0
Film “Život među zvezdama“ rediteljke Kler Deni.
U prvoj sceni filma vidimo idilični prizor porodične sreće: jednogodišnja devojčica plače, otac pokušava da joj ugodi, hrani je nekom kašicom, a lutki kojoj je dete otkinulo ruku, ušiva otkinuti ud. A onda se rakurs širi i otkrivamo, malo po malo, da se sve to došava na nekom interplanetarnom brodu, da nikog drugog više nema među živima, a tek smo zasuti nedoumicama: šta je prethodilo, a šta neizvesno i neobjašnjivo tek sledi.
Tako smo uvedeni u najnoviji film francuske rediteljke i autorke scenarija Kler Deni “Život među zvezdama“ (izvorni naslov “High Life“, 113 min.). Odmah da kažem, fascinantan i beskompromisan film, krcat šokantnim prizorima od kojih nam ponekad zastaje dah. Premda, velikih iznenađenja ne može ni da bude posle filmova u kojima se žanrovski preklapaju elementi naučno-fantastične ikonografije sa hororom. Prisetimo se samo Kjubrikove “Paklene pomorandže“, “Solarisa“ Andreja Tarkovskog, ili prizora užasa iz Hičkokovog “Psiha” ili “Magle“ Džona Karpentera.
U završnici filma Kler Deni, ponovo vidimo oca Montea (Robert Patinson) i sada već poodraslu devojčicu Vilou (u prevodu, Vrba), pričaju o životu, a iz pozadine dijaloga se ukazuje da nikog živog više nema na brodu, i – to je sve.
Prethodno nas priča, u izlomljenim fragmentima i bez vremenskih naznaka, vodi kroz život na planetarnom brodu koji plovi svemirom sa suludim zadatkom: da se izbliza ispita energija Crne rupe. A posadu čine bivši zatvorenici koji verovatno nisu imali drugog izbora, osim pristanka na ovaj put bez povratka.
Kler Deni (rođena 1946. u kolonijalnom delu Afrike) ima zapažen filmofilski opus od tridesetak naslova (igrani, dokumentarni, tv-serije), sa obiljem priznanja u Kanu, Berlinu, uglavnom u sekcijama za nezavisni i autorski film. Posle filmskih studija se kalila kao asistent Bresonu, Vendersu i Džarmušu, a onda se otisnula u samostalan rad opredeljući se za “opasne“ teme opstanka pod kolonijalizmom, obeležene socijalnom obespravljenošću i ženskom buntovnošću, pribegavajući ponekad slobodnoj upotrebi žanrovskih toposa (vampiri, opsednutost seksom).
I svoju buntovnost platila jevisokom cenom, kao primerice i njeni zemljaci Žak Odijar ili Olivije Asajas, svi gurnuti u male, niskobudžetne produkcije. Što ima i svojih prednosti, nema izgovora kako ih producenti pritiskaju da ugode širokoj publici.
Snimivši svoj najnoviji film na engleskom, neoprezno je rekla da bi film na francuskom zvučao prilično šašavo, što je uvredilo deo francuske kulturne javnosti. Ali ko bi se na to osvrtao.
Izvorni naslov “High Life“ deluje u odnosu na celinu filma višesmisleno i cinično, naš distributer je odabrao takođe ciničnu varijantu “Život među zvezdama“ (tako je prikazan na Festu i u našim bioskopima), premda se zvezde i ne vide: celokupni zaplet se odvija u planetarnom brodu oblika kocke, bez ikakvog spektakularnog iskakanja u vasionu, sa sajlama i skafandrima. Skafandara i filmu ima, povremeno ih nose junaci, kao pripremu za nešto što se verovatno neće ni dogoditi.
Celokupna tehnološka oprema interplanetarne letilice je namerno data samo u skromnim naznakama, poput poznatih filmskih uzora iz sedamdesetih. Postoje neki elektronski uređaji, od kojih je naglasak stavljen na glavni monitor koji neprekidno saopštava da je komunikacija sa majčicom zemljom izgubljena. I tu ostaje tajna: da li su oni stalno pod vizuelnom kontrolom, ili su već otpisani što se pod velom dobro čuvanih državnih tajni događalo nebrojeno mnogo puta.
I pošto smo već nagovestili okvirne koordinate filma, središnji deo čini uzbudljivu psiho-dramu.
Vođa posade je postao gotovo izbrisan zbog gubitka komunikacije, desetak članova ekipe poštuju radni protokol koji svakog časa sprovodi i kontroliše, kao u nekom kazamatu (to je nagovešteno obiljem rešetaka i sigurnosnih vrata) doktorka Dibs (Žilijet Binoš). Jedna od redovnih obaveza ovih zamorčića je da svakog dana u staklenoj posudici isporuče svoju spermu, koja je predviđena za važan naučni eksperiment: mogućnost začeća van uslova običnog zemaljskog života.
Postoji posebna odaja u kojem svako obavlja ovaj zadatak, a tu svako može da se potrudi da smiri svoje seksualne impulse. Iz tog niza samotničkih rituala posebno je podrobno prikazano kako doktorka Dibs stiže do svog orgazma. Jedna od najvećih glumica današnjice i u zrelim godinama, Žilijet Binoš je ovu osetljivu deonicu odradila sa predanošću i energijom kakve se retko sreću u današnjoj neobuzdanoj upotrebi seksa na velikom i malom ekranu.
Zahvaljujući izvrsnom scenariju, svi zatočenici ovog svemirskog plovila su dati sa ubedljivim naznakama kao živa i normalna bića, jedan mladić po nadimku Černi vuče korene iz ruske postojbine, ima mladih Afrikanaca ali i nekoliko devojaka sa izgledom mladih monahinja, sve dok iz njih ne počnu da se pomaljaju skriveni razlozi koji su ih doveli u ovu potlačenu kastu. Jedan među njima je naočit i magnetskom energijom nabijen mladić Monte, u tumaćenju Roberta Patinsona, poznatog iz poluhorora “Sumrak“.
Doktorka Dibs, kao blaga verzija doktora Mengelea, se lukavom strategijom usmerava na Montea. Među njima se vodi neprekidno mentalno nadmetanje sa jakom erotskom podlogom. Zanimljiv je rediteljski koncept u kojem se preskaču neki delovi priče i radnje, o kojima doznajemo mnogo kasnije. Tako ćemo tek posle velikog vremenskog skoka uzgred doznati da je mala Vilou rođena iz veze doktorke Dibs sa Monteom, da je sama doktorka nosila jedan život na duši i da je na kraju sama sebi uzela život. Ovakav rediteljski zahvat dozvoljava prigovore, ali moram da priznam, film funkcioniše između čistog horora i nametnutih rituala koji na prvi pogled deluju sadistički.
Kao dramaturška kontrateža napetoj i opasnoj atmosferi ove “proklete avlije“, povremeno se ukazuje divan zeleni vrt (u svemirskom brodu? Neka bude), u kojem svaki član ove posade ima pravo da uživa. Ova onirična bašta, sa jarkim zelenim koloritom, u kontrastu sa sivilom kazamatskih ćelija, kao da je pozajmljena iz snolikih sekvenci “Solarisa” Andreja Tarkovskog.
Ništa gospođa Deni nije prepustila slučaju, tamo gde preteća tišina postaje gotovo nepodnošljiva ona koristi muziku koja podseća na čuvenu nemačku grupu “Tangerine Dream”, a halucinantnu fotografiju ostvaruje Jorik Le So, fenomenalnim izmenama svetla i senki, game toplih (ređe) i toplih boja, podsetivši nas na način kako su to radili veliki majstori poput Vitorija Storara i Svena Nikvista.
Ipak, hteli mi to da olako priznamo ili ne, ovaj film, složen i povremeno sklon osporavanju, nose neverovatna glumačka ostvarenja Žilijet Binoš i Roberta Patisona. Donoseći nam likove koji više nemaju iluziju da će se ikada vratiti na Zemlju, oni ostvaruju veličanstvenu iluziju da ljudsko biće i na ivici samouništenja deluju poput ostalih, bez crno-bele podele na negativce i pozitivce. Tu nema mesta za heroje.
Već sam nagovestio, film Kler Deni nije za lako, opušteno gledanje, gledaočevi nervi su neprekidno na udaru. Ali na to pristajemo ili ne, i kao što kaže jedna velika britanska balada iz šezdesetih: “I beg You pardon, I never promised You a rose garden!”.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
