Beše čovek imenom Ilija Jakovljević. Mostarac rođenjem, životom najvećma Zagrepčanin, pedeset prvu nije dočekao. Setiće se, ko je čitao “Konclogor na Savi”, njegove uspomene iz Stare Gradiške u godinama četrdeset prvoj i drugoj prošlog veka.
Kad se desetog travnja prve od spomenutih godina, mačekovska Hrvatska prometnula u pavelićevsku, Jakovljeviću je ponuđeno isto što i premijeru Banovine, gospon Vladku. Odbio je i završio u logoru. Ne, doduše, poput Nikole Nikolića ili Juraja-Đorđa Miliše u Jasenovcu, nego u rezervnom paklu, Gradiški. (Treba li reći da su svi pobrojani Hrvati? Vakat je takav da treba: istorija postaje povest, priča koju više ne priča šekspirovski idiot, nego kakav naci-pripovedač naknadne pameti i svesnog naknadnog „saznanja“, svaki prema svom zakonu, slovu i načinu molitve, iako je jednako kao i ona o kojoj peva Bard kroz Makbetove reči – „puna buke i besa, i ne znači ništa.“)
Gledajući nedavne filmove na teme zatočeništva u sabirnim centrima, načitavši se onog što Danilo K. naziva „logorologijom“, setio sam se svog malog dragocenog poseda, zbirke „Lirika nevremena“, Ilije Jakovljevića, napisane po slučajnim hartijama u gradiškom logoru, u tih godinu i kusur pesnikova utamničenja. Imati hartiju beše velika privilegija: katolički intelektualac Jakovljević, pravnik, novinar, pripovedač, romanopisac i pesnik, odlogorovao je svoje na drugom spratu starogradiškog kazamata, u nekoj vrsti internacije, lišen, istina, jasenovačkih muka, no sasvim svestan gde je dospeo. Uostalom, njegovi opisi zvukova koji dopiru sa nižih spratova, gde žive ustaše, a osobito prizemlja gde traju njihove noćne orgije klanja nevinih – kao da je klanje “vinih” manje užasno! – odzvanjaju sa stranica i te tanke zbirke koju sam dobavio u jednom zagrebačkom antikvarijatu pre desetak godina, dopunjujući njegov memoarski “Konclogor na Savi”.
Valja odmah reći: Jakovljević nije veliki pesnik, kao što nije bio ni osobito dubok literata, en generale. Nije to ni goranovska snaga „Jame“, ni krležijanska moć uskovitlanih rečeničkih melstroma, ambisa, virova. No, „Lirika nevremena“, izdata u „Knjižari Radoslava N. Horvata“, u Zagrebu, 1945, s predgovorom Antuna Barca, više je od nedostatnog poetskog svedočanstva, ako se već i ne uzvisuje do velikog umetničkog dela: negde na sredokraći između toga dvog, ta se mala zbirka logorske lirike danas čita kao mogući pristup nekom drugom mediju, filmsko-televizijskom, primerice. Činjenica posrednog saznavanja stvari – Jakovljević više čuje krike, nego što vidi klanja, više razaznaje kroz slučajne okolnosti, nego što je, pravnički rečeno, a on je pravnik po obrazovanju, suočen sa nedvosmislenim “dokaznim materijalom” – omogućuje i onom ko se služi neposrednošću pokretne slike da gledocu predoči užas na način na koji to čini prezreni žanr horor-filma, ali samo onda kad je zbilja valjan. U Karpenterovoj „Noći veštica“ nema kapi krvi. U „Psihu“, Hičkoku je važnije oticanje krvi u slivnik kade. De Palma zna – budući da je Hičkokovac – kako jedan rez preko vrata znači više nego stotine litara prolivene veštačke krvi u serijalima „slešera“ za ranopubertetlije. (Koji, ionako, svakodnevno kidaju udove i seku glave virtuelnim suparnicima po svojim računarskim ekranima.) To je ono što razlikuje umetnički rad u žanru, od pukog posezanja za žanrovskim rekvizitarijumom: nagoveštaj nestanka stvara egzistencijalnu jezu, nagomilavanje zločinstava izaziva gađenje, odbijanje i naposletku – čulno otupljenje, monotoniju, ravnodušje. Efekat, a ne afekat.
Takva je čovekova priroda: gomilanje patnje pretvara ga u neku vrstu dehumanizovane jedinke, humanoida. Okruženi prizorima zločina, kako nam svedoči logorska literatura, i sami patnici postaju tupi primaoci činjenice Zla. Neki se pokušaju odupreti, neki prilagoditi. Ali, uostalom ponešto o tome znam iz porodičnih svedočanstava iz ustaških zatvora ili golootočke epopeje, onečovečenje je najgori deo „priče koju priča idiot“, gore od „buke i besa“, baš ono što označava ništavilo. O tom onečovečenju, Jakovljević svedoči u „Konclogoru na Savi“, pišući u času kad se stvari događaju, bez naknadne misaone obrade. Kao politički zatočenik, a ne žrtva činjenice svog porekla, on je, rekoh li, privilegovan: ustaški ga koljači doživljavaju intelektualcem, otud i papir za pisanje, ali i potreba da mu opravdaju svoja nepočinstva u nekoj vrsti pervertiranog confiteora, ispovesti, ali ne i pokajanja.
U „Lirici nevremena“, Jakovljević slaže svoje postromantičarske, neosimbolističke, i svakako ne odveć „moderne“ rime: „Uzalud dozivlju jutra na gozbu ljiljana bijelih./Kloaka biva veća, po svem se kraju širi./Ja ne znam, tko nas kolje, đavo il njegov otac/il možda samo vampiri“ („Hrvatska agonija 1942.“). I ne, ovo nije primer za tumačenje, niti se iz ovoga može izvesti bilo kakav uopštavajući zaključak o tome kako se, rekli bi negdašnji agitprop ili ovi današnji nacoški komesari, pesnik otuđuje od pojedinačne patnje univerzalizujući Zlo; ovo je samo slika onog ljudskog nedoumevanja – otkud to, toliko i takvo zločinjenje među nama. Baš kao i stalna zapitanost, ona iz “Zimskog solsticija nad konclogorom“, u uspelom povezivanju prirodne pojave i nečovečnosti koja seje strah: „Danu su podrezana krila/i duge noći kroz vene i nerve pluže./Što je bolje, kad nigdje izlaza nema,/nož ili uže?”.
Čekati krvnika ili sebi presuditi? Je li očajanje zbilja vid bezizlaza koji sadrži nebrojene šanse, kako se pita jedan drugi literata, ili je samo drugo ime za neumitnost nasilnog kraja? Jakovljević nije ni Paul Celan, ni Branko Ćopić. Njegov „solilokvij duha iza rešetaka“, kako se zove pesma i jedan deo ove zbirke, ne doseže drugu metafiziku do one iz katehezisa i nedeljne mise, niti je duboko utemeljen u duhu onog pûka kome se obraća bard iz Hašana. No, svejedno, njegove reči pevaju istinu baš tog utamničenog duha, njegovog, autentičnog, pojedinačnog. Jakovljević je naprosto intelektualac više nego pesnik, pravnik više nego umetnik, što nikako ne znači da ne oseća patnju i da ne pokušava razumeti otkud ona. Rečima Antuna Barca, njegova logorskog sapatnika i docnijeg slavnog hrvatskog i jugoslovenskog književnog istoričara i kritičara, koji u predgovoru opisuje okolnosti nastanka Jakovljevićeve zbirke, razdoblja “relativne smirenosti, kad se moglo pričinjati da je logorski život primio neke ustaljene oblike”, koje pak prekidaju potresi „kad se činilo da se približava kraj“: „Neke sumorne večeri, poslije mršavog obroka hrane, sjedjeli su, (..) u isprekidanu razgovoru (..). K njihovom je stolu pristupio ustaša Mostarac, s velikim bodežom, vitlajući od časa od časa nad njihovim glavama, iskazujući otvoreno svoju spremnost da kolje, kad bi mu bilo naloženo. Ilija, kao šaljivdžija, htio je udobrovoljiti svog sumještanina, te će mu gotovo obijesno: – Ha, pa znaš, kad se nas dovjica sastanemo u Mostaru! No, naš će mu novi znanac neuvijeno: – Nêš ti nikada vidjeti Mostara. Slabo mu se piše, tko dođe u ustaške ruke!“. Barac će, posle rata, napraviti značajnu karijeru, osnovati neka odeljenja Štrosmajerove JAZU (koja je ono „J“ zamenila sa „H“, pre tridesetak godina), živeti kao ugledan građanin. Jakovljević, pak, završiće četrdeset četvrte u partizanima, a četrdeset osme u komunističkom zatvoru, nespreman odreći se svog katoličanstva. Tamo će se, te godine raskida sa Staljinom, odlučiti „za uže“. Ponegde stoji – „navodno samoubistvo“. Nije mu se dalo dalje logorovati? U „Lirici nevremena“ dovoljno je refleksivnih stihova za takvu tvrdnju. Baš kao i suprotnu. To što će proći decenije pre nego što, pa i tad samozatajno, “Konclogor na Savi” dobije svoj javni život, a „Liriku nevremena“ bude jedva moguće pronaći u nekoj zagrebačkoj ili riječkoj antikvarnici, ne umanjuje činjenicu da i memoarska građa i nejaka poezija imaju puno dejstvo onda kad bar teže umetničkom oblikovanju i punom poverenju u snagu dramske ili poetske istine: one o pojedinačnoj patnji.
Ako, uzmimo, vrlo dobar film “Quo vadis, Aida?”, Jasmile Žbanić, dobije Oskara, biće to, pored ostalog i zato što Jasna Đuričić, kao Aida, svedoči pojedinačnu ljudsku patnju i etičku dilemu. Ako, pak, ne dobije, što neće nikako umanjiti vrednost tog dela, to može, pored koječega drugog, biti i stoga što dugi kadrovi sa hiljadama ljudi u iščekivanju sudbine (a znamo: tragične), ma kako producentski uspeli, gledaočev emotivni aparat mogu ostaviti nedovoljno potaknutim na empatiju usled potrebe da, ne shvatajući kako je nešto moguće, potisne činjenicu velike brojke. To je onaj užasavajući paradoks o pojedinačnoj smrti kao tragediji i smrti mâsa kao statističkoj činjenici.
I tu se, u zagrljaju uzajamnog samorazumevanja, zadovoljno sreću šoveni svih zemalja: odbacujući Jasenovac i/ili Srebrenicu, oni se savršeno dobro slažu. Braća po razumevanju Pakla.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare