Piše Maja Uzelac: Moja majka

Da je čovek trebalo da ima rupe u ušima, on bi se s njima rodio, misli moja majka.

A kad kaže čovek, ona ovde ugl. misli žena, je l’.
E međutim, žena bez probušenih ušiju, to sam na svetu koji poznajemo do sad bila uglavnom samo ja.
Ja, i tokom celog mog života, možda još dve druge.
Ako ne računamo moju majku, normalno.

Koja, osim toga, smatra da bi najbolje bilo da svi nosimo iste sive trenerke i da imamo obrijane glave. Što bi ljudske jedinke svelo na suštinu, tj. na ono unutra. (Ok, ovde je malo zaboravila da konkretno zamisli oblike lobanje kojima bismo bili izloženi i da eventualno dođe do zaključka da bi bez frćokli i ornamenture razlika između lepih i onih ne toliko bila samo još jezivije upadljiva. Takođe, cela teorija nastala je evidentno davnijih dana – pretpostavka je u njenom detinjstvu – pa se plastična hirurgija i dostignuća iste uopšte ne uzimaju u razmatranje.)
Tako o tome, a sada vratimo se na uši.

Rupe u ušima beba i malih devojčica, i mene su, moram da priznam, još u detinjstvu nekako neodređeno brinule.
U moje vreme, bile su popularne izvesne minđuše u obliku recimo grozda od cirkona, pritom cirkoni su često bili drečavo crveni. I taj grozd je visio. A na lišcu nekakve bebe, to je bio prizor varvarski, zastrašujuć i primitivan.
Stoga, u početku nisam imala ništa posebno da zamerim goreiznesenim stavovima. Plemenske prakse prosto nisu delovale jednako privlačno na evropskom kontinentu, na bledim licima devojčica iz ulice.

Sad
Kako je život odmicao, sve sam više dopuštala značaj stilu. I nije mi bilo dovoljno da to bude stil rečenice i boja glasa. Rečenica je bolje zvučala ako je karmin bio prave boje.
Ni samo stil držanja i način hoda. Bolje se nabadalo na dobrim štiklama.
Zavolela sam haljine, kape, šorceve, kasnije dvanaestice, šešire, bebidolove…

Tražila sam minđuše na klips i malo se nervirala što ih nema ili što su bezvezne.
Svake prelepe minđuše koje vidim kupovala nekoj od drugarica.
Imala više od osamnaest i mogla da odem u prvu zlataru i da nekom tamo kažem Buši. Međutim, šta znam –
Te moje uši bez rupa postale su nekako deo cele istorije, deo sparta-sistema iz kog potičem, deo legende o tome kakva me je žena rodila i kojim su me sredstvima podizali.
Te uši koje kažu Nemam taj luksuz da sam zanosna spoljnim sredstvima.
Moram sve što mi treba uvek da pronađem iznutra.
I šta ga znam, uglavnom jesam.

__

Pitanje bušenja ušiju nije se nikada ni postavljalo.

__

Dok nisam, jednog dana baš odjednom i niotkuda, shvatila da sam dovoljno jaka.
Da imam sto godina, da sam otprilike takva kakva sam i da sam okej s tim. Da se tu ništa više neće značajno menjati ni ako izgubim nogu ili kosu – neće sve i da mi poraste treća ruka.
Da, dakle, nema mnogo razloga da sebi ne proširim dijapazon prizora koji će me u ogledalu radovati.

U ovom času kad se pametan čovek hvata za svaki takav.

–

Uđem u prvu zlataru, kažem Buši.

Obradujem svoje žensko dete.
Koje kaže Lepo je!
I doda kako mu na pamet ne pada da i samo kroz to prođe.
Ali me zato s radošću prijavi babi, mojoj majci dakle.
Onoj s početka.

Koja se javlja zgranuta, s užasom u glasu kaže
Ne mogu da verujem da si to uradila.

I zatim danima gleda kako menjam roze, oranž i plave minđuše. Male alke i velike alke. One viseće od cirkona i one majušne što svetlucaju.
I uživam.
Jer, možda me rupe na ušima nisu promenile, ali vizuelna zabava je oduvek bila moj tip zabave.
Onda opet, skoro pa svaka zabava je moj tip zabave.

I to se vidi.
Po osmehu.

–
I evo
Rođendan mi je. Okej, ne skroz stoti, ali skoro.
Mama kaže
Odaberi poklon. Neka budu neke dobre zlatne minđuše.

Sad
Da li se začudim?
Možda na mikrosekund, ali zapravo s ovom ženom, ja sam na sve spremna.

Kažem to je puno para, a ti ni nemaš pare. A i da imaš – pare – zašto da daš sve te pare na neke minđuše od svih stvari.
Kaže eto, da imaš nešto što te raduje od mene. Sada.
A šta, i babina unuka će ih možda jednom nositi.

Kažem
Aha.
Ti zapravo želiš da uložiš
u sopstvenu nadu u budućnost?

—

Da će ta – budućnost – da postoji. Da će unuka da poraste i da se ohrabri. Da ni ona neće da se plaši ničijeg suda. Niti bilo čije osude. Da će i ona da kontrira svakom. Pa čak i babi.
A svi znamo da je baba baaaš opasna.

Da će i ona jednog dana da probuši uši, jer će da se raduje nekim sjajnim kolutovima koji ce da joj se klate oko glave.
Da uživa u površnom, svetlucavom životu, sve kao i u onom dubokom i zajebanom.

U to bi ti da uložiš.
Kažem.

I još kažem

–

Može.

O, da.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.