0
Kritika knjige “Zanat” Sergeja Dovlatova.
“Najveća tragedija u mom životu je smrt Ane Karenjine”. Tu rečenicu nalazimo u romanu najpopularnijeg ruskog pisca u otadžbini i preostalom delu sveta, Sergeja Dovlatova “Zanat” (264 str. sa ruskog prevela Natalija Nenezić, izdavač: Lom Beograd).
Ovako izdvojena, rečenica može delovati kao crnohumorna doskočica, neobavezno poigravanje sudbinom nesrećne Tolstojeve junakinje. Ali, u poetici ovog krajnje neobičnog pisca, u njegovom viđenju sopstvenog života (a bezmalo, sve njegove knjige su zasnovane na autobiografskoj podlozi), o nevoljama i nesrećama koje su hrlile prema njemu (a bogme i on je sam sebe izdašno izlagao neprilikama koje je lako mogao da izbegne), ovaj iskaz je primer kako je ovaj pisac nastavljač tradicije koja se proteže od Gogolja do Harmsa. Retka vrsta, i utoliko dragocenija.
Rođen u rusko-jevrejskoj porodici, Dovlatov (1941-1990), je u Lenjingradu započeo studije finske književnosti, posle dve godine manuo se toga, nekoliko godina služio vojni rok kao stražar u staljinovskom logoru (šifra Gulag) na krajnjem severu zemlje. Potom pokušao da zarađuje hleb nasušni kao novinar i pisac. U ovom romanu, svojevrsnoj autobiografiji (a, to neprekidno valja imati na umu, sve njegove knjige su zasnovane na ličnim iskustvima), Dovlatov opisuje kako izgleda novinarski život u brežnjevljevskim godinama vladavine (partijska poslušnost i korupcija, licemerje, doušništvo na svim nivoima). Odlazi u Talin (estonska savezna republika), odande ga, posle nesrećne saradnje u jednoj novinskoj redakciji, nežno, i uz mnogo lažnih izvinjavanja, najure, on se vraća u Lenjingrad, druži se sa srodnim piscima, među njima je najvažniji i njemu ponajviše odan, do prerane smrti – Josif Brodski.
Umro je sa 48 godina života u Njujorku (kako tvrdi njegov biograf i književni esejista Aleksandar Genis, ni sahrana nije prošla bez crnohumornih iznenađenja: dali su mu prekratak mrtvački sanduk, pokojnik je bio visok 196 cm, a stavili su mu mašnu koje se grozio celog života). Ubrzao je svoj kraj pijući žestoko još odjutra, a kako tvrdi Genis u sjajnoj knjizi “Dovlatov i okolina” (izdanje Geopoetike, 2000): “Lekari smatraju da se od votke ne umire kad se pije, nego kada se trezni”. Godine 2014. najviši ruski pisac je dobio ulicu na Menhetnu.
Ipak, za života je uspeo da najpre u Americi i kod evropskih izdavača na ruskom objavi desetak knjiga, o kojima je Brodski zabeležio: “Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije”. I potom je dodao: “Važna stvar je ton njegovog pisanja, koji će svaki pripadnik demokratskog sveta lako prepoznati, reč je o pojedincu koji neće dozvoliti da mu pripišu ulogu žrtve, koji nije opsednut onim što ga čini različitim“.
Posle prvog talasa perestrojke iz osamdesetih (kako je to brzo utihnulo sa Jeljcinom!), njegove knjige su najzad dobile zvanične izdavače u matuški zemlji, a bezmalo su sve objavljene i kod nas (probajte da ih nađete kod retkih antikvara!).
Memoarski roman “Zanat” čine dve celine, “Nevidljiva knjiga” koja se završava pre odlaska u Ameriku (1976), i druga, “Nevidljive novine”, koja opisuje izbeglički život od 1979-1985. Ispisana u kratkim, gorkosmešnim sekvencama, knjiga je jedinstveno štivo koje nam pokazuje da je Dovlatovljevo disidenstvo lišeno krupnih otkrića o propaloj zori komunizma (na tom tragu je i verzija naših Idola – “Plamene zore bude me iz sna… Hitam fabrici… Tam budet moja djevuška, mladinka, katoru ja ljublju…). Dovlatov se nikad nije zanosio mesijanskim, velikim ideološkim otkrićima, on samo opisuje život u kojem partija kontroliše sve, podupirući najgore ljudske osobine: slugeranjstvo i doušništvo.
Kao pripadnik trećeg talasa emigracije ruskih pisaca, Dovlatov nije imao iluzija o Zapadu (više po instinktu nego po pouzdanim informacijama). Znao je sve o prvom talasu iz dvadesetih i tridesetih (Nabokov, Bunjin, Nina Berberova, koja je o svima njima, kao i o sebi, načinila kultnu knjigu “Kurziv je moj”, objavljena i u našem izdanju). Drugi talas je usledio posle prvog, trenutnog Hruščovljevog “otopljavanja” (Solženjicin, Sinjavski, Terc, da ne ređam dalje), vrlo politizovan i sa opravdanim moralističkim energijama.
Pisci trećeg talasa, Brodski, Dovlatov, Ljosev, Genis i drugi, nemaju u domovini prostor za objavljivanje knjiga, maltretiraju ih pisci i skribomani koji su se utaborili u Savezu ruskih pisaca, po redakcijama i ministarstvima, nateruju ih u materijalnu bedu, dok su neki, kao Brodski, bačeni u logor pod odvratnim izgovorom i opravdanjem da su neradnici, huligani, kvaritelji komunističke mladeži.
Dovlatov ovaj politički kontekst stavlja u zagrade koliko se to može, pokazuje godine odrastanja i školovanja lakim satiričkim viđenjem, uz stilsku eleganciju i sugestivnost koja povremeno podseća na Čehovljevo viđenje društvene truleži i simpatičnih nitkova. Preskače svoje gorko iskustvo iz strogo kontrolisanih logora (o tome naširoko govori njegova najbolja knjiga “Zona”). Pošto je kao pisac pokušavao da na sve načine opstane u novinarstvu, naleteo je na živopisne primerke ljudskog roda, koji su povremeno na njega gledali popustljivo, osetivši da u njihovoj nitkovskoj borbi za nova postavljenja i privilegije ovaj nadobudni mladić može samo da nastrada „u prisustvu zakona“. I eto podsećanja da nije srpski medijski brlog samorodno stvorio korisne idiote.
Slutnja Dolmatovljeve “novinarske bratije” nije bez osnova. Posle neprijatnih iskustava u Lenjigradu, Dovlatov odlazi u glavne estonske novine, a tamo – ista gorka priča. Dovlatov o svemu tome govori sa ogromnom humornošću (dok čitate knjigu, desiće vam se kao i meni, da se naglas smejete – što je za iskusne čitače velika retkost).
U drugom sloju zbivanja pisac nas upoznaje sa farsičnom tipologijom vraćanja rukopisa, počev od uglednog „Novog mira” (čuveni urednik Tvardovski) do manjih izdavačkih kuća i časopisa. Najpre slede velika priznanja piščevom daru i izuzetnosti, a onda bojazan da se nisu “stekli uslovi”, zamerka da mladi pisac u mnogo čemu preteruje, ima vremena da sazri.
U strukturi ovog romaneskno-memoarskog štiva postoji poseban sloj svedočanstava, koji u sažetom obliku iskrsava maltene gotovo na svakoj stranici, kao neka vrsta burlesknog antrfilea, izdvojenog posebnom vrstom štamparskog sloga i uvek sa istim naslovom “Solo na andervudu“ (za mlađe čitaoce, opismenjene uz računare i “pametne“, andervud je mitska vrsta klasične pisaće mašine, poput Rols Rojsa u drugoj kategoriji).
Evo jednog “sola”, da biste lakše shvatili o kakvoj poslastici je reč: “Maramzin je govorio: Ako date rukopis Brežnjevu, on će pročitati i reći: Meni se lično sviđa, ali šta će pomisliti oni gore!”
Pošto se prilaže prepiska sa moćnicima (ime i prezime obavezni), uz sramotne navode sa raznih književnih kongresa i partijskih savetovanja, ovaj deo knjige je zajedno sa sledećim prvi put objavljen tek u američkom izdanju (En Arbor, 1985).
Dovlatov je 1976. zvanično izbačen iz Saveta sovjetskih pisaca, što je za oženjenog čoveka sa ćerkom predstavljalo izgon iz javnog života, bačenost na ivicu materijalne bede. O godinama njegovog druženja sa Brodskim i prijateljima srodnog opredeljenja, pre dve godine je poznati ruski reditelj Aleksej German Mlađi snimio odličan film “Dovlatov“, sa našim glumcem Milanom Marićem u naslovnoj ulozi. Sad bi uz ovo dragoceno štivo dobro poslužilo novo gledanje ovog autentičnog dela.
Drugi deo knjige, “Nevidljive novine“ nije manje zabavan od prethodnog. Stigavši u zemlju demokratskih prava i sloboda, Dovlatov nalazi skroman stančić u kraju sa ruskom emigracijom iz nekoliko naraštaja, mnogi se zlopate radeći i nesigurne, slabo plaćene poslove. I, kako nas Dovlatov na vreme upozorava, mnogi misle da je dovoljno što će Amerikancima objašnjavati zašto su umakli iz totalitarnog režima na Istoku.
Postoje subvencionisane novine na ruskom, koje vodi i uređuje stari lisac Bogoljubov, tamo se neprekidno valja ista priča o zlokobnoj zemlji na Istoku… Opis ove redakcije, genijalaca koji ne moraju da razmišljaju koga zanima ta ideološka retorika, gogoljevski je raskošan i blagorodan.
Pošto od nečega mora da se živi, Dovlatov i drugari krenu da nađu sponzora koji bi uložio u nove, modernije novine na ruskom jeziku. Velika potraga, naleću na male tajkune koji ne bi baš bacili novac uludo. I najzad nađu jednog, koji zahteva da se list prevashodno bavi jevrejskim temama. Pristanu, manji deo lista posvete životu američkih Jevreja, ali jednog dana sponzor otkrije da na ruskom (jeziku koji on ne poznaje) ne izlazi obećano. Redakcija se raspada, opšta bežanija.
Opis Amerike, počev od života ulice, sve do slučajnih susreta sa američkim piscima, beskrajno je zabavan i – uvek, na čitalačku radost – iskrsava pomenuto “na andervudu”. Pisac je za sve to vreme neprekidno slagao nove rukopise, javlja mu se jedna mlada Amerikanka, vrstan poznavalac ruske književnosti, nudi mu se da ga prevede. Navikao na prazna obećanja i sitna idajstva, Dovlatov je najpre sumnjičav, stavlja na probu nerve ove devojke, ipak, da joj nekoliko priča. I jednog dana, kao znak zemaljske ili božanske pravde, u čuvenom magazinu “Njujorker” izlazi prva priča, prevoditeljica mu donosi za njega basnoslovan honorar, kojim će konačno kupiti modernu pisaću mašinu. Slede i nove priče u istom magazinu, ali pisac, skroman kakav je uvek bio, ne beleži kako ga književna Amerika prihvata. I to je jedna vrsta ponosa ili gordosti, kako hoćete.
Ova sjajna knjiga govori o životu u tuđini, samopregoru, bekstvu od političke instrumentalizacije koja vreba sa svih strana. Završava sa 1985. godinom, četiri godine kasnije pisac umire ne dočekavši da se vrati u domovinu.
Sudbina se čudno poigravala i posle piščeve smrti. Jedan njegov prijatelj se javio urednici književne proze u “Njujorkeru”, sa pitanjem, ima li još neka priča Sergeja Dovlatova u njenoj fijoci. Kad je potvrdila da ima još nekoliko, pita prijatelj: hoćete li da ih objavite? Dobio je reski odgovor: Ne. Na pitanje da li ne zadovoljavaju urednička merila, usledilo je: ma odlične su, ali naši čitaoci ne vole da čitaju mrtve pisce. Ruski prijatelj je dodao, sa zapanjujućom dvosmislenošću: U mojoj zemlji je suprotno, tamo čitaoci vole mrtve pisce!
Došavši do završnih redova ove lektire, potpisani se vraćao nekim delovima “Zanata“, sa osmehom i tugom. Ako je ovaj veliki pisac sada prvi put našao i neke nove čitaoce, ne sumnjam da će to biti početak jednog dugog prijateljstva.
