Roman Roberta Zetalera ”Trafikant“ (izdavač Booka, Beograd).
“Ožiljci su kao godine, rekao je, jedan sledi drugog i svi zajedno čine ličnost kakva jesmo”.
Ova lepa i upamtljiva misao jednog od junaka romana austrijskog pisca Roberta Zetalera “Trafikant” (sa nemačkog: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović, 182 str. Izdavač: Booka, Beograd, 2020) kao da nagoveštava i način građenja ovog značajnog i uzbudljivog dela. Počinje prividno opisom prividno idiličnog a zapravo ubogog života u severnoaustrijskom seocetu: sedamnaestogodišnji Franc Huhel živi sa majkom koja se snalazi kako ume, a ni seksualne avanture joj nisu strane. Pošto sirotinja nadire sa svih strana, majka uspeva da ubedi starog prijatelja iz Beča, koji drži trafiku, da Franca primi kao pomoćnika. Dolazak u Beč je za dečaka veliko otkriće, Franc zatiče vlasnika trafike, jednonogog OtaTrsnjeka koji je svoj dug otadžbini gorko platio u Prvom svetskom ratu. Imati ovakvog pokrovitelja je važno za naivnog, ali beskrajno čestitog dečaka kojem se otvara svet o kojem nije mogao da sanja.
Ali tamni oblaci se nadvijaju nad Evropom: vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler je u punom zaletu, u Austriji jača mit o spasonosnom sinu rođenom u ovoj zemlji, sve prisutniji su preteći simboli nacizma: svastike (kukasti krstovi), pogubna ideološka i rasistička propaganda protiv levičara, komunista i Jevreja, svih onih koji nisu spremni da stanu pod jednu zastavu. Možeš da se zavučeš u trafiku, koja prodaje razne vrste cigareta i kubanskih tompusa, novina i magazina, ali ne možeš da umakneš od politike koja gazi sve pred sobom.
Svojom lakoćom i lepotom pripovedanja, mešavinom gorko-ironičnih i zabavnih tonova, živopisnom karakterizacijom svih likova, pretećom atmosferom nailaska neizvesnih i tragičnih vremena, od onih glavnih zbivanja do uzgrednih koji zapravo grade celovitu sliku epohe, Zeltalerov način naracije podseća na rane Kunderine romane (pre nego što je Čeh krenuo u izgnanstvo posle ulaska sovjetskih tenkova u njegovu domovinu), ili na “Čitača” Bernharda Šlinka. Ovaj za mene do nedavno nepoznati autor (ništa čudno, ne stiže se sve) stekao je veliki ugled i van svoje zemlje. Rođen 1966, poznat je kao filmski glumac (igrao u mnogim poznatim filmovima, pomenuću sjajnu “Mladost” Paola Sorentina), objavio je nekoliko knjiga za koje je dobio najznačajnija nemačka priznanja, nagradu grada Dablina, a jedna je ušla u najuži izbor ManBukera (druga nagrada po važnosti tik iza Nobelove, ali i manje blamirana).
Otova trafika okuplja razni svet, od nostalgičnih osirotelih plemkinja do čuvenog profesora Zigmunda Frojda, koji stanuje u blizini i redovno dolazi po svoje čuvene “kubanke” po imenu “ojo”.
Tmurni politički oblaci se nadvijaju nad malu zemlju koja je do nedavno bila središte carstva, a sada u delu malograđanske kaste (i tamo gde ima građanske svesti, taj mediokritetski sloj je uvek u većini, sa prizemnom životnom filosofijom „u-se-na-se i poda-se“) raste ponos što je ova zemlja Trećem rajhu darovala Firera Adolfa Hitlera, “zagledanog u budućnost” (krvavu, naravno). I pošto austrijski kancelar ne zna šta će ga ubrzo snaći, odjednom se sve češće ističu stegovi sa kukastim krstovima, počinje da se širi ogavna propaganda protiv Jevreja (sa komunistima je lakše, jer je sa njima Mali brka već obavio mračan posao).
I tu sada pisac pokazuje konceptualnu delikatnost: nije naglasak na varvarima koji pristižu neumitno (o visokoj ceni, misliće se kasnije, ali tada će biti tragično kasno), već o onom unutrašnjem sloju varvarskog sveta, koji svakom režimu, pa i najnakaznijem, olako pruža podršku (kad ne primećuješ zlo, postaješ čudovište, rekao je naš Radomir Konstantinović).
O varvarima koji dolaze postoji impozantan broj značajnih knjiga. Varvari su, u vremenima stare Grčke i rimskog carstva, bili oni koji dolaze izvana, kao stranci, a kad dolaze kao organizovane horde uništavaju gradove i ostavljaju pustoš i nesahranjene. U Srednjem veku postojao je zazor od napada stvarnih i nečistih sila (videti kapitalnu studiju Žana Delimoa “Strah na zapadu”), a u našim danima nobelovac Džejms Majkl Kuci je 1981. objavio kultni roman “Čekajući varvare”. Sa pojavom fašizma (italijanskog) i nacizma (nemačkog), uloge su obrnute na katastrofalan način: ne dolaze da vas pokore neznani i kulturno neupućeni, već tobožnji nosioci nove kulture koji golom silom nadiru da kazne ideološki različite, rasno štetne i suvišne (Jevreje, Cigane, južnoslovenske narode – o kojima ni Marks ni Dostojevski nisu imali pohvalno mišlenje). I stoga pisac pomera težište u svom prikazu rušilačkih sila, jer nemački hitlerovci imaju olakšan posao, koji preuzimaju “domaće patriotske snage”.
Pre nego što se u Austriji dogodi formalni obrt (anšlus), već počinje omraza na Jevreje, uvredljivo se krupnim slovima obeležavaju njihove kuće, zabranjuju im se pristup određenim mestima i prodavnicama, zagorčava im se život na svakom koraku. Na izlogu Otove trafike jednog jutra pojavljuje se slogan opasnih namera “Prijatelj Jevreja”. To je tek početak, Oto i Franc brišu ove pretnje i pokušavaju da se ponašaju kao da je to nešto prolazno.
Roman je većim delom iskazan iz Francovog ugla. U tom prvom delu dečak ima veliki problem, ne može da nađe devojku, Oto i Frojd mu savetuju da se promuva po mestima gde se mladi okupljaju. U jednoj kafani upozna mladu Čehinju Anešku, koja je zapanjena njegovom naivnošću i neupućenošću u tajne života. Uspe da jednu noć provede sa njom i onda otkrije da mu je odnela novac. Kasnije se bolno uveri da Aneška nastupa u kabaretskom programu jedne popularne kafane, tamo jedan zabavljač izazive salve odobravanja parodirajući brkatog firera. Aneška igra lepoticu obnaženog tela uz tobožnje istočnjačke plesove, a Franc zaslepljen njenim šarmom ne može da prihvati da njene čari pripadaju onom zabavljaču (koji će ubrzo nestati, kad se objavi zvanični Anšlus).
Pročitajte još:
Jednog jutra Franc i gospodin Oto Trsnjek zatiču razbijeni izlog trafike sa gomilom kasapskih iznutrica i krvavih svinjskih otpadaka. Uspevaju da srede radnju ali ne zadugo.
Uskoro ulaze tri elegantna gospodina, sa optužnicom da je Oto prodavao i ono što oni smatraju pornografskom literaturom. Zbog toga ga odvode u bečki hotel Metropol, koji sada služi kao središte tajne policije. Svakog jutra Franc dolazi na ulaz “hotela”, tražeći da puste čestitog čoveka, dok mu jednog jutra ne saopšte da je Oto preminuo i zato mu uruče njegovu odeću.
Poseban sloj romana zauzima prepiska Francova sa majkom, kojoj neprekidno predstavlja ulepšanu sliku, kako se ne bi previše brinula. A onda, značajan naglasak se stavlja na druženje sa ostarelim profesorom Frojdom, kojeg snabdeva omiljenim “kubankama”, u zamenu za savete kako da reši svoje duševne patnje. Frojd, već iscrpljen životnim nedaćama i sa ogromnim bolovima u vilici, vodi opuštene dijaloge sa mladićem i otkriva mu da na mnoga važna pitanja, i posle niza kapitalnih knjiga, nema pravog odgovora. Kad profesor dobije dozvolu da se iseli na Zapad, na pustom železničkom peronu u ime cele akademske elite od njega se oprašta samo zalutalo seljače, sa suzama u očima.
Pošto je u jednom trenutku naleteo na “svoju” nabeđenu devojku, ruku pod rukom sa nacističkim oficirom, on se rešava da izvede samubilački hrabar čin: pred zoru, na glavnom trgu, uspeva da skine ceremonijalne zastave sa svastikama i da na njihovo mesto postavi pantalone sa jednom nogavicom!
Na poslednjoj stranici (nije triler, mogu da ovo kažem), mart je 1945, već razrušeni i bedom poniženi Beč iščekuje nove nalete savezničkih aviona, jedna devojka sa čudnim otrcanim šinjelom dolazi do Otove trafike, odavno zatvorene i u potpunom raspadu. Otkriva deo čudnog zapisa, od mnogih koje je Franc stavljao na izlog, slušajući profesorov savet da zapisuje svoje snove!
O ovom izuzetnom romanu zasad toliko. Ali, što bi rekao Crnjanski, slučaj Komedijant čini svoje. Pre neki dan, šetajući po kablovskim tv-kanalima, u ponudi Video kluba programa Eon, naletim na ekranizaciju ovog romana iz 2019.
Reditelj Nikolas Lajtner je pokušao da verno sledi romanesknu strukturu dela, efektno i spektakularno je predstavljen odnos domaćih i “stranih” varvara. Ali, kako to sa filmom često biva, žrtvovan je važan sloj prepiske sa majkom (u romanu je to deo bitnog motivskog kontrapunkta), snovi koje Franc prilježno beleži i lepkom vezuje za izlog samo su nagovešteni. Naravno, i intrigantni razgovori mladog trafikanta i osnivača moderne psihoanalize svedeni su u skromniji okvir. Ipak, ima nešto zbog čega i posle čitanja “Trafikanta” vredi pogledati ovaj dobar film. To je oproštajna uloga velikog nemačkog glumca Bruna Ganca, koji Zigmunda Frojda predstavlja u svim dimenzijama izuzetne ličnosti: umor od života, odbrambena samoironija koja nudi poslednje snage da se ne potone, tuga što napušta rodni grad pod naletom nacizma.
Kad pogledate kako je u “Padu” Ganc fantastično prikazao poslednje Hitlerove dane, i kako je desetak godina kasnije uspeo da otelotvori jednu od čuvenih Firerovih žrtava (ipak preživela, za razliku od šest miliona Jevreja) u filmu “Trafikant” , onda shvatite kakav je fascinantan izražajni registar glumca po kojem će se pamtiti naše vreme.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare