Piše Milan Vlajčić: Magijska saga o tiranstvima

Piše: Milan Vlajčić

“U tom trenutku, povrativši svoje ljudsko obličje, starcu se prosvetli um. Doživeo je, u tren oka,najznačajnjji momenat u svom životu; ponovo je video heroje koji su mu otkrili snagu i raskoš njegovih dalekih predaka u Africi, svodeći ga da poveruje u moguće proklijavanje budućnosti. Osećao je da je star nekoliko vekova. Neki kosmički umor, poput planete pretovarene kamenjem, sruči se na njegova namučena ramena od tolikih udaraca, znoja i pobuna. Ti Noel je potrošio svoje nasledstvo i, uprkos tome što je zapao u krajnju bedu, ostavio je i nasledstvo koje je dobio. Bio je telo od mesa kojem ističe rok. A sada je shvatao da čovek nikada ne zna zbog koga pati i nada se.”Naveo sam odlomak iz romana kubanskog pisca Aleha Karpentijera “Kraljevstvo ovog sveta“ (sa španskog prevela Ksenija Šulović, 138 str. izdavač: Dereta Beograd) da bi čitalac ovog zapisa osetio (kao što nas je naučila drevna kineska mudrost: svet u kapi rose) lepotu stila i tajnu zagonetnosti jednog od najlepiših romana hispanoameričke književnosti. Otići ću i korak dalje: nakon dugih decenija čitalačke opsednutosti najbiranijim knjigama (dobro,bilo je tu unaokolo i mnogo šljake, što reče Ezra Paund), retko mi se događalo da sam bio tako ošamućen i oduševljen neobičnom snagom jednog spisatelskog poduhvata.https://twitter.com/Deretaknjige/status/822029333086801920?s=20I priznajem, pošto je “Carstvo” sažeto u činu ispisivanja (pročita se za nekoliko sati, kao i najbolji romani Marsela Kamija, Tomasa Bernharda, Itala Kalvina), posle predaha sam iznova prošao kroz ovo štivo. Novo uživanje i otkriće nekih nijansi i sazvučja koje u prvom čitanju uvek promaknu.Kad se u nas pomene latinoamerički roman (može i sa prefiksom hispano, ali onda otpada brazilska koja nastaje na portugalskom jeziku), najpre se pomisli na Markesa, Ljosu, Kortasara, Fuentesa, ne bez razloga. To u velikoj meri zavisi i od izbora (pa i marljivosti) naših prevodilaca, ima ih vrsnih, svako poštovanje.No pomenutim velikanima prethodi, između ostalih Kaspentijer, ne samo hronološki već i kao učitelj, uzor. U jednoj poznoj memoarskoj ispovesti, Gabrijel Garsija Markes navodi da je napisavši prvu verziju čuvenih “Sto godina samoće“ pročitao Karpentijerov roman. I onda je ponovo zaronio u rukopis, izmenivši ga u korenu. Slutimo šta se zbilo. Markes je u osnovi svoje poetike već imao koncept magičnog realizma, možda ne baš onako razgovetno kako se svakom pronicljivijem čitaocu danas čini. A onda je pročitao Karpentijera koji je nekoliko decenija ranije već postavio temelje svog sozercanija (mali omaž mom prijatelju Goranu Gociću, kojem se u novije vreme omilio ovaj starinski izraz), a po Karpentijeru, magijsko već postoji u realnosti, kao antropološko i duhovno iskustvo u tradiciji naroda i plemena južno od američkog Majamija.Ako je, eto, Karpentijer prepoznao magijsku stvarnost u slojevima istorijskog iskustva, Markes je magijsko prepoznao u čudima koja nadrastaju opipljivu stvarnost. Ta razlika akademskim umovima dobro zvuči (čitao sam jedan američki doktorat na tu temu, vrlo uman), ali kad uporedimo književne domete (ne samo vrednosno), primetićemo da se, kao i u životu inače, nivoi magičnosti u dobroj meri poklapaju. Na radost čitalaca, naravno.Ovo nije naš prvi susret sa Alehom Karpentijerom. Beogradska “Prosveta” (zajedničko izdanje više izdavačkih kuća, sve do ljubljanske “Partizanske knjige”) 1985. godine je objavila izbor od deset najboljih hispanoameričkih romana (senzacionalan tiraž od po osam hiljada primeraka, kad se uporedi sa današnjim, od 200 do hiljadu). Među njima se našao i sjajan Karpentijerov roman “Vek prosvećenosti“, po obimu bar tri puta veći od “Kraljevstva ovoga sveta“, ali sa sličnim spisateljskim pristupom kulturološkoj i istorijskoj matrici ovog podneblja. Knjige iz ovog izbora se sada uzalud traže po retkim antikvarnicama.

“Kraljevstvo ovog sveta” je objavljeno u prvim poratnim godinama (1949) i veliki je podatak o spisateljskoj čestitosti da su Markes, Ljosa i Fuentes, u danima svoje slave, vidno označili Aleha Karpentijera kao svog duhovnog prethodnika i uzor. Uostalom, već za prvo izdanje svog romana iz 1949, Karpentijer je, možda iz bojazni da čitaoci nisu dovoljno spremni da urone u zagonetnu armaturu romana, diskretno ali dovoljno precizno objasnio šta po njegovim saznanjima znači magijska stvarnost. Skrenuo je najpre pažnju na autentičnost svih istorijskih podataka i imena. Posle svih prohujalih decenija svako slovo ovog predgovora (desetak stranica) deluje kao nenametljivo uputstvo za ozbiljno čitanje.Rođen 1904. u Lozani, u porodici posvećenoj umetnosti (otac: arhitekta, majka: profesor muzike), Karpentijer završava studije muzikologije i klavira u Havani, biva hapšen i proganjan pre dolaska Fidela Kastra na vlast, ali ni sa komunistima nije imao više sreće, pa je veći deo zrelog života proveo u Evropi. Družio se sa biranim ukletim velikanima koji se zovu: Igor Stravinski, Žorž Bataj, Darijus Milo, Antonen Arto. Objavio je desetak knjiga romana i eseja, osvojio vrhunsku nagradu Servantes i niz drugih priznanja.Kao što to biva sa najboljim piscima ovog podneblja, “Kraljevstvo ovog sveta“ nas već prvom rečenicom uvodi u doživljajni svet jednog od glavnih junaka, roba afričkog porekla, nepismenog i dva puta žigosanog, Ti Noela, ćija će nas zlosrećna sudbina provesti kroz dramatičnu i tragičnu pobunu robova na Haitima, između 1791. i 1804, kad je proglašena nezavisnost. Ali po koju cenu, sa kakvim ishodom?Francuski guverner je na svom haićanskom dvoru uveo uniforme i galantne ukrase Napoleonove vojske, iz Pariza stižu neuspele glumice, one sanjaju o ulogama, koje nikad nisu odigrale, i o muškarcima koji su ih, posle prvih zanosa, ubrzo bacali u očajanje. Jedan od robova, jednoruki Makandal će biti spaljen, ali, on po ukorenjenim verovanjima lokalne vudu-religije, uzleće sa lomače kao ptica.Sa francuskog dvora stiže u goste Paulina Bonaparta, za to vreme diže se velelepni dvorac Sansusi, sve po uzoru sa starog kontinenta, ali ubistva, nasilje nad domorocima caruju na sve strane, žene afričkog porekla mogu da budu srećne ako samo budu silovane (i to više puta), a ne i ubijene.Kad krene velika pobuna koju vodi crni rob Henri Kristof, ima nade da će se nešto promeniti, ništa od toga, Kristof nastavlja sa ubistvima i nasiljem svake vrste. Pisac je obazrivo zaobišao konotacije sa propalim revolucijama našeg doba, to ostavlja čitaocu na volju.Roman nema povezanu narativnu nit, preskaču se godine i menjaju mesta zbivanja, naracija sledi tačku gledišta više junaka, koji svoja viđenja prelamaju kroz prizmu drevnih predanja, mitskih predstava o svemoćnim životinjama (najpovlašćenija je zmija, u korenu je plemenskih verovanja o spasilačkim moćima!)Ali surovi vladari koji pokušavaju da preuzmu vrhunsku moć uz pomoć vudu vradžbina ne prolaze dobro. Novopostavljeni kralj Haitija i okolnih zemalja, Henri Kristof dokazaće svojim primerom da “revolucije jedu svoju decu“. Bes pobunjenih robova, koji nisu dobili ništa, sem starih muka i maštovitih zlostavljanja u uslovima neopisive bede, doakaće i njemu: saplemenici će ga živog potopiti u jamu ispunjenu tečnim cementom!Neka poglavlja i sekvence započinju glasom unutrašnjeg, nepouzdanog naratora, a onda nas naglim skokom, kao u složenoj simfonijskoj partituri, pisac uvede u zbivanja koja deluju nadrealno: ludilo vlasti ne može da poseduje logičku nit, jer je to u koliziji sa načinom kako se dolazi do neograničene moći. Karpentijer se ničemu ne čudi, jer je u svom odisejskom zbivanju na zemlji izbliza iskusio kako se rađaju i umiru revolucije.Ovaj epos se grana u četiri poglavlja, a svako od njih se lomi u desetak sekvenci, kao u nekom džinovskom oratorijumu. Slike, metafore, religiozni simboli, od katoličkih do plemenskih idola i natrag, stvaraju strukturu koja ima nešto neodoljivo barokno. Ima toga i kod Ljose, Fuentesa, Sabata, svi su oni nabijeni kulturološkim i istoriografskim znanjima, znaju da nacija nije nikakvo utočište sa svojom sebičnom ideologijom. Sa svešću da ih povezuje jezik koji pokriva trećinu zemaljske kugle, ovi pisci nemaju iluzija da ih uspeh čeka iza plota.Posle čitanja “Kraljevstva ovog sveta“, spopao me žal što nisam na vreme bolje savladao španski, pa da se dokopam sabranih dela Aleha Karpantijera! Kao da mi je u životu samo to izmaklo!