) na Kanskom festivalu 1989: projekcija otkazana pola sata pre zvaničnog prikazivanja 18. maja 1989, odlukom francuskog koproducenta, koji je kopiju filma stavio u svoj frižider!

Jedan od istaknutih autora sa više talenata (neobuzdan crtač i dizajner, reditelj, scenarita, glumac) iz senzacionalne grupe Monti Pajton, Teri Gilijem je tridesetak godina počinjao snimanje filma “Čovek koji je ubio Don Kihota” (132 min.), prekidao iz raznih razloga (otkazivanje producenata, bolest glumca, nevolje raznih vrsta), vraćao se na snimanje sa novom ekipom, primer nečuvene upornosti i stvaralačke mahnitosti (ne shvatite ovaj izraz pogrdno). I najzad završio film koji je prikazan na Kanskom festivalu 2018. Sada se nalazi u ponudi kablovske mreže HBO (tu sam ga uhvatio dva puta), ima ga u “Video klubu” u ponudi mreže “Eon”, a našao sam ga i u odličnoj verziji na DVD-u (Knez Mihailova, carstvo piraterije svih vrsta, od filma do ženske mode).

Slične muke sa Don Kihotom je imao i Orson Vels, svetski rekorder po broju planiranih, započetih i nikad dovršenih filmova. I on je tokom tri decenije snimao, prekidao, radio uzgred druge stvari i – ostao je samo niz nepovezanih kadrova.

Servantesov roman “Don Kihot” (u izvornim izdanjima 1606-1615. naslov je mnogo duži) smatra se najznačajnijim romanom u istoriji književnosti, dosad je na filmu imao već desetak verzija. Prva – još 1913, čuvena je iz 1933. sa velikim operskim basom Fjodorom Šaljapinom. Dosad najbolji filmski spektakl, sa vernim pridržavanjem osnovne narativne niti, je ruski “Don Kihot”, u raskošnoj scenografiji i vajdskrinu (boja) velikog reditelja Grigorija Kozinceva, čiji se filmovi “Hamlet” i “Kralj Lir” ubrajaju u najbolje šekspirovske ekranizacije.

U autorskom projektu Monti Pajton Teri Gilijem (1940), jedini Amerikanac među dičnim sinovima Gordog Albiona, bio je ponajviše zadužen za onu zaluđujuću animaciju koja je presecala neodoljive i urnebesne pričice i parodije. Režirao je “Monti Pajton i Sveti Gral”, možda najbolji film iz niza MP, bio koreditelj “MP i Brajanov život”, a njegovi radovi “Brazil”, “Kralj ribara” i “12 majmuna” u delu ozbiljne kritke se smatraju remek-delima (tu se pridružuje i ovaj skromni potpisnik).

Teri Gilijem Foto: EPA-EFE/ETTORE FERRARI

Pripremu svog životnog sna, film o pustolovinama Viteza tužnog lika, počeo je po sopstvenom scenariju 1998, usledilo je snimanje kao glomazni projekt 2000, ali su odjednom iskrsle goleme nevolje. Posle prvih dana snimanja u nekoj španskoj pustari, na svoj golemi užas, Gilijem je otkrio da je jedno srednjevekovno špansko selo, u kome se odvija većina filmskih zbivanja, nemarnošču španskog koproducenta sagrađeno u blizini aerodroma, što znači, kad ne očekuješ, iznad La Manče se pojavljuju avioni, uz nepodnošljivu buku. Dok je nekoliko dana pokušavao da snima scene kojima se naknadno, u postprodukciji može dodati željena zvučna podloga, dogodilo se nešto još strašnije. Francuski glumac Žan Rošfor, koji je igrao naslovnu ulogu, pao je sa konja i povredio kičmu (nešto kasnije je preminuo). Dok se sve rušilo naokolo, najmoćniji koproducent sa Bliskog istoka (šifra: nafta) prekinuo je finansiranje i sve je stalo.

Dve godine kasnije, 2002, pojavio se dokumentarac dvojice mladih autora “Izgubljeno u La Manči”, u kojem su sve ove nezgode za infarkt poređane. U sledećih petnaestak godina Gilijem je pokušavao da krene iznova, jer je u međuvremenu i nesrećni Sančo iz prve verzije umro (Džon Hart). Nudio je naslovnu ulogu Džonu Klizu, Šonu Koneriju, Robertu Divalu, Majklu Pejlinu, ali bi stvar najčešće propala kad je trebalo da se pojave relevantni producenti. I dok je sve to trajalo, Teri Gilijem je ipak (kakva energija, kakvi nervi!) uspeo da snimi osam igranih filmova, od kojih su barem pet izuzetni (što će reči da vrcaju njemu svojstvenom imaginativnošću i jedinstvenom scenografijom).

Nisam slučajno zaronio u pripremne faze rada na Servantesovom predlošku, jer u današnjoj, konačno završnoj verziji (hvalim te, Bože!), elementi prethodnih projekata deluju kao referentni okvir, što će reći da film ima meta-poetičku dogradnju.

U uvodu filma se javlja napomena: “I sada, posle više od 25 godina stvaranja – i nestvaranja”. Prva sekvenca nas uvodi u srce Vitezovih pustolovina: Don Kihot na svojoj Rosinanti, pored njega dični štitonoša Sančo Pansa – na vidiku se ukaže vetrenjača na mlinu, Don Kihot klikne: eto zlih čarobnjaka i nađe se zapetljan u nevolje. Sledi: stop, i doznajemo da se to snima reklamni spot za neku rusku votku! Vreme je sadašnje, reditelj spota Tobi (Adam Drajver) ima gard nadmene holivudske zvezde, tu je i gramzivi holivudski producent (Stelan Skarsgard) sa lepoticom Džeki (Olga Kurilenko). Tobi očigledno ima nadu da će producent odrešiti kesu za njegov igrani film o Don Kihotu. Ovaj napominje da čeka uključenje ruskog oligarha Alekseja Miškina, što će se na kraju i dogoditi sa poraznim ishodom.

Ali te večeri, dok svi šenluče u nekoj španskoj krčmi, uz fandango i neodoljive plesačice, pojavljuje se neki uličarski tip koji valja piratske kopije filmova. Na svoj užas, Tobi otkriva da je u ovoj ponudi i njegov rani film, od pre desetak godina, pod naslovom: pogodili ste, mi taj film već gledamo. Ali nastavak neće ići u tom smeru.

Tobi odlazi u susedno selo, gde je kao student filma snimio film “Ko je ubio Don Kihota”, i u ovoj zabiti koja ima izgled današnjih srpskih kartonskih naselja, u obližnjoj krčmi se na ekranu vrti njegov film. U nekom zapećku nalazi sirotog i ostarelog seoskog obučara Havijera Sančesa (Džonatan Prajs), koji je u toj ranoj verziji igrao Don Kihota. Havijer je i dalje obućar, prepoznaje Tobija, ali je sve vreme ubeđen da pred sobom ima svog vernog štitonošu Sanča Pansu. Tobi ne uspeva da ga sve do kraja filma ubedi da on nije njegov Sančo, ali nema pomoći. Kreću oni u dalje poduhvate, uzgred nailaze na knjige koje govore o Vitezovim lomatanjima, tokom svih tih zbivanja Tobi silom prilika sve više podleže svetu snova i priviđenja, u kojem Don Kihot odbija da se suoči sa surovim realnostima života.

Kao što se iz ovih napomena vidi, Gilijem po običaju ne nudi linearnu naraciju, već pomera semantička uporišta Servatesovog dela, uvodeći nas u svet svojih fantazmi i neočekivanih sudara sa stvarnošću. Ako su se u tom spoju prepoznali veliki pisac i reditelj-naš savremenik, onda nemamo ništa protiv.

Povremeno Gilijem gubi dah, nisu mu sve fantazmagorične izmišljotine uvek ubedljive (događalo se to njemu i ranije), ali u celini film je velika vizuelna gozba, prepuna bajkolikih priviđenja. A tome valja pridodati satiričke ubode na današnji pragmatički svet, srozane vrednosti građanskog društva (tu ženski likovi uvek vuku ka ivici politički korektnog – njihova podatnost je nezasita!). Na udaru je i Holivud, kao i sve što vuče nizbrdo, do gramzivih i putinoidnih ruskih oligarha i Trampa (bez njega se nije moglo).

Sjajan izbog glumaca, Džonatan Prajs neodoljiv i potresan kao starac sa svojim priviđenjima (bio je samozadovoljni obućar dok nije na Tobijev pritisak postao Vitez lutalica koji bi hteo da ispravi svet). Adam Drajver, možda najveća muška zvezda iz novijeg doba (videti “Priču o braku”), ima najteži zadatak, da od nadmenog, samozvanog genija stigne do nametnute sančovske paradigme. Njih dvojica su uz ostali deo ansambla uspeli da obezbede raskošne boje ove montipajtonovske igrarije sa klasičnim romanom. Gilijemu je u pisanju scenarija pomagao Toni Grisoni, dok je direktor fotografije raskošnom paletom dočarao dva sveta koji se neosetno ukrštaju i prelamaju kao u ogledalu Kerolove Alise. Kako je ovoga puta Teri Gilijem uspeo da okupi desetak producenata ostaće večna tajna, ali konačni izgled filma u svim tehničkim komponentama (sve do upotrebe najmoćnijih digitalnih dočaravanja zaumne realnosti) otkriva da se ovde nije preterano štedelo.

Završna deonica filma, sa velikim prijemom koji u srednjevekovnom zamku raskošno priređuje cinični, uvek nasmejani ruski oligarh Aleksej Miškin (sjajna minijatura Žordija Molje) pretvara se u karnevalski spektakl, sa surovom završnicom.

Teri Gilijem je ostvario san svog života i pokazao da film ima budućnost dok ga budu stvarali neobuzdani sanjari i tvorci halucinantnih svetova. Ne znam da li je ovo labudova pesma u njegovoj karijeri (čovek je kročio u devetu deceniju, nije šala), ali imam utisak da će ostati uporan – do poslednjeg daha.

Komentari

Vaš komentar