Podeli:
Duško Paunković, Foto: N1

Nakon što je Vlada donela zaključak kojim se samostalnim umetnicima, tokom trajanja epidemije, odobrava pomoć u visini minimalne zarade za tri meseca, u medijima su se počeli pojavljivati komentari i kritike ove mere, najčešće praćeni raznim dezinformacijama. Zaključak o pomoći se uglavnom kritikuje zbog toga što njime nisu obuhvaćeni nezaposleni, samozaposleni i slobodni umetnici nego isključivo samostalni umetnici.

Neophodno je razjasniti zbrku koja se pojavljuje u pojedinim izjavama i komentarima. Samostalni umetnik je, prema Zakonu o kulturi, lice koje samostalno u vidu zanimanja obavlja umetničku delatnost u oblasti kulture i kome je reprezentativno udruženje dodelilo status samostalnog umetnika – na osnovu Pravilnika koji propisuje uslove za 12 umetničkih područja kulture. Svake četvrte godine vrši se revizija statusa, to jest umetnik mora da podnese dokaze o tome da je za četiri godine ostvario određeni umetnički učinak, i ukoliko jeste, reprezentativno udruženje mu produžava status. Dakle, samostalni umetnik je pravna kategorija, koja služi kao osnov osiguranja, isto kao radni odnos ili preduzetnički status. Nezaposleni umetnik je lice koje nema stalno zaposlenje, nema status samostalnog umetnika, ali bavi se umetnošću – ili u okviru neke ustanove kulture, ili u sopstvenom aranžmanu. Samozaposleni umetnik je termin koji je počeo da se pojavljuje u medijima tokom vanrednog stanja, pri čemu oni koji ga koriste nekad imaju u vidu umetnika koji je registrovan kao preduzetnik za bavljenje umetničkom delatnošću, a nekad jednostavno misle na isto ono nezaposleno lice koje se bavi umetnošću u okviru neke ustanove kulture. Slobodni umetnik je termin koji se decenijama koristio kao kolokvijalni naziv za samostalnog umetnika, a tokom epidemije je počeo da se koristi za umetnike koji povremeno honorarno rade u ustanovama kulture, a zapravo su nezaposlena lica. Dakle, u štampi, na portalima, u televizijskim i radijskim emisijama odnedavno se koriste tri termina za nezaposlena lica koja se, po svojim rečima, bave umetnošću – nezaposleni umetnik, samozaposleni umetnik i slobodni umetnik.

U osvrtima na Vladinu meru za pomoć samostalnim umetnicima često se ističe navodna nepotpunost te mere i izražava nezadovoljstvo što njome nisu obuhvaćeni nezaposleni umetnici. Međutim, ne pominju se teškoće s kojima bi mera za pomoć nezaposlenim umetnicima bila suočena. Pre svega, umetnički rad nezaposlenih lica nije normiran, to jest nema pravnog osnova da se neko lice proglasi nezaposlenim umetnikom. Neko može tvrditi da je umetnik jer stvara umetnička dela koja se nigde ne izlažu i objavljuju, ali on sebe doživljava kao umetnika, i smatra da mu treba pomoći kao stvaraocu umetnosti. Neko drugi ima stalni angažman u pozorištu kao honorarni saradnik, i, za razliku od onog prvog, može da dokumentuje svoju umetničku delatnost, koja u njegovom slučaju ima javni karakter. Ali u pravnom i administrativnom smislu, i jedan i drugi su nezaposlena lica, i nezaposlenost je njihov osnov osiguranja. Zašto su ta lica nezaposlena i zašto nemaju status samostalnog umetnika? Neko ko se bavi umetnošću, a njegova delatnost nema javni karakter, ne može pretendovati na priznanje društva, kojem ne stavlja na uvid svoja dela. Neko ko je stalno angažovan u ustanovi kulture, može u njoj i da se zaposli ako ima uslova, a ako uslova nema, onda može da zatraži od reprezentativnog udruženja status samostalnog umetnika, i pošto se bavi umetničkom delatnošću, sasvim sigurno bi mu status bio dodeljen. Status samostalnog umetnika povlači za sobom određene privilegije, ali i određene obaveze. Pre svega, samostalnim umetnicima doprinose plaća lokalna samouprava.

Pročitajte još:

Ali samo na minimalnu osnovicu. Ako samostalni umetnik zaradi više od minimalne osnovice, mora da doplati razliku. Nezaposleno lice može da zaradi koliko hoće, i neće imati obavezu ništa da doplaćuje. Njemu ne teče staž, i neće dobiti penziju, ali sve što zaradi ostaće u njegovom vlasništvu jer neće morati da doplaćuje doprinose. Ukoliko dobrovoljno bira da bude nezaposleno lice jer mu se to više isplati, umetnik ne treba da pretenduje na privilegije statusa samostalnog umetnika pošto ne prihvata obaveze koje taj status nosi sa sobom. Posebno treba uzeti u obzir činjenicu da će samostalni umetnici, koji dobijaju pomoć od države ove 2020. godine, morati da na tu pomoć plate doprinose ukoliko njihov ukupan prihod, zajedno s tom pomoći, pređe iznos minimalne osnovice, dok nezaposleni umetnici, ako bi dobili tu pomoć, ne bi morali da plate doprinose na nju. Umetnici koji su pak registrovani kao preduzetnici za bavljenje umetničkom delatnošću, obuhvaćeni su Uredbom vlade o pomoći privredi. Naime, oni dobijaju iznos minimalne zarade za tri meseca kao i svi ostali preduzetnici i zaposleni u preduzećima.

Kritike stižu i od samostalnih izvođača u kulturi, koji smatraju da je pomoć morala biti dodeljena i njima. Potrebno je istaći da samostalni umetnici deluju u svim umetničkim područjima kulture, a samostalni izvođači u samo dva područja – muzička interpretacija i izvođenje muzičkih i scenskih programa, pri čemu se oni delovi tih dvaju područja u kojima oni deluju ne mogu tretirati drugačije do kao zabava, a društveni značaj zabave nije takav da bi njeni nosioci mogli pretendovati na pomoć države. Nejasnoćama je doprinela i svedena upotreba inače jasnih zakonskih definicija, pa je, kada je doneta odluka o pomoći samostalnim umetnicima, kolokvijalni termin „samostalci“ indukovao sliku da su obuhvaćeni i samostalni izvođači ili samostalni stručnjaci u kulturi, a nisu.
Pored dezinformacija u vezi sa statusom lica koja se bave umetničkom delatnošću, pojavljuju se i druge. U emisiji Novi dan na televiziji N 1 21. maja je gostovala profesorka Milena Dragićević Šešić, koja je, između ostalog, rekla da je poništen „gradski konkurs za nezavisnu kulturnu scenu“ i da je novac predviđen za taj konkurs „podeljen samostalnim umetnicima“. U toj izjavi načinjena su dva gruba ogrešenja o istinu, koja je, zbog javnosti, neophodno ispraviti. Pomenuti konkurs nosi naziv „Javni konkurs radi prikupljanja predloga za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi”, a „pravo učešća na konkursu imaju ustanove, umetnička i druga udruženja registrovana za obavljanje delatnosti kulture, pojedinci (umetnici, saradnici, odnosno stručnjaci u kulturi), kao i drugi subjekti u kulturi, osim ustanova kulture čiji je osnivač Grad Beograd“. Dakle, gradski konkurs je konkurs za sve subjekte kulture, a ne samo za udruženja i organizacije okupljene u platformu koja nosi naziv Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije. Novac pak namenjen održavanju projekata koji bi dobili podršku Grada na konkursu nije podeljen samostalnim umetnicima, kako je rekla gospođa Dragićević Šešić, već honorarnim saradnicima ustanova kulture (309 lica), među kojima njih 90 posto nisu samostalni umetnici.

Inače, kriterijumi po kojima je taj novac podeljen nisu predstavljeni javnosti, a pravna problematičnost odluke da se konkurs poništi morala bi biti predmet pažnje zaštitnika građana ili neke druge institucije koja treba da brani pravni poredak i građanska prava. Grad Beograd je, naime, doveo u zabludu subjekte kulture kojima je namenio konkurs, prvo ih je pozvao da podnesu prijave sa projektima, a nakon što su oni to učinili, poništio je konkurs, a o obeštećenju subjekata kulture koji su uložili trud, vreme, pa i novac u izradu projekata gradske vlasti ne govore ništa. Kao razlog za poništenje konkursa na sajtu Grada Beograda navodi se da je konkurs poništen zbog uvođenja vanrednog stanja, tokom kojeg je bila na snazi zabrana okupljanja više lica na jednom mestu. Vanredno stanje je, međutim, ukinuto posle dva meseca, a za realizaciju eventualnih projekata koji bi dobili podršku na konkursu ostalo je još sedam i po meseci, pa se to obrazloženje ne može smatrati osnovanim. Potrebno je naglasiti da je Ministarstvo kulture i informisanja odmah po ukidanju vanrednog stanja, 7. maja, najavilo nastavak sprovođenja konkursa za 2020. godinu.

Istog dana u listu Danas objavljena je još jedna dezinformacija. U podnaslovu intervjua sa Slađanom Petrović Varagić piše da ona govori, između ostalog, o odsustvu solidarnosti između „državnih“ i „slobodnih“ umetnika. Pod „državnim“ umetnicima redakcija Danasa podrazumeva umetnike koji su dobili pomoć države, to jest samostalne umetnike, a pod „slobodnim“ nezaposlene. Slađana Petrović Varagić pak u svom intervjuu ne govori ništa o odsustvu solidarnosti između umetnika, i svakako ne naziva samostalne umetnike državnim, a nezaposlene slobodnim. O razlici između ovih termina govorili smo ranije, a ostaje nejasno zašto je redakciji Danasa bio potreban bulevarski, tabloidni podnaslov za inače odličan i uravnotežen tekst, i ima li ta redakcija svest o tome da takvi naslovi niti doprinose popularnosti umetnika niti izazivaju simpatije prema kulturi.

Smatramo da je potrebno navesti činjenice u vezi sa odlukom o pomoći države samostalnim umetnicima. Vlada je tokom epidemije donela paket mera za pomoć preduzetnicima i zaposlenima u malim i srednjim preduzećima. Distributeri filmova, prikazivači, producenti, kao i preduzetnici registrovani za umetničku delatnost bili su obuhvaćeni tim paketom, ali samostalni umetnici nisu. Umetnička udruženja okupljena u Koordinacioni odbor umetničkih udruženja uputila su zahtev Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu finansija i Vladi Srbije da pruže materijalnu pomoć samostalnim umetnicima tokom epidemije. Ministarstvo kulture i informisanja je 15. aprila 2020. „uputilo Vladi Republike Srbije predlog konkretnih mera za privremeno prevazilaženje efekata koje kriza nastala u uslovima pandemije Covid 19 ima na materijalni položaj samostalnih umetnika, a uzimajući u obzir rešenja koja su s tim u vezi druge zemlje primenile. […] Predložene mere se odnose na obezbeđivanje egzistencije samostalnih umetnika kao nosilaca delatnosti od opšteg interesa u kulturi“. Vlada Srbije je prihvatila predlog Ministarstva kulture i informisanja i Koordinacionog odbora umetničkih udruženja i 7. maja 2020. godine usvojila odluku o bespovratnoj finansijskoj pomoći iz budžeta Republike Srbije u neto iznosu od 30.000 dinara mesečno, za period od tri meseca, licima koja imaju status lica koje samostalno obavlja umetničku delatnost u oblasti kulture, utvrđen od reprezentativnog udruženja u kulturi u skladu sa Zakonom o kulturi.
Mera za pomoć samostalnim umetnicima ima veliki simbolički značaj. Iako je doneta nakon Uredbe o pomoći privredi, njome se, preko davanja pomoći onima koji je stvaraju, pokazuje da je kultura neodvojiv deo složene strukture društva, njen neophodni element, bez kojeg ono ne može da funkcioniše. Mera ima i veliki moralni značaj jer je u raskoraku sa tendencijom da se sve što ne donosi neposrednu materijalnu korist nipodaštava i marginalizuje. I ne treba da se ustručavamo da to istaknemo. Dodela pomoći samostalnim umetnicima, koja u ukupnoj sumi koju je prezentovalo Ministarstvo finansija predstavlja jednu trećinu jednog promila (!!), predstavlja pre svega verifikaciju jedne društvene grupe čija je uloga u formiranju identiteta i kreativnosti naše zajednice vrlo značajna.

Konačno, posledice odluke Vlade Republike Srbije o davanju pomoći samostalnim umetnicima ne treba da budu reinterpretirane u političkim mrežama našeg, u ovom trenutku, neurotiziranog društva. Sagledavajući isključivo profesionalne aspekte i standarde, samostalni umetnici teže reprofesionalizaciji celokupnog društva u Srbiji i izbegavanju političkih tumačenja tamo gde im nije mesto.

(Duško Paunković, potpredsednik Koordinacionog odbora umetničkih udruženja)

Komentari

Vaš komentar