Podeli:
Foto: Promo

Roman Alesandra Barika „Homer, Ilijada“ (izdavač Paidea, Beograd).

Dva klasična epa iz praskozorja helenističke kulture, „Ilijada“ i „Odiseja“, zrače i danas, kao povod za ozbiljnu lektiru, ali i kao izvorište ključnih motiva humanističke kulture: odnos rata i mira, junaštva i izdaje, ljudskih žrtava u odbrani kućnog praga i pri osvajačkom uništavanju tuđih gradova i teritorija. Postoji obilje obrada ponuđenih izazova, od Euripidovih „Trojanki“, Džojsovog „Uliksa“ do podvižničkog epa velikana našeg vremena, Nikosa Kazancakisa „Odiseja, moderni nastavak“ (1938), u 24 pevanja i 33.333 stiha (baš koliko ih ima u Homerovom epu i u stihovnom sedamnaestercu). Razne parodije, modernističke egzibicije i filmske spektakle da ne pominjem.

I odjednom, pojavljuje se „Homer, Ilijada“ ( 140 str; sa italijanskog prevela Ana Srbinović, izdanje: Paideia Beograd), mog omiljenog pisca Alesandra Barika (1958), jednog od najboljih autora u novijoj italijanskoj književnosti, A ja dodajem, imam na to pravo, i u evropskoj. Pisac velike lične kulture, dugo je bio muzički kritičar listova „La Republika“ i „Stampa“, esejista i kolumnista (jedinstvena je knjiga eseja „Hegelova duša i krava iz Viskonsina“), svetsku slavu je osvojio romanima „Pijanista“ (uz odličnu filmsku ekranizaciju), „Svila“, „Siti“… Njegova poetika je bliska fantastici i magijskom smeru pisaca poput Itala Kalvina, Dina Bucatija i Paola Maurensiga, da ostanemo samo u okviru italijanske književnosti.

Knjiga „Homer, Ilijada“ je neobičan i fantastičan omaž Homerovom epu, bez klasične naracije, ostvaren kao oratorijum ispunjen glasovima junaka izvornog mita. Od prvog trenutka vas uhvati za gušu, kao nova verzija „Rata i mira“, sa referencama koje nalazite u ovom poremećenom vremenu. Iščitao sam je u dve večeri, mogao sam i odjednom, ali sam hteo da se malo priberem i povratim dah.

Alesandro Bariko/ Foto: Antonio Polia / Zuma Press / Profimedia

Otvaram zagradu: Uz majstorstvo naracije i maštovite prodore u nova mentalna prostranstva i kulturološke epohe, kod Barika mi se posebno dopada što je većina njegovih knjiga kratka, on je majstor sažetosti, što smatram znakom poštovanja prema modernom čitaocu. Kad su jednom pitali Borhesa zašto nikad nije napisao roman, britko je odgovorio: Zašto bih se rasipao na stotinama stranica ako mi je dovoljno da na desetak stranica saopštim sve što moj siže zahteva! Uostalom, pogledajte Kamijev „Pad“, Bernhardovog „Vitgenštajnovog sinovca“ ili Handkeov „Golmanov strah od jedanaesterca“, sve je to na stotinak stranica. Upravo kao i Andrićeva „Prokleta avlija“. Lek za čitalačku dušu. A oni koji su brzi na laptopu i slede opasan Prustov uzor, široko im polje.
Znam da će biti pitanja: A da li je to uopšte roman? A zašto ne bi bio. Otkad je u moderni roman uveden unutrašnji glas junaka, naracija ponekad prati samo lični iskaz, kao u genijalnom romanu „Zabeleške iz podzemlja“ F. Dostojevskog ili Mihailovićevom „Petrijinom vencu“. Samo što u Barikovom romanu postoji splet ispovesti – ličnih viđenja junaka Homerovog epa. Obilje ne smeta.

Oni koji su čitali Homerovu „Ilijadu“ (zašto da se lažemo, nema ih mnogo) znaju da nije lako probijati se kroz 24 pevanja, sa 15. 693 stiha ispevanih u sedamnaestercu (dva naša prevoda, Miloš. N. Đurić i Tomo Maretić).
Šta je uradio Bariko? Opčinjen Homerovim epom uspeo je da ubedi ljude iz radijskog Festivala Romaeuropa da se Homerova „Ilijada“ pročita integralno, ali je odmah shvatio da bi to bio mukotrpan poduhvat – zapremio bi četrdesetak sati, a arhaični jezik Homerovog speva nije lako savladati sluhom. Onda je krenuo da priređuje tekst, skraćuje, prerađuje i – došao do verzije u kojoj nije ostao nijedan stih u celini!

A šta je ostalo? Ono najvažnije, junaci sa obe strane fronta. I njihovi iskazi koji u određenim segmentima radnje prikazuju dramu, krv, znoj i suze, junaštva i izdajstva, sujetu ratnih vođa i plač majki, supruga i dece. Ova lična viđenja se ukrštaju i stvaraju dramski naboj koji čini suštinu drevnog epa.

Pisac je izbacio sva mesta gde se pojavljuju bogovi, jer su oni u mitskoj priči koja se događa u jedanaestom veku pre Hrista, bili ključni u određivanju sudbine pojedinih junaka i samog ishoda rata.

Homer/Foto: Wikipedia/JW1805

U uvodnoj belešci pisac kaže da se trudio da svaki lični iskaz junaka dobije individualnu karakternu boju (i u tome je, odmah da dodam, sjajno uspeo), ali je na određenim mestima unosio svoj diskretni komentar, u tekstu obeležen kurzivom.
Kao što je Homerovim čitaocima poznato, spev obuhvata samo 51 dan u desetoj godini suludog ratovanja pod Trojom. Celokupni spev govori o srdžbi Ahilovoj, zbog gubitka prijatelja Patrokla. Zato počinje stihom „Srdžbu mi boginjo pevaj/ Ahileja Pelejevog sina“, a završava se povratkom junakovim na bojno polje i osvetom – ubistvom trojanskog junaka Hektora. Tri puta ga je mrtvog vukao oko Trojanske kule, dok su na njoj plakali otac Prijam, supruga Andromaha, deca i svi ostali Trojanci. I tu je kraj. Razlozi za rat su uzgred nagovešteni, u ovom spevu Troja nije pala, nema Trojanskog konja (izum lukavog Odiseja), nema pada i pohare imanja poraženih.

Barikov tekst počinje iskazom trojanske devojke Hriseide, koju je kao plen prisvojio Agamnenon,vođa Ahejaca. Nju traže trojanske glavešine, nudeći bogate darove kako bi se okončao višegodišnji rat. Mir je na dohvat ruke, ali Agamnenon sada od Ahila na silu preuzima robinju Briseidu. Silno povređen, Ahil gnevno saopštava Agamemnonu: sve je ovo zbog sujete tvoje i tvog brata Menelaja, krvavimo deset godina zbog otmice Menelajeve neverne ljube, supruge Jelene. Sujete će ipak nadvladati razloge pomirenja i mirnog povratka kućama. Moderni storičari ratova su potvrdili da su mnoga krvava neprijateljstva mogla biti izbegnuta da nije bilo vladalačkih sujeta i megalomanskog ludila.
I sad dolazi još jedno iznenađenje. Barikova verzija speva se ne okončava Ahilovim likovanjem nad mrtvim Hektorom.

Zaključno poglavlje njegovog romana je ispovest narodnog pevača, aeda Demodoka, koji, mnogo godina posle pada Troje, u osmom pevanju „Odiseje“, na molbu nepoznatog namernika na dvoru Feačana, opisuje kako je pala Troja. U krvi, nasilju i bezumlju. A posebno je uzbudljiv Demodokov opis kako su bogovi kaznili Odiseja da godinama biva ometan da se ne bi vratio na rodnu Itaku. Dok kralj Feačana uživa u ovoj priči, a uz njega je gost namernik koga je primio posle zamornih lomatanja po moru i borbe sa nemanima. Demodok tada primeti da neznancu, „bezimenom“, teku suze niz obraze. On mu priđe i tiho ga zapita kako se zove.

I tad slede dva reda koja zaključuju Barikovu verziju drevnog mita: „Čovek obori pogled. Potom tiho reče: Ja sam Odisej. Dolazim sa Itake i tamo ću se, jednog dana, vratiti“.
Jedna od dramatičnih lepota ove knjige je što se u njoj, nasuprot uprošćenom shvatanju da Homer veliča rat, pojavljuju ženski glasovi, inače nagovešteni u izvornom epu. Oni pozivaju na samilost, na potrebu mira – sinovi se rađaju ne da izginu u bezumnim ratovima, već da žive u saglasnosti sa drugima. Naravno, i to je paradoksalno, Barikov tekst sledi Homerovu viziju strahotne lepote ratovanja, uprkos svim žrtvama. Između ova dva osećanja, ili humanistička stava, smešta se istorija ratova, od Troje do danas. I sutra.

Komentari

Vaš komentar