8
U haljini na bretele, opako kratkoj i bolno crvenoj, na scenu izlazi Natalija Lučanin, kose skupljene u nisku punđu povezanu trakom. Pred crvenim kliritnim zidom, samo u belim boksericama, čeka je Nenad Džoni Racković.
Ona mu prilazi, razvezuje traku boje njene haljine, povezuje mu ruke i podiže ih iznad njegove glave, raspušta punđu, kosa joj je vlažna i dugačka, valovita. Rackova naga leđa uvijaju se pod udarcima njene kose. Iz zvučnika Kejv urla: “znam da mora zvučati besmisleno/ali mogu čuti najmelanholičniji zvuk koji sam ikad čuo”, i još: “želja da je posedujem je rana/i gnjavi me kao rovka (ili goropadnica)/Ali znam da posedovati je/Znači ne želeti je”.
To je zima devedeset druge, i to je Bitef teatar, jedan je rat privremeno prekinut, drugi samo što nije, predstava se zove “Sveti Nick“, podnaslov je – “Nicholas Edwards Cave – život i veze. Povest svetske duše”, Nataša je Anita Lejn, a Racko je Nik. Crveni zid je berlinski i svaki drugi. A “rovka ili goropadnica“ je shrew, kao kod Šekspira – Taming Of The Shrew, pogrešno prevedeno kao “Ukroćena goropad“, a ne “Kroćenje goropadi (goropadnice)”, jer posredi je nesvršeni glagol, nije Šekspir mizogin, Katerina kroti Petručija baš kao i on nju, a sve je to ljubav, komična i dinamična, ali nabijena erosom, kao kod Zefirelija, Barton i Liz, samo ovde, u Anitinim stihovima i Kejvovom baritonu i opasna, kao kod Leopolda Fon Zaher-Mazoha. Rovka je otrovna životinjica, majušna poput miša, u njenom je telašcu otrova za dve stotine neprijatelja. Šekspir svoje metafore ne umače u slatki sirup. A to ne čini ni Anita Lejn. I tome je naučila i svog australijskog momka koji ima postati rokenrol zvezda.
Anita Lejn stoji u onom nizu najposebnijih žena u rokenrolu i okolini, od Merijen Fejtful, preko Kriste Pefgen zvane Niko, do Kortni Lav. Anita je mrtva već dva dana, šezdeset drugu je napunila pre nekoliko nedelja. Niko nije ovde već trideset i dve godine, nije stigla da napuni pedeset. Ko zna gde je Kortni. Merijen je juče, tridesetog aprila dve hiljade dvadeset prve, objavila novi album, “She Walks In Beauty”, sa Voren Elisom koji je, pak, pre dva meseca sa starim ortakom Kejvom objavio album znakovitog imena, “Carnage”. I zbilja, na snazi jeste “karnidž”, pokolj lepote, dara, strasti, čulnosti i uzvišenog postojanja bez ostatka. To beše Anita Lejn. To beše Niko. To jesu Merijen Fejtful i Kortni Lav.
Paradoks njihove čulnosti počiva u toj istodobnoj poziciji pesničkih muza – jer svi njihovi muškarci behu ili jesu pesnici, Lu Rid, Morison, Kejv, Kobejn, Džeger – zanosnih žena, “Femme Fatale” koju na prvom albumu Velvet Andergraund peva Niko, te majčinskih figura koje te svoje muškarce iznova porađaju kao rokenrol zvezde, tetoše, gaje i maze ih, a oni im, dakako, to ne opraštaju, odlaze od njih u zagrljaje drugoj, pa makar ta druga bila i gospođa Smrt.
Za Merilin Monro, Norman je Majler napisao da je bila “svačija ljubav s Amerikom“. Anita Lejn nije bila ničija ljubav s Australijom, to je, dakako, Kidmenova, to nije ni Kejt Blanšet, suviše dama da bi bila svačija. Ali, kad su, s pankom i nju vejvom, iz Australije stigli Sejntsi i Trifidsi (The Saints i The Triffids), a pre toga behu samo Bi Džiz (Bee Gees), Olivija Njutn Džon i AC/DC, a za njima INXS, Midnight Oil i još poneko, Anita Lejn bila je naša pankerska ljubav sa australijskom pustolinom, onom iz koje dolazi Mad Max i Kejvov (i, nakratko, njen) The Birthday Party. Za jedan njihov album, ona će napisati Kiss Me Black. I to beše u toj misi za “svetsku dušu“ u Bitef Teatru, c’mon and kiss me black/black as the pit in which you find me.
U kojoj melburnskoj mračnoj rupi je Anita pronašla Kejva, ili on nju, posve je svejedno. Ona ga jeste porodila, muza-akušer, a ne majka, porodila je umetnika u njemu, izvukla napolje mrak u kojem se kupala ta duša, učinila da prohoda, jer “ona hoda u lepoti”, šibala ga vlatima svoje trave, tukla bičevima svoje kose, dolazila i odlazila, pevala mu da “smrt nije kraj”. I kad Kejv u svojim Red Hand Files, juče napiše da je “bila najpametnija i najdarovitija od svih nas”, to nisu lepe reči za odlazećom, to je cela istina. Kao što je istina i kad kaže da je “svako hteo da radi sa njom, ali da je raditi s njom bilo kao pokušavati da svetlost zatvoriš u bocu”. Može se to čuti onda kad, pre skoro deset godina, na svom drugom albumu, duhovito erotičnog naslova – jer to je Anita Lejn, humor i eros u zagrljaju, autoironija i čulnost u prepletu – Sex O’Clock, odluči da obradi Bella Ciao, to nije samo mudro i ispred vremena, to je i najbolja, najistinitija izvedba te pesme, takva da se u njoj vidi ona Delakroaova “Sloboda (koja) predvodi narod” i Makavejevljeva Milena iz “Misterija organizma“ (koje se prvobito zvahu “Misterije orgazma”).
Anita Lejn je rečima Kamile Palja iz “Seksualnih persona“ ono telo koje je “htonska mašina, (..)poput mora pod dejstvom mesečevih mena“, “htonska matrica iz koje smo se svi uzdigli“, ona čija je sudbina da “se svakog meseca suočava sa ambisom vremena i bića, jer ona je i sama taj ambis”. Ambis vremena i bića, to je Anita Lejn, kao što su to i Fejtful, Niko, Kortni Lav. I Peti Smit, i Debi Hari, i Kim Gordon koja peva “Kiss Me In The Shadow Of A Doubt”, jer senka sumnje je sveprisutna. Zbog te sumnje, Anita Lejn ima samo dva albuma i nije svetska pop zvezda, iako je to mogla biti. Ambis bića i vremena, bitka i vremena, da, posve hajdegerovskog, nije to dopustio.
Svet još nije spreman za Anitu Lejn, pogotovo ne ovaj svet svakovrsne korektnosti, političke i seksualne. Seksualnost Anite Lejn jest spoznajna u antičkom smislu, rekao bi ko drugi nego Mišel Fuko: “U Grčkoj, seks i istina povezivali su se u obliku pedagogije, prenošenjem, s tela na telo, dragocenog znanja; seks je služio kao sredstvo za inicijaciju u znanje”. To znanje, ta istina glasi – posedovati je znači ne želeti je. Želja i posed isključuju se ako su istiniti, to nas uči Anita Lejn, mrtva već dva dana. Ako čega ima u njenim pesmama i u njenim interpretacijama tuđih pesma, ima istine. Bolne, neprihvatljive, jarke i čiste istine. Zvuk istine je najmelanholičniji zvuk.
Od Nje do Večnosti.