U filmu „Maćeha“, Susan Sarandon umire od raka. Julia Roberts, pak, eponimna junakinja, u složenom, pažljivo građenom odnosu sa umirućom, majkom dvoje dece, postupno preuzima majčinsku ulogu, čak i kad to neće. Oči Susan Sarandon i usta Julie Roberts, to je taj film. Chris Columbus, reditelj, možda jeste holivudski rutiner, ali vrlo brižljiv, posvećen, precizan. Ma šta o tome mislili blazirani filmski kritičari, svet uglavnom lišen dosluha sa sopstvenim emocijama, taj film je već četvrt veka tu. Holivudski klasik, stvar koju se olako potcenjuje i teško pravi.
Film nosi pesma, soul biser, Ain’t No Mountain High Enough, u ultimativnoj izvedbi Tammi Terrell i, dabome, Marvina Gaya. Otkud ta pesma u melodrami o umiranju? Osim očiglednog poetskog zračenja na temu nepostojanju prepreka kad je potrebna bliskost i ljudska solidarnost, osim suptilne igre sa večitom napetošću porodičnih odnosa, postoji i mali, skrajnuti motiv: Temmi Terrel, taj blistavi vokalni partner Marvina Gaya, umrla je od raka na mozgu, na izdisaju šezdesetih.
Marvin Gaye, ophrvan bolom zbog njene smrti, ne više srećno oženjen kćerkom gazde Motowna, produkcijske kuće od koje – i za koju – živi, posuvraćen u realnost američkog života u vijetnamskom dobu kroz bratovljeva pisma sa fronta, zapitan nad smislom svojih ljubavnih – uostalom: genijalnih – pesama u času kad se nešto događa, snima album What’s Going On, konceptualnu ploču na goreimenovane teme, a na njoj i Mercy, Mercy Me (The Ecology).
Urbana legenda veli da tast, Berry Gordy, jedan od najvažnijih ljudi kad je posredi soul muzika, vlasnik Motowna, nije znao šta reč iz zagrade uopšte znači. Nije razumeo ni jazz-funk-soul mešavinu koju je načinio Marvin Gaye, nije shvatao zašto, k vragu, hoće promeniti ono što deceniju uspeva: kakva, zaboga, ekologija, kakva zapitanost nad stanjem društva, kakvo unošenju u dušu – bilo čiju, pa i narodnu!? Zašto ne izmusti još novca iz baby, baby pripeva, plačevnih ili veselih, svejedno? Otkud angažman u komercijalnom, mejnstrim soulu? Šta se dešava? What’s going on?
Gaye je ostao pri svome. Album je (baš kao i film „Maćeha“) imao relativni uspeh, umerene hit singlove, pop kritičari (senzibilni poput pređe pominjanih filmskih – a potpisnik zna šta govori, bio je oboje) smestili su ga u kategorije više osrednjosti. Danas znamo: reč je o seminalnom albumu, jednom od onih iz tuceta najvažnijih.
Sic transit: tako to biva sa slavom sveta – uvek prolazi, ali ponekad se stvari preokreću. O tome filmski ili pop kritičari – kritičari, uopšte – ne znaju skoro ništa. Pa kad se, poglavito ovdašnji, svakodnevni cinizam ubrizga u pitanje – šta hoće ovi, kakva ekologija – onda im valja pustiti Mercy, Mercy Me (The Ecology). Dakako, bez iluzije da će cinik nešto razumeti. Još manje osetiti. No, mali rad, pa i onaj na oporavku ljudske duše – čak iako je nema, ako je iščilela u čistilištu svakodnevne potrebe za unižavanjem, potčinjavanjem, upražnjavanjem nadmoći – ima nekog delotvornog smisla. Ako se i ne dotakne onih na koje je usmeren, taj rad dodiruje, da budem i ja ciničan – kolateralno. I naravno da je politički aspekt neizostavan, jer je reč „ekologija“ još uvek subverzivna, poglavito u malim autoritarnim kneževinama poput naše. Uostalom, nije politika nečasna, nego političari. Suviše je to ozbiljna delatnost ljudskog duha da bi bila njima, političarima, posve prepuštena. I neka su kukuriknuli i odocneli pevci, oni koji su prespavali devedesete i koji se „ne mešaju u politiku“. Jer, nema planine tako visoke koja može ljudsku dušu, solidarnost i svest sprečiti da shvati kako zagađenje uvek i samo jest proizvod čovekov. Zagađenje nije samo stvar tla, reke, šume, zraka. Štaviše: ekologija se laća široko pojmljenog pojma ljudske duše. Korumpirana duša, to je zagađenje. (To političari znaju, zato su uplašeni.) Otud se valja nositi, pa makar i marvingejovski, s tom stvari. Ako čovek ima i neku društvenu moć i, još više, moć-na-vlasti, tim je odgovorniji.
Tako nešto je i Jahve rekao Mojsiju, onomad, u Egzodusu, Izlasku, Drugoj knjizi – šest godina obrađuj zemlju, sedme je pusti da se odmori. I da s nje plod ubire sirotinja. Da se Jahve malo više angažovao, možda ne bi bilo sirotinje. Ali, takav je Bog: ne meša se u politiku. Mada nije loš u stvarim ljudske trpeljivosti, uzajamnosti, solidarnosti. Mislim, kad ga ne mrzi da se time bakće.
Smiluj, smiluj mi se, Višnji. Ekologija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare