U gimnaziji, ima tome ravno četrdeset godina, imao sam druga koji je voleo Koju i Mocu Nastasijevića.
Šarlo Akrobata raspao se te jeseni, posle slavnog nastupa na zagrebačkom Bijenalu, svirali su sa Gang Of Four, a potonji su, u tom času, bili najvažniji bend na našoj planeti. To nije ona ista planeta kojom su harali Kim Carnes (Bette Davis Eyes) ili rahmetli Kenny Rogers (Lady), ni obe pesme na temu rada od devet do pet – Dolly Parton i Sheena Easton (9 To 5 i Morning Train – Nine To Five). U našem svetu još je odjekivao glas već tada počivšeg Iana Curtisa i njegovih Joy Division (Love Will Tear Us Apart), Bowieve Ashes To Ashes i Fashion, DAF su slali poruku Alles Ist Gut, a Grace Jones je pevala Piazzolu (Libertango). U tom svemiru, Gang Of Four i Talking Heads nasledili su Pistolse i Clash.
Zlaja, tako se zvao moj drug, već tada je znao – budući i sam beše pomalo muzičarem, pomalo pesnikom – ko je šta napisao u Šarlu. Tako mu je bilo jasno da su Mali čovek ili Niko kao ja, Mozak ili Pečati, delo Dušana Kojića, a da je Milanovo, na primer – Oko moje glave ili O, o, o. Na zagrebačkom muzičkom Bijenalu, Šarlo je svirao Pečate, a posle će ih, dakako, svirati Disciplina Kičme.
Gde se tu uklapao Momčilo Moca Nastasijević sa svojih “Pet lirskih krugova” – ili sedam, koliko mu ih je odredio Vasko Popa priređujući svoj izbor iz Nastasijevićeva dela? Pa, paradoks je u tome što se, Zlaja je imao pravo, zapravo sasvim logično sreću Kojin minimalizam i Nastasijevićeva paradoksalna preciznost u iracionalizmu, kako mu tepa Konstantinović u “Biću i jeziku”, tom od nacoša prećutanom jevanđelju srpske poezije, koje, uostalom manju ambiciju i nema, pa mu puni naslov i jeste “Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka”. Jer, kad čujete: Već smo dovoljno stari/lepi, veliki, jaki/ruka čvrsta i snažna/udarajmo pečate (a onda, hendriksovski, u tih tri minuta lepe buke umuljana i državna himna), pa kad, potom pročitate – Radosno, u pogreb sebi,/zapojem opelo.//Mrenjem sve življi,/starošću sve dublje mlad, tad vidite da ona viša ironija, plemenita, ne sarkastična i ne cinična, nego zagledana u svet i u sebe, sebe u svetu i svet u sebi, traži talente u koje će se naseliti u neslućenim inkarnacijama umeća, dara i rada u jeziku. Koja je minimalista zato što ne želi trošiti reči jer poštuje jezik; Nastasijević, verujem Konstantinoviću i pre njega, dakako, Vinaveru, u stalnoj je borbi s jezikom.
Oba se tuku za, lepo kaže pesnik – stvarnu reč. I još veli: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti. Ne čini li Nastasijević, svojim ritmom, svojom melodijom i stalnim zahtevom za muzikom u rečima, svojim pauzama i neodsviranim tonovima, ono prvo, a Koja, svojom ukorenjenošću u tradiciju rokenrola od močvarnog bluza naovamo, upravo ovo drugo? Razlika je samo u jednom: tamo gde Dušan Kojić, u svim svojim bendovima, ima stav – jer to je rokenrol, stav i stil – gde se ne libi (dapače!) urliknuti svoju presudu („Mladost ne opravdava besvest“ ili „Neukusu treba reći ne“), Nastasijević, zagledan u svoje ponore, traži ono što je iza svega (jedan bi drugi pesnik rekao, a Indeksi otpevali – iza uma, iza boga), traži prapočelo, pa stoga, programski i paradoksalno, izriče meritum: (..) rasuđivati, već je početak poraza pred suštinom. Izraziti sud, suštinski je poraz. („Beleške za stvarnu misao“)
Nije sve to, u tom času jedne od ključnih godina naših života, osamdeset prve, znao moj jaran Zlaja, ali mu je bilo jasno gde je i šta se oko njega dešava. Pa je to pomoglo i meni, godinu dana mlađem. Da ne beše starijeg ortaka, Nastasijevića bih otkrio kasno. Ili ga ne bih otkrio, nego samo okrznuo. Jer, neko je nekad i negde, opanjkao Nastasijevića, preminulog tri godine pre one prethodne velike godine što završava jedinicom, godine Velikog Domaćeg Klanja, da, eto, nije drugo do pravoslavni mistik, crnorizac i nazadnjak. Biće da je celoj stvari doprineo, dakako: nehotično, i Vinaver, nazvavši ga svecem srpske poezije, a nije pomoglo ni to što Radomir Konstantinović, ponekad odveć strog, nije spreman da ga umanji na bilo koji način; štaviše, upravo će on kazati da Nastasijevića valja osloboditi od ideološke usimbolisanosti, crnorizačke, uronjene u mistifikaciju roda i rase, u balkanizaciju Evrope, nasuprot evropeizaciji Balkana. To što, u književno-politički burnom i burljajućem međuraću, Nastasijević nema utemeljenje ni u levoj, ni u desnoj političkoj praksi i filozofiji, to što je njegov “rod” nešto posve drugo od onog, recimo, Crnjanskog, to što ga se ne može upotrebiti ni kao stegonošu, ni kao nepodobnog, baš to ga čini veličanstvenim pesnikom koji srpski poetski kič Rakića i Dučića, celolepotno bogdanpopovićevsko retrogradno ustrojstvo, kao i bajagi-nadrealističke afektacije Vuča i Matića, smešta u srca srednjoškolki sklonih mirjamovštini ili u umove “modernih” mediokriteta.
Šta drugo radi Dušan Kojić, nego isto to: odbija svakovrsni pop obrazac, odbija biti moderan, pitajući (se): ne pričam o stilu/nikako o stihu/ja samo želim ovo da te pitam/da li ti znaš za neki drugi ritam? Obojica, dakle, ištu suštinu, ono zapreteno, ono pre istine, ono sačuvano iz iskona, iz dubine srednjevekovne paganštine koja razumeva oholost Višnjega onako je oseća starozavetni Jov (ili Šimborska u “Rezimeu”), iz dubine močvare iz koje, krenuvši u grad, Robert Johnson pravi pakt na Raskršću i, usput, osniva bluz (Me And The Devil Blues).
Ko je, dakle, zbilja čitao Momčila Nastasijevića i slušao Šarla i Disciplinu, taj zna da one bedastoće nije mogao napisati brat Slavomirov, Živojinov i Svetomirov, pisac “Kod Večite slavine” i “Međuluškokog blaga”, pesnik “Pet lirskih krugova”, “Odjeka” i “Magnovenja“, kao što zna da se te bedastoće upotrebljavaju u svrhu re-fašizacije društva, a ne samo re-vizije istorije.
Dan pobede slavi se kao intimni praznik Poraženih Pobednika. Uvek je tako: moji su se tukli protiv okupatora, njihovi su čekali da vide šta će biti. I ne slavi se na svečanim akademijama. To je za one konjukturne, koji posle postanu oporba, kad je zgodno. Ili obrnuto: za šatro-oporbene koji, kad-tad, sačekaju svoje honorarne tisuće. U samotnoj proslavi može se latiti i Nastasijevića, jer on je – ako iko – pesnik čovekovog Poraza. U stradanju, on ne traži poziciju preživele žrtve. U stradanju, on, kako uostalom i veli Konstantinović, traži i nalazi Poeziju. Otud i njegova osama na Trgu, otud ono Udrite/nisam kriv, otud, na koncu, zahtev: po mojoj senci da mere/smiraje i svitanja/na trgu.
Nisam gledao svečanu akademiju. Kad sam već petog maja devetsto osamdesete, na prvom času, pri minutu ćutanja, a zbog neprimerene reakcije, zaradio odlazak “kod direktora”, zajedno sa svojim drugom Darkom, kojeg će, dvanaest godina kasnije, prisilna mobilizacija oterati u prisilnu smrt hicima iz one iste kasarne o kojoj u “Što na podu spavaš” piše Darko Cvijetić, što da kvarim ukus i očinji vid potonjim larmoajantnim svetkovinama, socrealističkim i naci-nadrealističkim.
Beše u pravu moj drug Zlaja iz Prve gimnazije, one pred kojom lirski subjekt čeka Bucu, u vezi sa Momčilom Mocom Nastasijevićem i Dušanom Kojićem Kojom. Mladost ne opravdava besvest. Hudi svoj, gospo, na pesmu proćerdavam vek.
Bolje na pesmu, nego na besvest.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare