Bilo je to na moru. U nekoj morskoj samoposluzi, gde ne tražimo kesu nego vrećicu, da ne uvredimo kasirku. I gde, onda, kasirka namigne i kaže: Treba ti kesa? E-vo!

Ali, pre toga, stojim u redu, neka druga žena plaća, a iza nje, i tačno ispred mene, u redu stoji on.
On je mali i nekako smežuran, kože potamnele od sunca i od prve starosti. Tetoviran po rukama, na onaj starinski način, kako su nekad to bivali samo mornari, zatvorenici i ostali besprizorni. Ruke mu se malkice tresu dok vadi pljugu. Koju onda premeće po rukama, kao da se dogovara s tom pljugom da ga sačeka još malo…ono, samo dok izađe napolje.
A pored njega, tačno pored njega, u istoj ravni, na kasi: kesa friskies hrane za pse, sojino mleko i frutek kašica za bebe.
Levo on.
Desno potrepštine.
A ja između. Stojim omađijana iza ta dva prizora čiji me spoj čudno uzbuđuje.
Molim se
Da to zaista bude ono sto će on kupiti.
Iako ne deluje sporno. Mislim, žena ispred već je kucala svoje. Moje nije. I nema čije da bude nego njegovo.
Sad jbg.

Kako dovoljno dobro da dočaram nesklad između te dve sudbine
Ta dva puta
Od kojih jedan na ovom svetu predstavlja on, a drugi – grupa od ta tri ajtema na kasi u hrvatskom maksiju. Koji se zove na primer konzum. Ne da je bitno.

Jedna sudbina je klimava i mračna, ali malkice zanimljiva. Možda naslonjena na zajebane priče. Koje se nece ispričati, jer nije ovaj čovek taj što priča.
Druga sudbina je izvesna i svetla, ali malkice predvidiva. Mozda standardan scenario ovog trenutka na zemlji, usred posrnulog liberal-kapitalizma koji je kravlje mleko otpisao kao nesvarivo, koske prezreo jer smrde i prljaju kuću, a kuvanje izgnao jer nema se kad. Ali prva sudbina je sudbina nekog ko je svoje odradio i bilo je teško i nema više snage i nema više s čim. Druga sudbina je sudbina oca nove porodice, vlasnika finog kućnog ljubimca, koji vodi računa o svom zdravlju, jer ima za koga.
U toj priči, a ja sam je sebi izvela u treptaju oka koje je zakačilo taj prizor – u toj priči, ovaj čovek je naleteo na ženu, mlađu ženu, i ona ga je zavolela. A on je pristao da u sve to poveruje. Da izađe iz mita zatvorskih priča – a bila su to neka sitna sranja, za koja je pao…i droga, normalno. Uvek droga. I napravio je porodicu. I ima sad taj život pred sobom.
Ne tu, na rivi iza konzuma, uz dva ista takva raspada, a simpatična.
Nego na svetu, u životu. U tom gradiću. S njom, koja je plava, stalno ozbiljna i ne šminka se, ali uvek maže nokte. U plavo.
Imaju plan za neko putovanje. Možda na Island. Da svi zajedno vide Bjork i fjordove. Nisu nikad bili.
On je odabrao vrtić, malo dalje, ali je dobar. Beba će brzo porasti.
Prave večeru za vikend. On kuva, rižoto. Zvali su dva para prijatelja, njenih i još 5-6 ljudi, njegovih.

I ja se radujem. Malo sam naježena.
Srećna sam zbog njega. Baš mnogo.
Volim svet u kom je to moguće.
Baš ga volim. Strasno.

A zatim
Ona žena uzima svoje vrećice i odlazi, on staje pred kasu
Vadi flašu piva, koju je držao, valjda, negde dole. Kasirka to otkuca.
I on odlazi.

Friskies i frutek i mleko od soje stoje tu gde su.
Gledam.
Pokupila bih to i otkucala i platila
Jurila za njim da mu dodam
Rekla bih mu Izvinite, zaboravili ste

Ali
To je ta stvar sa sudbinama.
Baš retko su neočekivane.

I tu im ne možeš ništa.

Jbg baš ništa.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.