Piše Gorčin Stojanović: Siluj me, prijatelju

Siluj me, siluj me, prijatelju, tako počinje pesma, tako završava pesma, to joj je naslov. U skladu sa dinamičkim promenama, tiho-glasno, nežno-jako, prvi su stihovi otpevani skoro melanholično, sa onoliko ogorčenja u Kobejnovom glasu koliko ga se skupilo između albuma "Nevermind", kojem je, evo trideset godina, i koji možda nije stubokom izmenio lice rokenrola, ali jeste skoro sve mehanizme muzičke zabave, i trenutka kada, dve godine docnije, taj glas peva "Rape Me".https://www.youtube.com/watch?v=4TsqlT0rfJITamo, na toj ploči, tom seminalnom albumu, tom poslednjem velikom kriku onog što se jednom zvalo rokenorol-pobunom ili, bar, duhom rokenrola, ima jedna druga pesma, na istu temu. Zove se "Polly", a posle "Smells Like Teen Spirit", "Come As You Are", "Lithium" i "In Bloom", ta četiri ogromna hita, četiri singla sa istog albuma, takva kakva je, odsvirana na poluraštimovanoj gitari sa pet žica, sa tek malo Novoselićevog basa i naknadno dodatih bubnjeva, zapravo činela, (koje na tom snimku ne svira Dejvid Grol, kasniji Fu Fajter, čovek koji je od Kobejnove smrti ubrao najviše javnih i medijskih tantijema), nije suštinski doprla do razuzdanih tinejdžera, grandž pomodara i već tada prestarelih rokenrolera druge generacije, poput potpisnika. Nije doprla, između ostalog, i sa razloga Kobejnovog načina strukturisanja stihova: između pop-kulturnih fraza i poetskih apstrakcija, ostao je prostor koji bi slušalac valjalo da ispuni sopstvenim doživljajem. Preveliko beše očekivanje da se prosečan konzument, korisnik, a ne saučesnik, uljuljkan u nezahtevnom, posve prozirnom (“transparentnom”) pop iskazu, koji ne primorava na bilo kakav napor u vezi sa poimanjem sklada ili sraza muzike i teksta, prevede do onog žestokog, prvotnog rokenrolerskog i pankerskog (samo)zahteva da se pesmi posveti do kraja, da ona angažuje sva čula, da natera na istinsko slušanje, a ne ostane tek prijatna pozadinska buka. "Polly", tada, ne biva, po Kobejnovom sudu, istinski primljena. Otud, dve godine kasnije, na sledećem i poslednjem "pravom" albumu - "Rape Me". Kao fusnota: "evo vam u lice, jer samo tako umete da razumete".https://www.youtube.com/watch?v=3H0NHHKBemgKao i sve velike rokenrol pesme, kao i sva velika poezija ili umetnost uopšte, i ova pesma nije jednoznačna. Veličina najvećih autora, zvali se oni Sofokle, Šekspir, Tolstoj, Čehov, Beket, Džon Lenon, Bob Dilan ili Kurt Kobejn, i počiva na tom delikatnom talentu da višeznačnost ne uništi izvorni motiv nastanka dela. Ostajući zapitanima, ostajući u večnoj sumnji nad svetom i sobom u svetu, odani potrebi za Drugim, lakanovski "velikim" ili onim o kojem misli Levinas postavljajući ga u središte svake etike, a u isti mah nošeni tamnim talasima saznanja Zla u sebi i drugima, svi ti veliki autori traju upravo stoga što njihov dar omogućava "i pevanje i mišljenje", estetsko-spoznajni užitak koji se bolno odmiče od primitivnog zadovoljenja osnovnih duhovnih potreba, poput one da se nekom fabulom, nekim slikama ili nekim zvucima popuni unutarnja praznina pukog konzumenta. Uostalom, za to je dovoljan rijaliti, onaj konstruisani ili onaj koji se sam konstruiše. Ako gađa u tabu, tim bolje. Ako gađa nisko, izvrsno. Ako gađa u jaku metu – najbolje.Kobejn, dakle, ne peva tek pesmu o silovanju. On ispeva poemu o onom delu čovekovovog bića u kojem se nahodi predivo zla i iz njega ispredena nit agresivnosti. "Rape Me" je i poetsko svedočanstvo o strašnom zagrljaju libida i destruda, erosa i thanatosa, o stalnoj unutarnjoj napetosti između prirode i civilizacije, između nagona i misli, o nemogućnosti istinske emotivnosti i apsolutne potrebe za dubinom osećanja. Tako je to s umetnošću: ona počinje tamo gde prestaje pravosuđe, rekao bi Šiler.Pevajući o onom što se pravno zove "aquaintance rape", doslovno prevedeno - "poznaničko silovanje", silovanje od onog u koga se ima bar elementarno poverenje, Kobejn širi polje značenjskog: sudbina njegova i njegovog benda jest oblik nasilja nad samom suštinom umetničkog stvaranja. U naše vreme, osamdesetih, u doba kada su oblikovani svetonazori nas iz generacije X, postojalo je nešto što se zvalo pank-etika. Poneko je od te izvorne potrebe da se bude, što bi rekao Cane, "isti, poseban, samo svoj" otklizao u isprazno moralizatorstvo o "prodaji", poneko se zbilja prodao, poneko je, poput Kobejna, imao osećanje da je prodat, izmanipulisan, silovan - pa još k tome praćeno krivicom da je sam tome doprineo, kao što se to žrtvama silovanja često čini, zbog čega, čini se, neretko oklevaju sa prijavljivanjem nasilnika.Kobejn je umro zato što se osećao silovanim. Otud "Rape Me". Otud nezadovoljstvo što "Polly", taj poetski "izveštaj" o istinitom događaju, u onoj rudimentarnoj formi kakva je na produkcijski ispoliranom albumu "Nevermind" (što je dodatni razlog nastanka sledećeg albuma "In Utero", kao i potrebe da on, po Kobejnovim rečima, ne bude "jednosmeran" kao prethodni megaseler), nije izvršila svoju misiju. Otud ono stalno preispitivanje moći umetnosti i/ili upotrebe umetnosti, svest o popularnosti kao generatoru moćništva i potrebe za otklonom od toga. Otud večita opreka između "pop" i "rokenrol" pristupa. Otud ideja o izdaji i samoizdaji. Trideset godina kasnije "Nevermind" je svedočanstvo o toj podvojenosti, raspolućenosti, zapitanosti, uostalom.Kobejn je razneo svoju lepu glavu zato što se osećao silovanim. Pravo, sila zakona, tu staje. Simbolički, uništio je ono iz čega je sve dolazilo: dar, misao, emocionalnost, duhovna i fizička lepota. I prokletstvo popularnosti. Znao je, budući da je i te kako dobro znao istoriju rokenrola, da će i mrtav biti manipulisan. Samo za to više nije mario.U vezi sa silovanjem, to nam govore i "Polly" i "Rape Me“, i povest o bendu Nirvana i Kuru Kobejnu, samo je jedno neupitno: kada, ma šta se prethodno dešavalo, ma kako se nešto činilo ovakvim ili onakvim, jedna strana kaže "ne" - to znači "Ne". Ako se druga strana tu ne zaustavi, reč je o zločinu, o nasilju, o silovanju.Nad svim drugim valja staviti znak pitanja. Otelo je svoju lekciju naučio kao tragediju: „posumnjati znači odlučiti“ (treći čin, scena treća). Blago nezapitanima, njihova su oba kraljevstva. Blago lišenima sumnje, njihovo je kraljevstvo trenutka. Blago u sebe nezagledanima, njihov je balvan u oku zlatom samozadovoljstva optočen.Blago onima koji ne vide Drugog. Oni se lako lako udružuju, oni su rulja za linč. Blago onima koji ne vole ljude. Njima ništa ne pada teško. Osim razbijenog ogledala.Siluj me, prijatelju. Opet i ponovo.https://www.youtube.com/watch?v=33a71Ldbp3Y