Novi album kanadske grupe Arcade Fire predstavlja nam anti-utopijsko viđenje sadašnjeg sveta.
Kad se jednom bude pravio inventar ko je šta radio i kako je proveo svoje vreme na javnoj sceni, rokenrol autori neće imati čega da se postide. To se odnosi i na Arcade Fire.
Arcade Fire su pre desetak godina zadobili ugledan status velikog umetničkog benda. Ovaj montrealski sastav anglo-francuskog porekla, mogao se tad opisati kao nešto između The National i Radiohead: donosili su vrhunsku umetničku stilizaciju, na sredokraći između „americane“ i savremenog art rocka. Neosporno su imali šta da kažu, i njihove prve tri ploče „Funeral“ (2004), „Neon Bible“ (2007) i „The Suburbs“ (2010), mogu se smatrati izuzetnim primercima osvešćenog rokenrol izraza na početku XXI veka. Kao takvi su na svom vrhuncu 2011. ukrasili EXIT festival one divne prve večeri, zajedno sa Pulp – ekstatična svirka kojoj smo prisustvovali, delovala je kao vesnik novog doba.
U to vreme, grupa je stigla da sarađuje ili nastupa sa Davidom Bowijem, Mickom Jaggerom, Bruceom Springsteenom i U2, da podrži izbor Baracka Obame za predsednika SAD, te dobije Grammy za album godine. Bili su doživljeni kao poetske veličine svoje generacije. No, nakon komercijalnog uspeha koji je usledio sa duplim „Reflektor“ (2013), uticaj savremenog elektro-popa počeo je da uzima svoj danak, pa su i oni na poslednjem projektu „Everything Now“ (2017) počeli da – recimo – lutaju (doduše samo kreativno, ne i komercijalno, jer je i to izdanje bilo prvo na listama u Engleskoj i Americi). Kulturna relevantnost je nekako iščilela iz njihovih poruka, te već dugo nismo čuli ništa stvaralački bitno o ovom sastavu. Zato je određena vrsta kritičarske distance preporučljiva kada se govori o novom albumu Arcade Fire – „WE“ (Columbia).
Bračni par Win Butler i Régine Chassagne vode bend kao samoorganizovani kreativni kolektiv – što je ovaj potpisnik video i izbliza, pa može da posvedoči da je reč o solidarnoj ekipi koja sve sama radi i nikom ništa nije teško, kao da je u pitanju neka punk grupa. U međuvremenu su se rastali sa dugogodišnjim menadžerom, a prošle godine je i mlađi brat Will Butler rešio da se povuče, no svejedno je učestvovao u snimanju ovog projekta, značajnog za bend. „WE“ je po svemu začet iz preispitivanja, sa idejom da rekapitulira i updateuje sve ključne karakteristike Arcade Fire, vraćajući im značaj kroz oslanjanje na njihova vredna prva tri albuma, ali bez ponavljanja formule.
U tu svrhu, kao producent je doveden niko drugi do Nigel Godrich, stalni saradnik Radiohead – što se ponekad previše čuje, ali koji bar savršeno razume dušu Arcade Fire, jer dolazi iz njima najsrodnijeg benda. Izvori inspiracija su skriveni tamo gde i oni koje koriste Radiohead – u pretečama new wavea i samom new waveu: zato je ovde skoro svaka pesma pod većim ili manjim uticajem Davida Bowiea i zato je album konceptualno podeljen na poglavlja, kao neki Pink Floyd projekat iz sedamdesetih. Nadahnuće za „WE“ je preuzeta iz knjige „Mi“, čuvenog anti-utopijskog romana Jevegnija Zamjatina iz 1924. (nastalog pre Huxleyevog „Vrlog novog sveta“ i Orwellove „1984“) – i mada nema direktne veze sa klaustrofobičnom radnjom tog dela, nadovezuje se na njegovu atmosferu, preslikavajući je u sadašnje vreme.
Radi se o vrlo političkom albumu: Arcade Fire ne prezaju da na njemu obznane nestanak Amerike u skorašnjoj budućnosti, seciraju svakodnevnu uznemirenost običnog čoveka, pritisnutog besmislenim porukama sa svih strana, te razmišljaju o sveprisutnoj podeli na dobro i zlo, koja po njima obuhvata i svemir. Ono što je uvek plenilo kod Arcade Fire i spašavalo ih od prevelikog intelektualizma, jeste hrabrost da se bave takozvanim velikim temama, ali na svima razumljiv, emotivan način. Velikih tema na „WE“ ima u izobilju, a nipošto ne nedostaje i osećanja – grandioznih, epskih, jednako velikih kao što su i teme.
Osnovni ton ploče čini teskoba, protiv koje se Arcade Fire bore. Prvi par povezanih numera čine „Age of Anxiety I“ i „Age of Anxiety II (Rabbit Hole)“ – jedna opisuje naš svakodnevni život kao non-stop prepun strepnji i šokova, citirajući utehe radi poemu „I Am Waiting“, čuvenog beat pesnika i izdavača Lawrencea Ferlinghettija, dok druga nalazi izlaz iz nepodnošljive situacije u metafori skrivanja u zečjoj rupi, što je motiv preuzet iz „Alise u zemlji čuda“ Lewisa Carrolla. Centralni deo čini svita pod imenom „End of the Empire I–III“ u kojoj se direktno govori o „kraju američkog carstva“ i opisuje nestanak Kalifornije i Njujorka, u moru i ratu. U produžetku, „End of the Empire IV (Sagittarius A*)“ totalno je radioheadovska, nošena kristalnim zvukom klavira – Sagittarius A je, inače, masivna crna rupa u centru Mlečnog puta, te se ova sudbinska elegija završava u kosmosu, relativizujući naše male zemaljske brige, kao što su nestanak pojedinih država i nacija.
Prvi singl, „The Lightning I“ počinje euforično, kao glam-rock kompozicija negde između rok opere „Tommy“ i estetike grupe Queen, dok je „The Lightning II“ produžetak u kog upadamo neosetno – obe zajedno nas suočavaju sa problemom razlikovanja dobra i zla, a svečani ton kojim nam se obraćaju samo pocrtava činjenicu da se radi o večnom pitanju. Najdirljiviji momenti su ostavljeni za pred sam kraj: „Unconditional I (Lookout Kid)“ nastavlja jednako glamurozno, i pokazuje šta bi The Killers i War on Drugs želeli da snimaju, ali ne dobacuju dotle – bezuslovna predaja osećanjima u poslednji čas, razoružava slušaoca, jer Win Butler ovde daje sve od sebe na najličniji način, poveravajući se kao otac svom sinu, i predajući mu svoje iskustvo sa ovim nesavršenim životom koji nas stalno povređuje. „Unconditional II (Race and Religion)“ muzički nema veze sa prethodnom stvari, ali se nadovezuje narativno – to je angažovani elektro zvuk u kome kao prateći vokal razaznajemo prepoznatljivi glas Petera Gabriela, još jednog starog heroja. Sa ljubavnim refrenom kog nosi Régine “biću tvoja rasa i religija”, to je možda najbliže hitu što će ovde doći, usput predstavljajući ključnu humanu poruku ploče o jednakosti svih. Ambiciozno sročenu priču zaključuje nežna naslovna „We“, što isprva liči na minijaturu Pink Floyd „Pigs on the Wing“ sa profetske ploče „Animals“, narastajući na kraju do raketne balade u kojoj se još jednom afirmiše zajedništvo ljudi. Posebno pred neimenovanim opasnostima, koje nam slede.
Sam album „WE“ na kraju možda i nema takav domet kakav obećava na početku, ali je definitivno drugačiji od uobičajene muzičke konfekcije, te se čini da je nastao sa pravim razlogom, podstaknut svešću da je kriza koju proživljavamo dubinska, a ne tek dnevno-politička. On pokazuje da se bend Arcade Fire dostojanstveno vratio na svoj put, prepoznavši da mu je sudbina među onima koji su pozvani da nam prenesu tu hitnu, preporučenu poruku za nas, što govori o pravom stanju u kome se svet nalazi.
Bonus video: Glas, dirka, bas – Like Someone In Love
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare