Piše Ivan Tokin: Živeo Marko Nešić!

Na tom salašu provedem, kod kuma, evo sad ću vam reći, kad se sve sabere, sigurno mesec dana godišnje. To na prvu ne deluje tako, izgleda kao da je manje, ali nije, evo sad sam preračunao. Najčešće sam sam, a ponekad i sa porodicom. Dođemo da vidim kumove ili ja sam da pišem nešto, i od tog pisanja uvek nešto bude, tamo imam mir.Život na salašu je pun lepota, ali i iznenađenja. Tome mnogo doprinosi što na salašu postoji kafana. To nije etno kafana, to je obična, prava kafana. Ambijent je seoski, pa bi neko možda zato pomislio da je u pitanju etno kafana, ali nije, samo je kafana na selu, na bivšem seoskom salašu, pa je i ambijent takav.Ta kafana ima trem i na njemu više stolova, ali jedan od njih je pored ulaznih vrata, i to je nezvanično službeni sto. Tu sedi menadžer, vlasnik, glavni kuvar ili neko drugo službeno lice, kako kad. Nekad sede i gosti, ali uglavnom domaći. Za tim stolom imam privilegiju i ja da sedim, često. Kad god mogu ja sedim za tim stolom. Odatle se vidi veći deo salaša, otvorena i zatvorena kafanska bašta, sobe za goste, prostor za lonžiranje konja i deo štale. Puca pogled i na njive, daleko, gleda se ravnica, dugačak pogled može Banat da dohvati.Od pre nekog vremena za tim stolom sedi Marko Nešić. Došao sam na salaš da ostanem dve nedelje i čim sam zakoračio u baštu ugledao sam ga. Sedeo je na onoj stolici levo od klupe, s tamburom u rukama. On i sada sedi na tom mestu, on stalno sedi na tom mestu. Marko Nešić je bio tamburaš, kompozitor, učio je za bricu, napisao je gomilu pesama koje slušamo, a ne znamo da su njegove, umro je tridesetih godina prošlog veka – tako mi je rekao kum.Prihvatio sam ga stolom kao i svakog drugog za koga mi kum kaže da je okej. Često smo bili sami. Kad bih prilazio stolu, javljao sam mu se, prvo slučajno, jer zaboravim da je u pitanju skulptura, a posle sam stekao naviku, a kad se navika izgubila namerno sam mu se javljao. Onda sam počeo i van javljanja da mu se obraćam, sedeli smo toliko i često bili sami, i došlo mi je, šta da vam kažem. Prvo sam mu samo govorio šta imam a onda sam počeo i da mu postavljam pitanja. A onda je on počeo da odgovara.Jedan naš razgovor ću vam sad prepisati. Tad smo već bili prsini poznanici, rekao sam mu da ćemo razgovarati za novine.Čika Marko, da li vam se dopada kako ste ispali izliveni u metalu?Stvarno te to zanima?Ne, izvinite, zanima me samo da li su vam brkovi stvarno bili takvi, gusti i moćni, i da li su stvarno toliko odgovarali vašem licu.

Jesu. Imao sam sreće s brkovima, to je jedna stvar, a drugo je što sam ih negovao kako dolikuje.Jeste li ih sami štucovali? Učili ste za bricu.Otkud znaš da sam učio za bricu?Rekao mi je kum. A i čitao sam o vama.Šta si čitao o meni?Sve što sam našao na internetu, da ste učili obućarski, stolarski i berberski zanat, da volite ravnicu, konje i kafanu, da ste napisali školu za tamburu, čitao sam za turneje po svetu, znam za esperanto, znam da ste bili levičar, kažu da ste bili pravi radnički tribun, pročitao sam spisak pesama koje ste komponovali…Čekaj, čekaj. Jesi li čuo neku moju pesmu?Jesam. Mnogo sam ih čuo.Koja ti se najviše sviđa? Daj jednu odmah.

Bogata sam, imam svega – to je strašna pesma. Plačem svaki put kad je čujem u kafani.Zašto plačeš?Ne znam. Tužna je.Dobro, ta pesma se zove Udovica, da znaš. Zašto baš ta?Zato što je brza pa spora, pa brza pa spora, zato što se lomi kao duša, nepredvidiva je, nema kraja ta pesma, zato što ga ona želi više od svega, zato što ona ima svega, a želi samo njega, pati zato što je on neće, voli mlađe, a ona nema šta drugo da radi nego da peva o svojoj pustoj želji. I još kaže baš - da mu ljubim usta. - Zamišlja te poljupce, i njegova usta.Ti nikad nisi bio udovica, je l tako?Nisam.Ali si nekoga želeo silno.Jesam.Onda sigurno znaš da ta žena, udovica iz pesme, kad ne peva, ona je u paklu, nju razdire želja, ona nema daha. Mi ne znamo kako će se to završiti, ona ne preti da će umreti ako je on nikad ne bude hteo, ona samo kaže šta joj duša traži, a to su njegova usta, i da svije svoje bele ruke oko njegovog vrata, ona obećava, ona preti da će ga voleti slađe od svake cure mlađe. Lepo je znati šta hoćeš, zar ne?Jeste.Reci mi, Ivane, kad si tog nekoga silno želeo, da li te je taj neko hteo?Ne, nije me htela.Jesi li bio tužan?Bio sam najtužniji na svetu.Jesi li? Da li je celo tvoje biće postojalo da bi osetio njena usta? Da li si imao sve samo nju ne? Da li si postao pusta želja za njenim usnama?Jesam. Želeo sam da me voli. Zamišljao sam kako bi to bilo, kad bi me ona volela.Želeo si da sviješ bele ruke oko njenog vrata?Želeo sam više od svega.Jesi li bio tužan ili si bio živ?Bio sam živ.Da li znaš o čemu se radi u toj pesmi?Izgleda da ne znam.Izgleda da znaš ali se praviš blesav. To je razumljivo ali nije korisno. Nije lako biti živ, ali to je cela stvar u životu, biti živ. To što si tu i imaš život ne znači da si živ. Ako si gladan i imaš hranu ispred sebe, nećeš biti sit ako ne jedeš.A ja kao ne živim?Ti si zabavan dečko, ti si jedini koji razgovara sa mnom od kad sam umro.Ali ne živim?Ma jok, praviš se blesav, čekaš da prođe.Dobro čika Marko, je l možemo sad malo o vama? Rekao sam vam da pričamo za novine.Možemo. Čika Marko se rodio 3. februara 1873. godine u Novom Sadu. Umro sam 30. aprila 1938. godine, isto u Novom Sadu. Ja sam pesnik. Bio sam muzičar, učio sam četiri zanata, stranstvovao sam zbog muzike onoliko, kuću nisam video, voleo sam ljude i nisam mogao očima da ih vidim, svirao sam, moj tenor je odzvanjao po belosvetskim koncertnim dvoranama i našim kafanama. Slikao sam. Voleo sam jednu ženu, ceo moj život bi lako stao u jedan njen osmeh, u svaki njen pokret. Svirao sam svaku njenu reč, slovo po slovo, dah po dah, zub po zub, kost po kost. Nisam voleo nepravdu ali sam od nepravde živeo, nepravda me je stvorila. Da nije bilo nepravde ne bi bilo ni mene. Imao sam telo i ono me je spaslo od besmrtnosti. Živi se telom, Ivane, telo je kuća duše. Telo ti daje slobodu konačnosti, znaj.I šta sad da vas pitam posle ovoga? Nismo se tako dogovorili.Mogao bi da me pitaš za harmonije, ali o tome ništa ne znaš. Mogao bi da me pitaš za Podbaru, za biblioteku, za Ameriku, za prim tamburu, za kontru, za troglasni kvartni sistem, ali ti ne znaš ništa o tome. Mogao bi da me pitaš i za jednu kafanu u Hamburgu, zavučenu u Altoni, gde sam jedini put svirao tamburu kao gitaru, s nekim Nemcima, ali ni o tome ništa ne znaš. Reći ću ti samo ovo, gitara je gitara, a tambura je tambura.Kao da ste me malo izdriblali, čika Marko. Ovo sve je bilo planirano kao intervju, da ja vas pitam, a ne vi mene.Pa pitaj me.

Šta je dobra pesma?Dobra pesma je ona koja ti nešto potpuno obuzimajuće, nešto konačno, nešto što misliš da samo ti osećaš, učini lako shvatljivim, dobra pesma je ona koja te oslobodi. Mada ima i dobrih pesama koje te zarobe, od kojih nemaš kud, osim u sebe. Sve su pesme dobre. Meni je žena govorila, kad je pitam koja je pesma naša, ona mi kaže – Sve su pesme naše.To je mnogo pesama.To su sve pesme.Kako je skulptura Marka Nešića stigla na trem salaša 137?Nemojte me držati za reč, ali najverovatnije je bilo ovako. Porudžbina za skulpturu Marka Nešića, s tamburom, kako sedi na kafanskoj stolici, stigla je u Umetničku livnicu Stanišić, u Čeneju. Akademski vajar Stevan Filipović je Marka oteo od prostora, a Stanišići su ga izlili. Kafansku stolicu su dobili od Spliće, mog kuma, salašara. Onda ide deo priče o kome ne znamo ništa, a to je zašto se poručioci nisu javili da preuzmu skulpturu. Metalni Marko bio je ni na nebu ni na zemlji, dok Stanišići nisu pozvali Spliću, a Splića je Marka preneo na trem, da sedi za službenim stolom, odakle mi je rekao sve što mi je rekao.Bonus video: Kako se pravilno posti

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kakosepravilnoposti-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3180014"]