Piše Milan Vlajčić: Kavijar za sirotinju

Da bi se shvatio značaj jedne knjige o džezu, i to našeg autora, uvek valja imati na umu kako se džez teško probijao do svog prava na postojanje. Zato mi se čini da je važan referentni okvir koji je delimično zasnovan i na ličnom ikustvu ovog potpisnika.Kad je pre desetak godina naš poznati muzičar i istraživač Miša Blam objavio svoja saznanja o pojavi ove muzike na našim prostorima, iznenađenje je bilo višestruko. Prvi naši tzv. džez ansambli su se pojavili 1925, imali su u naslovu oznaku džez, a kad se poslušaju arhivski snimci (priloženi na disku u Blamovoj knjizi), onda čujemo rane varijante fokstrota i drugih muzičkih povoda za igru. Počinjalo se teško, sa mukom, džez je inače između dva rata teško stizao do Evrope, muzička industrija sa gramofonskim pločama je tek bila u povoju.Za vreme drugog svetskog rata, Radio Beograd je u rukama nemačke komande preimenovan u Zender Belgrad, tu je postojao i zabavni orkestar, čiji dirigent, nemački muzičar na zadatku, uspeva da u repertoar ugura i neke aranžmane Glena Milera, Benija Gudmena, po svedočenju našeg vrsnog džeziste i dirigenta Vojislaba Bubiše Simića.A posle rata samo pominjanje džeza je bilo politički nedolično, što se vidi iz istorije NIN-a, koji je krajem 1951 objavio članak o džezu. Redakcija je u sledećem broju morala da se pravda i izvinjava Dobrici Ćosiću, uticajnom članu Agitpropa, koji ih je javno prekorio. U to vreme Veliki zabavni orkestar Radio Beograd uveliko svira po aranžmanima Glena Milera, Djuka Elingtona, ali još nema u naslovu oznaku Džez.https://www.youtube.com/watch?v=JRGGwboZzcUKad se sa ove vremenske osmatračnice (ističe druga decenija trećeg milenijuma), sagledaju počeci, koreni i probijanje džeza do statusa autentične muzike, nije teško otkriti kako je njegov hod kroz vreme tekao naporedo sa jednom srodnom umetničkom disciplinom – filmom. Obe umetnosti su nastajale kao deo popularne, narodne zabave, prvih decenija potcenjivački posmatrane van horizonta akademske priznatosti i zbog toga nedostojni analitičke pažnje, da bi se gotovo neosetno stiglo do statusa koji obezbeđuje ozbiljnu recepciju u poimanju zvanične kulurne ponude.O akademskim uvažavanjima i ulasku u Hol večnosti - glavni junaci i stvaraoci ovih disciplina nikad nisu unapred razmišljali, jer se to dešava u oblasti javne kulturološke recepcije. A zrelost jedne kulturne sredine meri se spremnošču da se neguje stvaralačka raznolikost, da se otvara prostor za nove istraživačke poduhvate, koji podrazumevaju i zadiranje u nepoznato i neotkriveno.Ako je film menjao ontološku matricu i morfologiju izraza otkrićem novih tehnika izražavanja (najpre zvuk, potom unošenje boje u strukturu filmske slike, izmena formata i primena novih digitalnih izražajnih mogućnosti), džez je posle otkrića radija nakon Prvog svetskog rata, a potom snimanja gramofonskih ploča (mukotrpna putanja od prvih snimaka, ograničenih na 4-5 minuta), sve do današnjih digitalnih snimaka neograničenih u vremenskom smislu, a i do neverovatne slojevitosti zvučne slike, danas postao globalna umetnost u makluanovskom smislu.Za naše očeve i dedove, džez je sredinom dvadesetih bio muzika za igru (tad se javljaju prve gramofonske ploče - rariteti u porodičnim kolekcijama), danas je džez nepregledno područje, od tradicionalnog bluza, preko bi-bapa iz četrdesetih, do muzičkih istraživanja Majlsa Dejvisa, Kita Džereta, Jana Garbareka. A sa radošću primećujemo korišćenje folklornih tradicija afričkh naroda (Mali, Nigerija, da tu zastanemo), istočnih, budističkih polifonija. A zašto ne reći i pribegavanje balkanskoj muzičkoj tradiciji u verziji našeg Duška Gojkovića i fascinantne Grkinje Eleni Karaindru.https://www.youtube.com/watch?v=UzbPe2uSY-cPisanje o džezu, kao zvuku iznenađenja, kako ga je još polovinom 20 stoleća označio redovni džez kritičar Vitni Belijet, ili o džez ljudima, kako je to činio veliki i lucidni džez-hroničar Net Hentof, doprinelo je da ova vrsta muzike dopre do kulturne publike koja istim estetskim receptorima prihvata Ravela i Stravinskog, kao i Dejvisa, Džereta i Bila Evansa.Duga tradicija američkog džez-mesečnika „Daun Bit“ (Down Beat), kao i kolevke klasične muzike „Gramofon“ (The Gramophone) učinila je da džez doživi ozbiljnu kritičku recepciju, izvan one početne podele: dopada-ne dopada. Zato se i dogodilo da u Americi kultni status dobije Vitni Belijet (Whitney Balliett), koji je neprekidno od 1954-2001 vodio kritički dnevnik o džez događajima i muzičarima u respektabilnom magazinu „Njujorker“ (sve objavljeno u više tomova kod ozbiljnih izdavača). Ovom vrhunskom redu pripada i Net Hentof (Nat Hentoff), kulturni i džez kritičar, američki pisac koji je ostavio temeljne knjige o istoriji džez kulture.Englezi s ponosom ističu pesnika Filipa Larkina (Philip Larkin), jednog od najboljih u novijoj istoriji, koji je uz književnost decenijama ispisivao džez-hroniku, nezaobilaznu kad je reč o životu na Britanskim ostrvima. Zanimljivo da su sva trojica pomenutih bili i pesnici u klasičnom smislu.A kad u Francuskoj pomenete džez, tamo vam odmah ukažu na ogromnu prosvetiteljsku važnost kritičara i producenta ploča Iga Panasijea (Hugues Panassie). Pošto je džez preko Atlantika prvi put ozbiljnije stigao na stari kontinent kročivši u Pariz (a domaći im dostojno odgovorili ciganskom muzikom Džanga Renara), Panasije je decenijama promovisao prave vrednosti, uvek sa rizikom da se i pogreši. Ali to je u prirodi svakog kulturološkog poduhvata. Zar ne!Nije ovde mesto da pomenem još neke podvižnike ove vrste, ali nagovešteni kulturološki okvir mi dozvoljava da u isti red stvari stavim knjigu jednog našeg autora, knjigu kakvom bi se podičile sve pomenute kulture. Reč je o potpuno izuzetnom delu našeg poznatog džez kritičara Vojislava Pantića „Jazz Face“ (534 str. izdavač: Dallas records, Beograd).Vojislav Pantić (1965) već je nekoliko decenija u našim medijima najozbiljniji hroničar i kritičar savremene svetske jazz scene, na kojoj i naši asovi zauzimaju zasluženo mesto. Kao dugogodišnji pratilac kulturnih tokova, među kojima kao lična strast posebno mesto zauzima džez, usuđujem se da kažem da ne postoji sličan poduhvat u novijim vremenima, ako izuzmemo nekoliko oprobanih kritičara iz SAD, koji su ipak prevashodno usmereni na američku scenu.

Svojom obuhvatnošću, temeljnošću i znalačkim pristupom, knjiga „Jazz Face“ je biser među retkim knjigama u svetskoj publicistici posvećenoj ovoj „najvažnijoj muzičkoj struji 20. veka“ (Igor Stravinski). Ona pregledno pokriva novije doba, sve do današnjih dana. Zamašan niz portreta-intervja uz izuzetnu kritičku evaluaciju obuhvata vrhunske inovativne muzičare, uz probranu diskografiju i uz obilje vrsnih, dramatičnih fotografija. U pedesetak portreta-eseja, u rasponu od Ahmada Jamala do Joa Zawinula, prikazan je stvaralački put svakog od umetnika, uz razgovore koji ozbiljno zadiru u sudbinu i mesto džeza u ovom sve razuđenijem svetu. Svi ti razgovori-intervjui imaju za podlogu koncerte koji se znalački analiziraju (u dva glasa, kako se to radi u vrhunskim intervjuima), pokazujući neverovatnu posvećenost umetnika (bez toga šta bismo imali,sem onog što Ezra Paund naziva šakom šljake!).U vremenu kad smo zasuti intervjuima po sistemu copy-paste, Pantićevi razgovori deluju autentično i znalački u svakom trenu. Posle svakog od ovih blistavih portreta ovaj čitalac odmah dobija želju da odmah oslušne ove muzičare (ne sumnjajte da sam tome već pribegao dok ispisujem ove redove).Naša džez publika, brižljivo negovana bogatim ponudama Beogradskog džez festivala (gde se kao selektor i savetnik opet javlja V. Pantić!), potom Pančevačkog džez festivala (sa VP u istim ulogama, kad taj čovek spava!) i drugim gostovanjima važnih džez muzičara, da ne pominjem fantastičnu dostupnost svih struja džeza na internetu, jamačno će poželeti da kao referentno izdanje (za stalnu konsultaciju i proveru) poseduje ovu knjigu Voje Pantića. Uzgred, naglašavam da se i sam naslov može dvostruko čitati: ako se ispiše latinicom (što je pogodnije zbog obilja izvornih naslova i pojmova), to nisu samo džez face, već i Lice Džeza!To lice ima hiljadu sazvučja, što je u biti džeza i fascinacije njegovom raskošnom nepredvidljivošću. Neki mrzovoljni duhovi kažu da se džez po odjeku i tiražima ne može meriti sa rok i pop muzikom. Tačno, on je uvek bio kavijar za sirotinju.Nemojte to baš shvatiti doslovno, jer najbolji džez muzičari nemaju dvorce i vile, nemaju pravo na izdašne penziju, oni umiru kako se govorilo za junake vesterna, „na konju i u čizmama!“https://www.youtube.com/watch?v=ylXk1LBvIqU