1
Nevolje s angažovanim umetnicima počinju tamo gde počinje njihov angažman: u predubokom osećanju sopstvene velevažnosti. Drugačije rečeno – u onoj sveprožimajućoj muci zvanoj sujeta, taština, vanitas. Jer, uči nas Propovjednik, onaj Đure Daničića, taština je uvek vanitas vanitatum, uvek – uvek već, što bi rekao Filosof – preobilna.
Baviti se umetnošću nije posao, nego poziv. I tu počinje opasnost: taj imanentno misionarski poriv za papinskim enciklikama, za urbi et orbi objavama, za izricanjem, a ne izražavanjem, za ustanovljenjem merituma stvari – to je ono što umetnika, samonazvanog „angažovanim“, tera u druge smrtne grehe, zlobu i zavist pre drugih. A sve je, reče Propovjednik, muka duhu.
Umetnik, naime, po prirodi svoje delatnosti jest javna osoba. Nešto kao kurva. Ovde, da ne bude zabune, nema rodne razlike: kurvanje je zanat – ili, u srećna vremena, umetnički oblik; vidi pod „kurtizane“ ili „gejše“ – jednako poznat svim polovima, uključujući i onaj srednji. To što se muške kurve zovu žigolima, to je nevolja mačo civilizacije, baš kao i to što se reči „kurva“ i „kurvanje“ smatraju uvredama, a ne pojmovima. Umetnik je, znam – to sam, kurva. On nešto svoje prodaje, nešto što može biti intimnije od genitalnih telesnih zona. On to čini na radost, svoju i onih kojima se to dopadne, on to čini iz duboke potrebe za izrazom. One iste potrebe koju odražava narodna izreka – na dupe bi progovorio. Jeste. To je umetnik: onaj koji progovara, pa i na dupe. Javna persona, dakle.
Političari, recimo, ne moraju biti kurve. I bilo bi bolje da nisu. Najbolji su oni čije se delo oseti, a da ga oni sami ne objavljuju. Jer, čak i kad čine dobro, taština, samoljublje, častohleplje i vlastohleplje – kao četiri jahača njihove intimne apokalipse – svode to učinjeno dobro na neukus samohvale. To što neki nemaju baš nimalo ukusa – to je stvar njihova porekla, političkog pre svega, a možda i ličnog nasleđa. I ne, nisu svi isti: oni bez ukusa po pravilu su najgori. Nemojte, dakle, gospodo političari, biti kurve. Pustite to nama, umetnicima. I pravim kurvama, onim koje svoj zanat obavljaju časno i čestito.
Umetnik, dakle, ima imperativ izraza. Ali izražavanje nije izricanje. Potonje je stvar pravosuđa, a pravosuđe, u čestitoj državi, uvek je u sporu sa umetnošću. To ne znači da nad njom ima neka viša prava. To samo znači da umetnost – Šiler bi rekao: pozorište – počinje tamo gde prestaje pravosuđe. Pa kad se takozvani angažovani umetnik lati izricanja presude, poglavito moralne, onda je jasno da taj, ma kako vešt i uspešan bio u svom zanatu, uistinu zanemaruje onaj poziv, ono zbog čega se uopšte dao na izučavanje umetničkih veština. Je li to larpurlartizam, što zagovaram? Pa, naravno da jeste, grom i pakao! Ars gratia artis – umetnost je tu radi umetnosti, ne radi izricanja moralno-političkih presuda: tome služe komesari duha, osrednji političari, provincijski popovi, pozorišne kritičarke i ostala društvena poputbina.
Jedini smisao umetnosti je u njoj samoj. Ona (se) pita o tome ko smo. A ne šta imamo biti.
Sve drugo je taština. I muka duhu.
Bonus video: Z u kulturi: Zabrana ili zabuna – gosti Gorčin Stojanović i Miljana Nešković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
