21
Knjiga eseja V. G. Zebalda “Campo santo” (izdavači: Kulturni centar Novog Sada i Agora, Zrenjanin).
“Šta je književnost? Zar i meni da bude, pitao se Helderlin, kao hiljadama drugih koji su u danima svog proleća živeli u slutnji i ljubavi. Ali su ih u pijanom danu suđaje osvetnice potajno i tiho odvele da ispaštaju tamo, u tmini suviše trezvenog carstva, gde pod prevarnom svetlošću vlada divlja vreva, gde broje sporo vreme u mrazu i suši, a čovek samo uzdasima i dalje slavi besmrtnike“.
Ovo je deo govora koji je, povodom otvaranja jedne kuće u Štutgartu 2001, izgovorio V. G. Zebald, jedan od najznačajnijih pisaca našeg doba.
Kažem našeg doba, jer se pisac godinu dana kasnije preselio u večnost, izgubio je život u saobraćajnoj nesreći, ne dočekavši objavljivanje svog remek-dela “Austerlic”, u kojem njegov junak, lutalica i nesmajnik, odrastao kao dečak u Engleskoj, a tek potom doznavši da je uoči rata kao nemačko dete preseljen u novu domovinu, stiže, tragom jednog slučajno otkrivenog porodičnog dokumenta, do srca holokausta, visokih peći smrti u Aušvicu i Terezijenštatu.
Takva rekonstrucija neviđenog uništenja miliona nedužnih, u ime ludačke obnove “Velikog Rajha” je bez premca među stvaraocima koji preuzimaju obavezu da progovore o sećanju, odgovornosti i kulturi pamćenja. Kad je Suzan Sontag 2000, u jednom eseju pisanom za “Tajms Literari Saplement”, sebi postavila pitanje: da li je književna veličina danas moguća, nije mogla da se seti nikog sem Zebalda. Možda je mogla da doda još neko ime, ali za ovu priliku to više ne znači mnogo.
Vinfrid Georg Zebald je rođen 1944. u nemačkom gradiću Vertah, studirao je nemački jezik i književnost u Frajburgu i Mančesteru, a od 1970. predavao je evropsku književnost na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču (Engleska). I tu je našao stalno stanište, do prerane smrti.
Sve svoje knjige je napisao na maternjem, a najznačajniji su mu romani “Vrtoglavica”, “Iseljenici“, “Saturnovi krugovi“ i “Austerlic” – svi već poodavno dostupni u našim prevodima. Dobitnik je najznačajnijih evropskih nagrada, osim Nobelove, koju verovatno ne bi ni dočekao, kao ni Borhes, Kortasar, Sabato, Pesoa, Kalvino, Kundera, Filip Rot, Danilo Kiš… Uostalom, 2007. je sekretar Nobelovog komiteta otkrio da su (u tom trenutku već pokojni), Nemac Zebald, Poljak Ričard Kapuščinjski i Fransuz Žak Derida bili vo vremja ono u najužem izboru za visoko priznanje. Baš utešno, pogotovu za one koji su još među nama.
Knjiga Zebaldovih eseja “Kampo santo” (242 str. prevela sa nemačkog Sanja Karanović, izdavači: Kulturni centar Novog Sada i Agora, Zrenjanin) objavljena je posthumno i sadrži 16 tekstova napisanih i izgovorenih u različitim povodima. Povezuje ih izuzetan narativni postupak, koji u piščevom tragalačkom duhu uvek ide dalje od očekivanog i otvara najdelikatnije moralne dileme naše epohe.
U kratkom govoru koji je održao prilikom prijemu u Nemačku akademiju za jezik i pesništvo 1999, Zebald naglašava da posle trideset godina provedenih u inostranstvu, njegovo osećanje za domovinu je “nešto kao beskrajni deja vu“, i da je jednom sanjao, kao što je i Hegel, jednom sanjao, u Parizu, da je razotkriven kao izdajnik svoje zemlje i prevarant. Ovim tekstom se završava jedinstvena knjiga koja, poput drugih vrhunskih esejističkih, deluje kao Pandorina kutija. Što će reći da na svakoj stranici iskrsava nešto novo, neočekivano i obespokojavajuće.
Pomenuta teškoća pisanja iz “tuđinstva” je veoma delikatna, sa njom su se na ovaj ili onaj način nosili Tomas Man tokom godina Hitlerove vladavine, Beket, Crnjanski, Kiš, premda osećanje tuđinjstva nije napuštalo ni pisce koji su živeli u građanskoj izolaciji na svom tlu, plaćajući to svoje tiho disidenstvo visokom cenom (slučaj našeg vrhunskog pisca Aleksandra Tišme, koji je čak i u svom rodnom gradu, Novom Sadu, za života bio marginalizovan i tolerisan “kao kost u grlu”).
Prva četiri ogleda čine celinu po kojoj je knjiga dobila ime. To je prepoznatljiv autorov rukopis i žanrovski miks, doku-proza sa podlogom putopisa i kulturološkog preispitivanja duha mesta i vremena (nekadašnjih i današnjeg). Pisac ovoga puta obilazi Korziku, mediteransko ostrvo oko kojeg se ratovalo bezbroj puta, a gde se živi kao i u susedstvu (Sicilija), od domaćih radinosti i “tamnih” zanata iza kojih ostaju grobišta. Sa ritualima koji povezuju zemno postojanje i veru da se mrtvi noću pojavljuju i nadgledaju potomke.
Odatle su kretale Bonaparte, sve do Rusije i Španije, ali način života se nije mnogo menjao, pisac obilazi groblja (nekropole, označavaju gradove mrtvih) i čita znake prohujalih epoha povezujući ih sa našim predrasudama. Pri tom nas upućuje na važno saznanje Valtera Benjamina, da se iza svakog dometa civilizacije pomalja i oblik varvarstva. To nikad ne bismo smeli da izgubilo iz vida.
Središnji deo knjige čini ogledi koji na primerima nemačke knjževnosti posle sloma hitlerovske države postavljaju osetljivo pitanje: da li su nemački pisci u sledećim decenijama uspeli da dotaknu temu razaranja i brisanja čitavih gradova sa lice zemlje (nešto je živih preostalo u podrumima i skloništima), a da se ne dovede u pitanje odgovornost zločinačkog režima za visoku cenu oslobođenja. Tema zapaljiva i dušu dala da se iz mišjih rupa pojave branioci “nacionalnog ponosa” (što se piscu i dogodilo, ali je on ovo stoički podneo).
Podvlačeći beznađe i melanholiju koja je obuzela poraženu nemačku naciju pošto je olako poverovala u Firerovu mesijansku objavu, Zebald pokazuje na primerima Gintera Grasa i Hajnriha Bela kako se u njihovim delima epoha s minulim slomom ukazala u deformisanom i metaforama zagušenom obliku. Ipak, on se poziva na izuzetna dela Prima Levija i Petera Vajsa (“Teorija otpora” doku-roman na hiljadu stranica, priznajem, nikad nisam čuo za ovo delo) u kojima se užas nacističkih dela prikazuje bez patetike i sažaljive sentimentalnosti.
Zanimljivo je Zebaldovo saznanje da su direktni izvršioci zlodela uspeli da lako izbrišu tegobu sećanja i žive ušuškano u svojim vilama, dok su žrtve osuđene doveka da budu žrtve, i ništa više, ništa manje loše od toga.
Preostali eseji u ovoj knjizi nastaju posle čitanja dramskih tekstova (Handkeov “Kaspar Hauzer”), likovnih izložbi autora o kojima se ovde malo zna, pa čak i povodom jedne knjige o dečjim bajkama. I uvek je to isti analitički, tragalački rukopis, zavirivanje u epohu koja je nadahnula ovu raznolikost.
Ipak, čini mi se da je najuzbudljiviji, “Kafka u bioskopu“, u kojem pisac osvetljava strasnu okrenutost novom vizuelnom nartivnom mediju jednog od njegovih duhovnih uzora i učitelja, tragičnog pisca jevrejskog porekla iz Praga Franca Kafke (1883-1924). Zebald ne skriva da je mnogo naučio iz dela Stendala, Henrija Džejmsa, Džozefa Konrada, ali u Kafkinim delima (namenjenih po piščevoj želji spallivanju, sreća da njegov prijatelj Maks Brod nije ispunio obećanje) on vidi nagoveštaje mračnih procesa koji će poniziti i izbrisatiljudsku individualnost.
Zebald prati Kafkinu opsesivnu vezanost za film kao i svoju ličnu fascinaciju. Priseća se da je u leto 1976. gledao film Vima Vendersa “Kraljevi putovanja” u kojem junak putuje zapadnim zemljama i posećuje bioskopske dvorane. Nosilac glavne uloge, nemački glumac Hans Cišler je godinama potom istraživao Kafkine naznake o filmovima koje je gledao od najmlađih dana, i potom načinio zanimljivu dokumentarnu knjigu “Kafka ide u bioskop” (srpsko izdanje objavio je Filmski centar Srbije). Tragom ove knjige Zebald u Kafkinim “Dnevnicima” nalazi niz piščevih svedočenja o filmovima koji su hranili njegov doživljaj sveta.
Obuzet depresijom i frustracijom prema okolini i porodici (sukob sa ocem, traumatični odnosi sa verenicom Felicijom, ka kojoj nekad satima putuje, a onda nađe izgovor da se ne susretnu), Kafka u jednom trenutku otkriva kako je plakao gledajući film. Zebald pokušava da nasluti koje je naslove pisac gledao, ali to ne otkriva ništa bitno, to su uglavnom bile sentimentalne, patetične ljubavne priče, sve su to bili nemi filmovi, koje mi danas vidimo drugačije nego Kafkini savremenici.
Šta vezuje Kafkinu imaginaciju koju nalazimo u njegovim klaustrofobičnim i zagonetnim knjigama “Proces”, “Zamak”, “Preobražaj”, sa onim delima koje je sa uzbuđenjem posmatrao okružen sličnima sebi? Zebald nudi nagoveštaj ovog prepoznavanja:
“Rani filmovi su i inače sablasni, ne samo što su govorili o podeljenoj ličnosti, dvojnicima i prikazama, esktrasenzornoj percepciji i drugim parapsihološkim fenomenima, već i zbog načina na koji koji su se, iz tehničkih razloga pre svega, kroz još potpuno nepomičan okvir slike glumci pojavljivali i nestajali, kao duhovi kroz zid“.
Ako ostavimo po strani da je Zebald ovde ponudio jednu od najupečatljivijih definicija privlačnosti nemog filma (nije slučajno velika teoretičarka filma Lote Ajzner, prva supruga Bertolta Brehta, svoju kapitalmu knjigu naslovila “Sablasni ekran“), Zebald nudi ključ za razumevanje onoga što je veliki pisac naslutio, potvrđujući sopstvenu apokaliptičnu viziju sveta.
U završnici eseja Zebald vodi mrtvog Kafku na projekciju dokumentarnog filma Lene Rifenštal “Trijumf volje” (1935), a Kafkin izraz lica je baš onaj koji nalazimo na nekoliko sačuvanih piščevih fotografija – “kao pogled s one strane groba“!
Kao i Kafki, Zebaldu se dogodilo da značajne knjige budu objavljene posle piščeve smrti. Ima tu neke utehe, jer se time pokazuje da su oni svedoci budućnosti, hteli to da priznamo ili ne.
