Kupila sam klikere staklence, deset komada za sto. Kupila sam D.H. Lawrence-a i Grozdanu Olujić. Dve za dvesta. Sav kristal s tezge pored vraća me u Molerovu, gde je stajao iza debelog stakla masivne hrastove vitrine koju je kurirala "najlepša baba posle Marlene Ditrih". A moja. Koju smo stoga zvali nana. Jer ko bi Marlenu zvao baba.

Luster s keramičkim delovima, isti takav, visio u vikendici u Slankamenu gde su me vodili svaki drugi vikend, a ja kukala jer gde je moja ekipa i šta ću ja tamo.
A tamo ležala i ljuljala se između dva drveta i jela višnje s jednog od ta dva drveta i čitala Di Ejč Lorensa.
Torba s originalnim smajlijem iz acid talasa cca 96. vratila me na rejv u nekim halama na Enbidžiju posle kog sam se povukla iz klabinga u dvadesetoj jer vrteo je Laurent Garnier a laseri su se urezali u moj srebrni mantil i znala sam da nikad više neće biti tako dobro i da ću samo bzvz da se trudim.
Zarđale testerice iste kao one kojima smo na času OTO-a sekli šper ploču, a meni ruka bežala i plašila sam se za život. Ćale nije bio mnogo bolji. Taj domaći su mi radili msm jedan Milan i jedan Stošić. Bežali smo s dvočasa opštetehničkog, pedagoškinja me zvala na razgovor, kaže zna kome bi jedinom tako nešto palo na pamet. Nije bila mnogo u krivu.
Končanu bluzu s ručnim radom, baš sličnu, su mi doneli mama i tata iz Mađarske u prvom osnovne, a ja sam se mrštila i htela sam da nosim najk duks.
Značke je skupljao jedan od deda. Bilo ih je mnogo s drugom Titom, ili Brozom, kako je ko voleo, a i pisalo je kako na kojoj.
Ćilim me baca u blokove. Neke zagrcnute zlatne šanse.
Žena s druge tezge levo viče: Budo, Budo, ajmo odavde, Budo! Vodi me kući, Budo! Buda priča o nekom ministru, a komšija što valja stari veš, sve za pedeset, kaže Ma taj je Megatrend univerzitet, o čemu mi ovde pričamo.
Gospođe prolaze skockane u brendove kao u Londonu kad je Fashion week, jer Kalenić je izlazak.
Budilnik sa one dve kapice što se tresu kad zvoni pokazuje pola dva, a ručni casio četiri i petnaest. Pogledam u svoj ajfon, tu je osam i dvadeset.

Budim se u šest. Radim sve te stvari za futur svoje dece i stabilnost svakog sadašnjeg časa.
Ne okrećem se mnogo.
.
Dok ne odem na Kalenić.

–

Vremeplov.
A Vremeplov je i ime poslastičarnice u Novom Sadu, a to je najbolja poslastičarnica na svetu u kojoj se torte zovu Besmrtna i Carska i Nežna, i imaju kore od puslice i mnogo putera i višnje.

.

Počinje vikend.

Vreme za maštarije o starom svetu.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.