2
Danas sam otkrila promenu boje na koži na skočnom zglobu i sigurna sam da se nisam udarila, nije me niko zakačio i nema drugog osim nekog strašnog razloga da imam tu fleku. Ne, nije moguće da se ne sećam, nisam ja takva devojka. Ko zna kakva je dijagnoza u pitanju. Kako se osećam? Pa kako da se osećam?
Osećam se bolesno, osećam se nekomforno, osećam se očajno. Ja volim da imam nogu, volim da živim, hoću da vidim ovo i sledeće leto i svako leto posle njega, ja bre hoću da živim večno a ne da umirem sledeće godine ili nedajbože ove. Inače, van ovog gorućeg zdravstvenog problema, malo je sparno ovih dana u Skoplju, teško se diše i lako se znoji. Korona me ne zanima, imam ja većih problema od nje. Uh, bilo bi mi lakše da me boli ovo na skočnom zglobu, ovako mi je skroz zloslutno. Au, kad rekoh zloslutno, setila sam se, ovo mi je modrica od preksinoć, iz reda za čia puding na Ruzveltovoj, znala sam da od tolikog zdravlja mora nešto da mi krene naopako.
(Dragana, devojka poreklom iz Španije, živi u Skoplju, 27)
Osećam se odlično. Mislim da se ovako nisam osećao godinama. Zaljubljen sam. Ona je lepa i pametna, i ona je zaljubljena u mene. Živimo zajedno. Nekad se svađamo ali uvek se lako vratimo iz te priče. Srećan sam. Šta još? Šta ima dalje od zaljubljenosti? Pa da, nema ništa. Srećan sam aj ćao.
(Nikola, maratonac, 41)
E samo ste mi vi falili! Ko ste vi? A dobro, pa osećam se zapitano. Malopre sam bila na vakcinaciji, i to mi je baš drago i sad sam ovde, kao što vidite dok me uznemiravate, s unukom i njenom ćerkom, došle smo na burger, prvi i poslednji put. U stvari znate šta, nisam zapitana, ja sam skandalizovana ovim burgerima. Mnogo mi je to sve ušljakano, da ne kažem neku težu reč, mnogo se sve sliva jedno s drugog, ne može čovek da oseti ukus mesa kako treba, ili se ja ne razumem. Ja volim pljeskavicu, s lukom i tucanom paprikom, ovi burgeri neka me zaobiđu. Znate, ja razumem da je to do mene, i drago mi je da je do mene.
(Lile, glava porodice, 72)
Opušten sam. Dugo mi nije bilo ovako dobro. Sedim u svojoj dnevnoj sobi i od komšije se čuje neki džez. Mislim da je džez, nisam siguran, ali ako nije, onda greota što nije. Taman sam krenuo da pustim muziku, neke džitre da cepaju, kad ono džez. Dobro, rekoh, može i džez. Šta da vam kažem, tu sam gde sam oduvek želeo da budem. Svoj na svome. Nemam nikoga i niko mi nije potreban. Imam brodski pod od ružinog drveta, hidraulične šarke na vratima, tuš kabinu iz hiljadu i jedne noći, teleskopske terase s pogledom na najlepši deo Skoplja, evo vidi, eto lepo sam ti rekao, a vidi letnju kuhinju, a trambolina, a bazen, a sve bato moj, bolji pogled ne možeš da nađeš ovde, imam krevet za troje u kome spavam sam. Zašto sam? Zato što tako volim. Da li se kajem? Pa ponekad pomislim da je sve moglo da ispadne drugačije, s nekom decom i ženom i tim normalnim životom, ali onda se setim da sam to ja, i zaboravim na normalno. Otkud ja znam šta je normalno? Zašto bih se kajao? Ne bih se kajao rođaci pa da živim još tri hiljade godina. Volim Skoplje.
(Mario, prevarant, 49)
Meni sirotinja ne može ništa, ako me zbog toga pitate. A ne? A zašto onda? Onako? Dobro, pa ja sam odavde, više nego svi ostali. Ovo vam je skopski dijalekt u svoj svojoj zavodljivosti. Kako se osećam? Osećam se kao Skoplje. Star sam, u kotlini, sparno je leti, zagađen sam, a dišem, imam hiljadu štekova za sve vas, i za sve nas, ja sam Aleksandar Makedonski od Debar Maalo, to vam je frajerski kvart Beograđani, tamo se živi, kao i svugde, osim što je tamo duša Zapadnog Balkana, u nekoliko kafana, po trotoarima i po dušama nas od Skopje. Dobrodošli i bolje vas našli. Da živee Makedonija i makedonskiot narod!
(Mote, uličar, 54)
Ma daj bre dečko, izgubi se. Ne, ne sakam da ti odgovaram na bilo kakva pitanja. Šta se tebe tiče kako se ja osećam? Ko si mi ti? Ajde makni mi se s tim mikrofonom. Ko te je poslao? A njega znam, to mi je brat. Kaži. Kako se osećam? Osećam se onako kako se ti nikada nećeš osećati. Osećam lepotu dečko. Osećam porecelan po koži, osećam porcelan negovan svim najboljim kremama, osećam pod prstima ono što biste svi voleli da osetite, ono o čemu maštate, ja sam vam, da se tako izrazim, devojka kojoj miriše koža, ja sam devojčica s one strane ulice. Ja sam devojka odlikaša, ali udala sam se za budalu, i osećam zbunjenost, budalastost, i ne osećam strah. Da li vam je to, novinari, dovoljno detaljan odgovor na pitanje kako se osećam? Da li sad mogu da vas zamolim da nestanete, stvarno imam pametnija posla. Hvala.
(Ljupka, lokalna kraljica, 31)
(Izjave su uzete od ljudi na ulici, nasumičnim izborom. Objavljene su one najzanimljivije, po našem izboru, ali izostavljeno je samo tri ili četiri izjave, ostale smo upakovali. Izjave su prevedene sa makedonskog jezika na srpski. U originalu zvuče bolje, ali mi objavljujemo tekstove na srpskom, tako da vam je ovo odlično.)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare