Piše Gorčin Stojanović: Evropska noć i druge pesme

Braco i jeste veliki svetski konceptualni umetnik zato što razumeva kontekst, što od konteksta, zapravo, i dela svoju umetnost. Stojeći na terasi Čaušeskuove Kuće naroda, zbog koje je srušeno pola balkanskog Pariza, Bukurešta, dakako, a postavljajući svoje Triptychos Post Historicus, kompozicije u kojima se sudaraju priroda, civilizacija, kultura, povest i umetnost, Braco, zapravo, govori o zbilji jedne meke totalitarne države (da ne bude zabune, SFRJ, ne Rumunije; potonja ne beše osobito meka, otud i takav kraj bračnog para Čaušesku), o realitetu u kojem se život odvijao na širokoj međi: s jedne strane evropski kapitalistički san, s druge - balkanska socijalistička java. U sredini -  čovek pred televizorom.Jer, kad se iz ekskluziviteta konceptualističke misli o svetu - misao je umetnost, razume se - posuvratite u realnost, ovu sadašnju, ostaje ista ona raspetost između viška želje i viška istine, zbog koje se ovo naše batrganje u kontekstualizovanom besmislu ne čini osobito drugačijim od onog iz vremena kad se jugoslovenski socijalizam prikazivao kao onaj s ljudskim licem. Onomad je Evropa stizala kroz sećanje na razne okupacije ili kroz gastarbajterski bolji život, danas kroz ideju bekstva iz postsocijalizma. Paradoks počiva u tome što su, onih godina, gastarbajteri tamo, na baušteli, bili plačevno željni derta, zavičajnosti i našijenstva, a oni koji su živeli od njihovih deviznih doznaka – daška raznobojnog sveta, pa makar to bila samo okolina bečkog Vestbanhofa i minhenske Glavne železničke stanice. Dovoljno je čuti jecaj Mila Hrnića, dubrovačkog Miše Kovača, u starom remek-delu njegovog benda Libertas - Nostalgija. A onda se setiti da je autor te pesme, Teo Trumbić, isti onaj koji će, ni dvadeset godina kasnije, ispevati Danke, Deutschland. Samo to više neće pevati odvjetnik i levičar Milo H. https://www.youtube.com/watch?v=6P8e0MbB-cEEvrovizija beše, uz mitski tršćanski trg na kojem je stanovao Džejms Džojs, što ne beše važno ni prodavcima ni kupcima carrera džinsa i leviski sa narandžastom etiketom na stražnjem džepu, jugoslovenski prozor u svet. To je tome tako i danas. Ma koliko - ili baš zbog toga? - bili obavešteni u svetu neprestanog informacijskog fluksa, i dalje imamo potrebu da sami sebe kontekstualizujemo kroz Pesmu Evrovizije. I dalje živimo onu istu evropsku noć, iz Vinaverove pesme čiji sam naslov posudio za naslov ovog teksta: Spi logor, spavaju barake/Sto hiljada evropskih logora spava. Stanislav Vinaver, jasno, pevaše o Velikom ratu, koji još ne beše Prvi, ali kontekst informatičke ekstaze - sve i da nema pandemije - čini svoje: šta su gradovi (..)zamračeni i mutni iz stihova šabačkog velemajstora jezika, ako ne ovi isti polupusti gradovi iz kojih stižu u šljokice i štras umočeni pop-mučenici da svoju simboličku žrtvu obave javno. Evropa danas jeste logor, samo ne ni radni, ni koncentracioni. Ne može se reći da nije logor smrti, nažalost. Kao što se više ne može reći ni da se “ne peva u kući mrtvaca”. Jer, evo se peva, kao što se, uostalom, uvek i pevalo, po rovovima i po bolnicama, po kabareima i operama. Uostalom, jedna od najpoznatijih, a svakako najznačajnijih evrovizijskih pesama jeste panevropska ratnička metafora upotrebljena u ljubavnom pop-pripevu - Waterloo, ABBA, naravno. Nick Cave, pak, sa nemačkim Die Heute, kroz pratnju industrijske buke benda, tmasto i potmulo zapevava ovako - o, u ovoj evropskoj noći na ivici/kafane i barovi još smrde. I neka je dopušteno još malo potpisnikove antropološke skepse - ne samo u pandemijsko vreme: Vinaver peva dalje u istoj “Evropskoj noći” - Sklonili su nas u milionske čopore/Da nam svedočanstvo bude oskudnije. I jednoobraznije. Zato se, ponekad, čini, da na radiju ili na Eurosongu slušamo stalno jednu te istu pesmu.https://www.youtube.com/watch?v=iKRtn7YVTg4I tako, mi pevamo. Pa i na Pesmi Evrovizije. Uvek ima onih koji tu pesmu preziru, dakako. Jedni traže falš, drugi se žale na banalnost, treći drže kako je sve važnije od pesme. Četvrti samo bulje u svetlucave slike sa ekrana. I - svi su u pravu. Jeste, Pesma Evrovizije je, kako bi rekao Kundera, svetkovina beznačajnosti, kič-parada, banalnost najvišeg nivoa. I, da - prilično se falšira, eno je susede jedan skoro nepodnošljivi falš koštao plasmana u finalnu priredbu. No, s druge strane, valja reći kako se u poslednjih tridesetak godina više avangardnih umetničkih praksi, antimalograđanskih subverzija i esetetskih udara dogodilo na Pesmi Evrovizije nego u konceptualnoj umetnosti ili savremenom teatru i filmu. Pre dvadesetak godina niko nije pomišljao da će, usred tancujućih devedestih,  pobednikom biti jedan gotovo ambijentalni instrumental (Secret Garden - Nocturne) ili headbangerski heavy-metal (Lordi - Hard Rock Hallelujah). Niti da će najveći falš proizvesti najveća pop-zvezda (Madonna u Tel Avivu). Pa ni politički - ni CIA, ni Mi6, ni Mosad, ni ono što je ostalo od Štazija ili KGB-a, nije moglo doslutiti da će ruski učesnici ispovedati tinejdž-gej uverenja (t.A.T.u) ili vrlo često pevati na engleskom. I tako dalje: unižavati Pesmu Evrovizije jednako je neinteligentno kao i davati joj višak značaja. https://www.youtube.com/watch?v=6qqOI04uo_cPre i posle svega, reč je o benignoj paradi, koja, međutim, ima svoj smisao i svoje šire dejstvo. Znam nešto o tome, desetak puta sam se baktao tom stvari, u dve trećine sadašnjih državica nastalih posle nestanka države SFRJ. Otud znam i to da se Jugoslavija i nije raspala. Jer, države se raspadaju, nestaju i nastaju, to da, ali kontekst, kao što nas lepo uči Braco Dimitrijević, ne može prestati. Može samo, na užasavanje nacoša, šovena i drugih paranoika - promeniti pojavni oblik. Dakle - Loco, loco. Jer, to smo odavno.