Crkveni velikodostojnik objavio je svoj spisak omiljenih rokenrol i/ili pop pesama. Izbor nije neočekivan za čoveka toliko okrenutog Bogu, da mu je spreman posvetiti sav svoj svetovni život, tačnije – izjednačiti ga s onim duhovnim.
Ako su svet i duh uopšte u nekoj diskrepanci: umetnik, uzmimo, ako to uistinu jeste, nedoumeva raskorak između tog dvoga, ne podvaja jedno od drugog; štaviše – iz te neodvojivosti i nastaje njegova misija. Poslednja reč prethodne rečenice, ako je, rekoh li, umetnik to uistinu, ne podrazumeva i „misionarstvo“, bilo kakvu ideju nametanja istine, preobraćenja, hijerahizacije vrednosti: „misija“ je ovde oznakom za nezadrživu unutarnju potrebu za izrazom, koji pak ima svoju po-javnost. Te biva manje ili više primećen i prihvaćen ili zakrit i odbačen u, kako se to celomudreno kaže – javnom prostoru.
Crkveni velikodostojnik, ako je to do kraja, posvećeno, neproračunato, sve je samo ne umetnik. On, naime, mora ispovedati izvesno mišljenje koje svojom drevnošću zavređuje autoritet. On, dakle, mora misionirati izvesnu dogmu. Aksiom je, beše li, tvrdnja koju nije nužno dokazivati: dogma je još gora – ona je neoboriva. Sumnja je, čini se, dopuštena, jer, valjda, vere i nema bez sumnje. Ili to ja tako zamišljam verujući više povesti književnosti, recimo, nego istoriji religije. No, lako je meni, neznabošcu, ovde popovati: dok mi se Onaj ne javi, ostajem u blaženstvu svog neteističkog bespuća.
Kad, dakle, crkveni velikostojnik objavi neki spisak rokenrol pesama, on je, neminovno, posledica onog mišljenja i osećanja koje ga je privelo Crkvi. Otud, rekoh li, ni izbor nije neočekivan. Lepo je, a s obzirom na hijerhijsku poziciju unutar Crkve može biti i važno, to što taj spisak ima, ako je dopušteno malo ironije, izvesnu ekumensku svežinu. Dakako da na takvom popisu očekuješ onaj notorni album Idola, zbirku krasnih pop napeva, i, srećom, ma šta se tu učitavalo, ne više od toga, osim simpatične i simpatično površne „konceptualnosti“.
Jasno je da se tu ima naći i ona jedna od poslednjih pesama sa ozbiljno dobrim gitarskim rifom u ovom podneblju, a taj rif, taj ukupni drajv, ta – kakva, dođavola, izraubovana i prokazana reč! – energija, ta, pre svega, ubedljivost jer istinitost, neuporedivog i posve autentičnog vokalnog manira, sve to poruku pesme čija je ambicija saznati pravac, a biće i svrhu, puta, pa još prizivajući Majku Božiju, čini manje pretencioznom, manje porukom, a više iskazom. Hvala bogu – ovom mom, svakodnevno prisutnom i bez velikom početnog slova – da je tako. Bilo bi, inače, nepodnošljivo.
Lepo je i što na tom spisku nema one pesmetine u kojoj anđeo ide „bogu na istinu“, pošto se to anđelima ne dešava. Otići bogu na istinu znači preminuti, a anđeli su, verujemo mi iz teatra, ali nama ne treba verovati – besmrtna i bespolna bića. Tako nas, među drugima, uče startfordski Bard, Roberto Ciulli i nedavno otišavši, najvažniji među nama, Peter Brook. Oni se razumeju u teatrske anđele, hoću reći.
No, ima u tom spisku i pesama koje, ako nisu neočekivane, jesu odraz izvesne širine duha, spremnosti na povezivanje onog što je duboko humanističko, a manje teistično. Ima odsustva teskobne dogmatičnosti, ima širine uvida.
Pa, ako je tako, čemu onda ideja o pravljenju spiska onih školskih upravitelja koji, navodno, obeshrabruju decu da idu na veronauk? Uputnije bi bilo pokazati napred spomenutu širinu uvida, pa razumeti – ili se setiti sebe iz školskog doba – koliko je normalnom detetu ionako dosadno na časovima bilo kakve dogmatike. Koliko je neuspela bila i ostala žurna i nedomišljena, politikantska i neznalačka, reforma školstva odmah po uspostavljanju demokratske uprave – čemu je dokaz da je, po ukidanju te uprave, reforma ostala na snazi i, evo, daje rđave posledice – vidi se i po tom dubokom nerazumevanju dečijeg duha.
Hallelujah, što bi rekao Leonard C.
Bonus video – Bojana Novaković: Nisu Srbi ni sami ni najgori
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare