0
Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.
Piše: Goran Marković
Prvi slučaj variole na Univerzitetskoj klinici otkriven je četvrtog dana od stavljanja bolnice u karantin. Kada su po Slavičinom telu izbili sitni, a zatim sve veći plikovi, Keningzmark je naredio da se bolesnica izoluje. To je bilo teško izvodljivo, s obzirom na to da je bolnica bila krcata – zarobljeni ljudi su se rasporedili po svakom kutku zgrade, u potrazi za minimumom intime i ličnog prostora. Takođe, bilo je potpuno nemoguće ceo slučaj prikriti, kako je Keningzmark u početku želeo bojeći se nove panike. Angelina, a za njom i ostali, ubrzo su razglasili da je Slavica obolela od „onoga“.
Ispražnjena je prostorija za intenzivnu negu i bolesnica je smeštena u jedan svoj kutak, odeljen plastičnom zavesom. Keningzmark je stalno dežurao pored nje, ne tražeći ničiju pomoć i uzdajući se jedino u masku od gaze koju je stavljao preko usta i nosa. Niko se, uostalom, nije ni usuđivao da priđe šok sobi, većina je samo osluškivala Slavičine stravične urlike koji su odjekivali celom bolnicom. Mlada žena je bila ophrvana neizdržljivim bolovima, sličnim onim sa kojima se suočio Halil pre prelaska sa ovog na onaj svet. U jednom trenutku, tokom noći, Keningzmark je izašao iz šok sobe, spustio se sprat niže i zakucao na Čoletova vrata.
Mučnoj sceni koja je usledila prisustvovalo je najmanje dvadesetak ljudi, među njima i Grujić. Isprva, Čole nije davao glasa od sebe, pritajen u svojoj jazbini (nadao se, verovatno, da će Keningzmark odustati od namere da sa njim razgovara). Ovaj je, međutim, bio uporan u nastojanju da ga nagovori da poseti svoju umiruću ljubavnicu. Isprva tiho, a onda glasno, ponavljao je: „Potreban si joj, čoveče!“
Vrata kabineta su se najzad odškrinula i na njima se pojavilo neobrijano i od straha izobličeno Čoletovo lice. Keningzmark je bio iznenađen težinom njegovog psihičkog stanja, uzrokovanog strašnom panikom u kojoj se Čole nalazio od trenutka kada je shvatio da mu je život ugrožen i da ni jedan od njegovih sistema za zaštitu sopstvenog dupeta više ne funkcioniše.
Trebalo mu je nekoliko minuta da shvati šta prestravljeni i konfuzni direktor Univerzitetske klinike uopšte govori: „To je sve njeno delo!… Okomila se na mene i upotrebljava kineske metode u mučenju… Onako, kap po kap!…“, ponavljao je Čole neprestano. Keningzmark je ušao u prostoriju i pogledao oko sebe nered koji je svuda unaokolo vladao. Čole nije obraćao pažnju na njega, i dalje se držao svoje teme: „A znaš zašto mi doktorka Ćirić to radi?“ Keningzmark je odmahnuo glavom. „Uobrazila je da sam je ja izdao neke naše četrdeset druge! Ona misli da sam ja sarađivao sa nedićevcima i od tada me, mada za to nema ni jedan jedini dokaz, sistematski muči. Ja imam napismeno da su to bile lažne optužbe, ali ne vredi! Ona je sebi uvrtela u glavu da sam izdajnik i neće prestati da me teroriše dokle god sam živ!“
Pročitajte još
Odjednom je zastao i pogledao Keningzmarka. Ovaj je mirno stajao na sredini kabineta a iza njegovih leđa je izvirivalo nekoliko izmučenih fizionomija, među njima i Grujićevo, ovoga puta, ozbiljno lice. Keningzmark je najzad progovorio, trudeći se da reči izgovara sa što manje dramatike: „Čole, trebalo bi da odeš do Slavice. Njoj je jako loše i moglo bi se dogoditi…“ Ali, nije uspeo da dovrši. Naoružan nekom iznenadnom, divljom snagom, Čole se zaleteo i prosto katapultirao Keningzmarka iz svoga kabineta, zaključavši za sobom vrata! Šokiran onim što mu se upravo dogodilo, Keningzmark je stajao nasred hodnika prepunog ljudi koji su se probudili od iznenadne buke i gledao u Grujića kao da se pita: „Šta li se ovo događa sa tim čovekom?“ Za to vreme iz kabineta su dopirale Čoletove nerazumljive pretnje, upućene celom svetu koji se urotio protiv njega…
Doktor Grujić je celu tu noć proveo igrajući tabliće sa Borom. Partiju je kibicovao prodavac knjiga kome je, činilo se, ipak bilo najteže. Ne samo da su ga svi saletali da im pozajmi poneku knjigu (što je neminovno vodilo gužvanju i prljanju korica, savijanju uglova stranica i sličnim stvarima), nego više nije smeo ni da se udalji od svoga blaga (knjige su, naime, na neki neobjašnjiv način odjednom počele da nestaju), vukući ih svuda za sobom, i u toalet čak. Grujić je igrao dekoncentrisano i previđao najprostije kombinacije što je prodavca, koji je od početka bio njegov navijač, strašno nerviralo. U jednom trenutku doktor je spustio karte i obratio mu se: „Imaš li ‘Kugu’ od Kamija?“ „Ne, ali zato imam ‘Smrt vreba’. Naučna fantastika, odlična stvar. Za vas upola cene!“, spremno je odgovorio prodavac, nadajući se da će bar delimično ublažiti štetu nastalu situacijom u kojoj se našao.
Odmah posle Slavice, u šok sobu, taj karantin unutar karantina, prenet je i Kalimero. Doktorka Marković je teško podnela činjenicu da su se na dečaku odjednom pojavili simptomi koji su isuviše ličili na zlokobne znake strašne bolesti. Bez kapi krvi u licu, otišla je pravo kod Keningzmarka i prijavila se za dežurstvo. Ovaj je to odmah odbio, imajući u vidu da je doktorka odskora patila od srčane insuficijencije koja ju je, s obzirom na efekte kontraindikacije, sprečavala da primi vakcinu protiv variole. „Pa šta, ni Vi niste vakcinisani“, insistirala je ona. Keningzmark je preko ovoga prešao ćutke i nesrećnu ženu je, posle mnogo utrošenih reči, nekako udaljio sa odeljenja intenzivne nege.
Doktorka Marković, još uvek nekako kontrolišući svoja osećanja, sišla je na prvi sprat, ušla u Kalimerovu sobu, prišla prozoru i prislonila čelo na staklo. Napolju je bilo hladno, ponovo je rominjao sneg, a ljudi u gumenim odelima su upravo parkirali jedno čudno vozilo, nešto što je ličilo na kontejner sa točkovima, obojen u belo, sa jednim jedinim prozorčetom i vratima na sredini. Ta čudna stvar predstavljala je neku vrstu kombinacije naprave i zgrade i doktorka Marković je intenzivno razmišljala čemu bi nešto takvo moglo služiti. Sa leđa joj je prišla Danka i, ne pominjući ono o čemu su svi u bolnici sa užasom govorili, pogledala nadole.
Odjednom, u zabranjeni deo bolničkog kruga tiho je uplovio jedan automobil i zaustavio se na sigurnom odstojanju od glavnog ulaza. Iz njega je izašla nekakva muška prilika, lice mu se nije videlo ali bio je to očigledno visok čovek koji je mogao imati pedesetak godina. Zastao je i pogledao na trenutak prema zgradi bolnice a onda ušao u beli kontejner. Doktorka Marković i Danka napeto su posmatrale šta će se tamo odigrati. Posle nekoliko trenutaka u kontejneru se upalilo svetlo, na prozoru se izvesno vreme ocrtavala senka čoveka koji je unutra obavljao neku, izgleda, vrlo komplikovanu fizičku radnju, da bi se, na kraju, na vratima pojavila jedna stvarno jako čudna spodoba. Na glavi je imala zašiljenu belu kukuljicu sa dva otvora za oči preko kojih su, slično variocima, bile navučene okrugle gumene naočare. Ispod kukuljice, ta neobična pojava bila je uvijena u belu plastičnu pelerinu koja joj je dopirala sve do zemlje. Na nogama je imala zelene gumene čizme a na rukama crne, takođe gumene rukavice. Da nije bilo tih tamnih detalja, čovek koji se krio ispod tog bizarnog, belog kostima mogao bi slobodno učestvovati na bilo kom maskenbalu kao kju-kluks-klanovac ili duh.
Milicioner koji je obezbeđivao glavni ulaz, i za sve ovo vreme ostajao potpuno neosetljiv na preklinjanja i pretnje zatočenika, po prvi put je stavio ključ u bravu i velika, ulazna vrata su se otvorila da bi propustila Kukuljicu. Visoka, bela prilika kročila je u glavni hol i osvrnula se oko sebe sasvim mirno. Svojom neljudskom pojavom i potmulim glasom koji je dopirao ispod debelih naslaga plastike i gume koje su ga, očigledno, štitile od „kužnih“ u Univerzitetskoj klinici, Kukuljica je odmah izazvao veliki strah i respekt kod okupljenih. „Ovde sam da bih vam pomogao“, saopštio je ledeno. Svi prisutni su ćutali. Kukuljica je slegnuo ramenima i uputio se nagore, ka Slavičinim krikovima.
* * *
Trenutku kada je Slavica umrla prisustvovali su Kenigzmark, Grujić (koji je poslednje trenutke života bolesnice proveo uz njeno uzglavlje) i Kukuljica, koji je upravo kročio u Odeljenje intenzivne nege. Slavica već više do dvadeset četiri sata nije dolazila sebi i verovatno nije mogla čuti ni reč od onoga što joj je, nagnut nad živim ranama koje su prekrivale njeno lice, šaputao Grujić. Zbog urođene pristojnosti, Keningzmark nije slušao razgovor dvoje ljudi ali mu je do ušiju doprla rečenica koju je Slavica neprestano ponavljala: „Zašto ne upale svetlost?“, iz čega je zaključio da je nesrećna devojka oslepela. Ovde treba napomenuti da su se niz Grujićevo lice sve vreme slivali potoci suza, ali da te suze nekako nisu ličile na ganutost čoveka nad odlaskom nekoga do koga mu je stalo, već pre na strah. Grujić je, izgleda, posmatrajući Slavičin ropac gledao u oči sopstvenoj smrti (ili bar mogućnosti da se tako nešto odigra) i to ga je jako uzbuđivalo.
Nekoliko trenutaka nakon letalnog ishoda, Kukuljica je prišao krevetu na kome je ležala Slavica i pažljivo pregledao leš, okrenuvši ga nekoliko puta s boka na bok i zavirujući u usnu duplju pokojnice. Osvrnuo se oko sebe i pogledao dvojicu lekara: „Da li je pre ovoga bilo smrtnih slučajeva?“ „Ne, ovo je prvi“, odgovorio je Keningzmark tiho. „Postupak sa lešom je klasičan. Kao kod svih tropskih bolesti“, saopštio je Kukuljica i premestio se do Kalimera. Njega je, međutim, pregledao samo letimično, ne unoseći se u detalje. Dečakovo lice, koje je do pre samo nekoliko sati bilo plamteće crveno, bilo je sada prekriveno belim, providnim plikovima. „Trebalo bi preduzeti neophodne mere da se zatvori prvi krug“, rekao je kratko i napravio gest kao da je za njega ovim posao završen.
Ispred Odeljenja intenzivne nege čekala ih je doktorka Marković. Na vratima se pojavio prvo Grujić, „bled kao krpa“, a za njim Keningzmark i Kukuljica. Keningzmark je pažljivo slušao unjkavi glas koji je dopirao ispod belog plastičnog čaršava. „Nema sumnje, mali je oboleo od variole. Smrtni ishod je neminovan. Nema mu spasa“, rekao je Kukuljica i krenuo niz hodnik. Doktorka Marković je netremice, nesposobna da bilo šta izgovori, gledala za spodobom koja se odnekud, tako iznenada pojavila da im saopšti ono što su predosećali ali su se svim silama trudili da u to ne poveruju. Kenigzmark je neodlučno, stalno se osvrćući za doktorkom Marković i Grujićem, pošao za Kukuljicom.
Ovaj se uputio ka glavnom stepeništu; imao je, izgleda, nameru da ode onamo odakle je došao – napolje, u slobodu. U jednom trenutku je zastao i kroz otvore svoje kju-kluks-klanovske kape pogledao svoga pratioca: „Ono što je najvažnije, to je da se svi koji su imali dodir sa Redžepijem izoluju od onih koji sa njim nisu imali direktnog kontakta. Imate li spisak tih ljudi?“ Keningzmark ga je gledao nekoliko časaka sa dubokim nerazumevanjem. „Ja?“ „Vi ste direktor, zar ne?“ „Ne. Ja sam… niko, lekar. Direktor nije… On ne može da…“ Kukuljica se, verovatno, namrštio (to se, iz razumljivih razloga, nije moglo jasno videti): „Kako to mislite – NE MOŽE???“ „Tako. Nije u mogućnosti. Psihičkoj, mislim…“, izgovorio je Keningzmark, kao da pravda Čoleta. Kukuljica je razmišljao nekoliko trenutaka. „Neko mora da organizuje poslove oko izolacije zaraženih i onih za koje se sumnja da bi to mogli biti. Sa svoje strane, obećavam da ću vam poslati sredstva i ljude za dezinfekciju i dekontaminaciju.“
Pošao je ka izlazu. Keningzmark ga je pratio sve do kapije koju je milicioner, ugledavši Kukuljicu, smesta počeo da otključava. „A vakcina? Možemo li se nadati?…“, upitao ga je Keningzmark na rastanku. Kukuljica je zastao, sagnuo glavu i duboko uzdahnuo: „Kad biste samo znali kakav je grabež u gradu… Pokušaću. Obećavam.“ Krenuo je napolje, a onda ponovo zastao: „Da li Vam treba nešto? Mislim… spolja?“ Keningzmark ga je pogledao zbunjeno: „Meni? Ne…“
Kada su se velika, ulazna vrata zatvorila i milicioner u njima dva puta okrenuo ključ, Keningzmark im je prišao, prislonio glavu na staklo, dlanovima napravio branu oko očiju i pogledao u duboku noć koja se spuštala nad Beogradom. Ko zna koliko bi tako zurio u pomrčinu da se bolnicom nije razleglo nekakvo neartikulisano urlanje, ni nalik na zvukove koji su do tada dopirali iz Odeljenja za intenzivnu negu. Keningzmark se okrenuo i osluškivao par sekundi kreštanje koje je, sada se već jasnije razabiralo, trebalo da prestavlja pesmu, nečije pevanje, i dopiralo je iz pravca Čoletovog kabineta.
Potpuno van sebe, Grujić se kretao hodnikom na prvom spratu i, budeći usput sve živo, bez trunke sluha pevao nekakvu novokomponovanu narodnu pesmu sa refrenom: „Noćas mi srce pati!…“ da bi, iznenada, napravio potpuni zaokret u svome repertoaru i nastavio: „Čuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom!…“ Ljudi su ustajali iz svojih ležajeva (hodnik je, naime, bio dupke pun onih koji nisu našli smeštaj po sobama i ostalim prostorijama bolnice), i sa užasom posmatrali očigledno pomahnitalog lekara koji je, cerekajući se, uzvikivao refren poznate partizanske pesme: „Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoooooooooj!!!“ A onda se dogodilo nešto stvarno čudno i ružno u isto vreme.
Iako naviknuti na svakojaka iznenađenja koja im je, od kako je počeo da pije, priređivao mladi lekar, niko do sada nije imao priliku da od njega čuje nekakvu vulgarnost, pogotovu ne psovke. Ovoga puta, međutim, Grujić se zaustavio ispred vrata direktorovog kabineta i, osmehujući se nekako čudno, zakucao na njih: „Pičkin dime… Umrećeš unutra, smrdljivko!…“. Osluškivao je nekoliko trenutaka prislonjen na Čoletova vrata pa nastavio: „Zaboraviće te kelneri u skupštinskom klubu, sadomarksisto!!!… Izađi napolje da vidiš kako smo boginjavi!…“ Okrenuo se naglo od vrata i viknuo: „Bu!“, što je prodavca knjiga, koji se u međuvremenu radoznalo došetao do njega, pošteno prepalo. Grujić se okrenuo ka vratima i zalupao pesnicom po njima: „Izlazi napolje, pizdo!“ Oko Grujića su polako počeli da se okupljaju ljudi kojima je ovaj događaj odjednom postao prilika da malo razbiju duboki čemer u kome su se nalazili već peti dan. Stvarno, Grujić je nastavljao da ih zabavlja obrativši im se sa šeretskim izrazom na licu: „Jedno objašnjenje, molim. Pička, to je polni organ, a pizda – karakterna osobina!“ Prodavac knjiga je za trenutak zanemeo od iznenađenja a onda je, prosto ne verujući da je čuo to što je čuo, počeo da se grohotom smeje.
Uopšte, situacija u hodniku ispred Čoletovog kabineta bi možda prerasla u opšte veselje da se odnekuda nije pojavila Danka. Stala je ispred Grujića i pogledala ga sa izrazom dubokog gađenja. „O, gospođica ministarka…“, istrtljao je Grujić, verovatno i sam svestan sopstvene neduhovitosti. „Kako vas nije sramota, doktore?“, prošaptala je uzbuđeno devojka. Grujić ju je pogledao prodorno i najednom promenio raspoloženje. „Meni je onaj umro na rukama, ne Vama“, rekao je tiho a onda se okrenuo i nasrnuo na vrata Čoletovog kabineta, lupajući po njima kao pomaman: „Izlazi napolje! Umrla ti je ljubavnica, žena sa kojom si proveo petnaest godina, skote jedan!“
U hodniku je najednom nastao tajac. Ono što je za sve bilo šokantno nije bilo to što Čole nema smelosti da se suoči sa smrću svoje ljubavnice, već činjenica da je počelo – umiranje. Po bolnici se, naravno, od prvog trenutka karantina ni o čemu drugom nije pričalo nego o tome šta je uzrok situaciji u kojoj su se našli. Bilo je, naime, jako malo onih koji su znali pravu istinu. Osoblje bolnice je, po običaju, bilo vrlo neljubazno i nije zatočenim ljudima davalo nikakva obaveštenja (čak ni Angelina, koja je naslućivala o čemu se radi i bila poznata po svom dugačkom jeziku, iz nekog razloga nije htela bolesnicima da kaže ništa određenije) a svi kontakti sa spoljnim svetom bili su prekinuti. Sala sa televizorom bila je u vreme televizijskog dnevnika dupke puna, ali se televizija pravila luda, ni jednom jedinom rečju ne obaveštavajući javnost o nekakvoj zarazi, ne pominjući čak ni ljude zarobljene na Univerzitetskoj klinici. Sada je, međutim, najviše zbog Grujićevog čudnovatog i nedoličnog ponašanja, najednom postalo jasno da se u bolnici dešavaju opasne, smrtonosne stvari koje, izgledalo je, počinju da ugrožavaju sve.
Grujić je još jednom lupio u Čoletova vrata, ovoga puta nogom, a onda nastavio da šenluči kroz hodnik, prošavši pored Danke kao da ne postoji. Devojka je stajala i tupo gledala ljude oko sebe, i sama najzad shvatajući da se približavaju teški, odlučni časovi.
(Nastaviće se)
Pratite nas i na društvenim mrežama:
