Piše Dragan Ambrozić: Tears for Fears ili povratak u budućnost

Ili su se Tears for Fears poigrali sa istorijom, ili se istorija poigrala sa Tears for Fears.Grupa koja je želela da u modernim vremenima, od nečeg tako trivijalnog kao što je pop muzika, napravi vrhunsku umetnost i za trenutak u tome uspela, možda je od samog svog početka bila anomalija. Sve više nam izgleda kako njihova revolucija unutar elektro-popa nije nužno bila vezana za osamdesete godine u kojima su bili najslavniji, doslovce harajući radio talasima i televizijom – nekim čudom ona je uspela da potraje sve do sad, postane univerzalna vrednost i ponovo bude relevantna, kao što rečito pokazuje mesto broj 2 na britanskoj listi albuma, za njihov povratnički “The Tipping Point” (Concord).

I zaista, Tears for Fears su čudan i neobičan slučaj. Za bend koji je uvek toliko insistirao na prefinjenosti melodija i aranžmana, imali su pregršt hiper-popularnih numera, i sve smo ih upamtili – što je još jedan dokaz da su pravi hitovi u stvari odlične pesme, koje umeju da traju. I zaista, ko se ne seća “Shout", "Everybody Wants to Rule the World" ili "Sowing the Seeds of Love", čiji uvodni taktovi su nam odavno urezani u uši. Ispod tog standarda nisu hteli da idu, pa su posle svoje tri ključne ploče “Hurting” (1983), “Songs from the Big Chair” (1985) i “The Seeds of Love”(1989), malo zastali sa pravljenjem ambicioznih muzičkih dela, jer je privremeni razlaz dva glavna člana, Rolanda Orzabala i Curta Smitha, tokom devedesetih, onemogućio logičan razvoj karijere u bilo kom smeru. Na njihovo postojanje podsetio je tek usputni “Everybody Loves a Happy Ending” (2004), da bi upravo objavljeni “The Tipping Point” zapravo označio pravi come back ovog benda na koga su se mnogi ugledali, ali niko nije uspeo da ih ‘skine’. Trebalo im je čitave 33 godine da ponovo dođu u formu.“The Tipping Point” je upravo ono što bi trebao da bude dobar album današnjih Tears for Fears: raspevan i – veoma zabrinut. Njegove poruke nisu nikakve šale. Nisam video nijedan pop proizvod u skorije vreme, koji pokušava da nam se obrati koristeći sredstva masovne kulture, a da se svesno zove “Prelomna tačka” – i zaista govori o tome da smo kao čovečanstvo na prelomnoj tački. Sad to zvuči kao prozaična istina, pošto piše i u vestima, ali neko je trebao da se odvaži i da je kaže, unutar svima dostupne forme popularne pesme.Sledeći sopstveno ime (izvučeno iz radova Arthura Janova, svojevremeno popularnog psihoterapeuta, čija je knjiga “Primalni krik” bila rado čitana i u ovim krajevima) – Tears for Fears nam nude suze za strahove koji tek dolaze.NOVI STRAHOVI ZA NOVA POKOLJENJATears for Fears su bili prvaci novog autorskog elektro-popa, nastalog tokom osamdesetih, na pepelu „novog romantizma“. Provokativni kao Depeche Mode, tada na vrhuncu svojih moći, topli i lični na sličan način kao ukleti Talk Talk, dramatični i nežni istovremeno kao Eurythmics, bogato melodični kao Pet Shop Boys – Tears for Fears i njihov raskošni elektro-simfo predstavljali se obećanje jedne drugačije filozofije pop muzike, oslobođene svih stereotipa. U toj viziji, ona je mogla da bude istovremeno umetnički vredna i komercijalno uspešna, kreirajući istinite emocije, saopštavajući nešto društveno hrabro i donoseći slušaocu osećaj unutrašnje slobode. Nije ni čudo da je ovaj period danas izvor nepresušne inspiracije za gomile digitalnih pop imena."The Tipping Point"je, pre svega, i nipošto slučajno, pop ploča koja iskazuje angažovanost. Kad su Tears For Fears ostavili ovaj svet i otišli na višegodišnje lutanje, on je bio na kraju Hladnog rata – sad kad su ponovo tu, u punom kapacitetu, Hladni ili Vreli rat počinje novom žestinom, nakon kraće istorijske pauze. Spot za svoj poslednji veliki singl "Sowing the Seeds of Love", završili su 1989. rečitim pisanim pozivom za obustavljanje „politike pohlepe“ – zato 2022. imaju puno pravo da se pozabave rezultatima sulude trke za profitom, koja je u međuvremenu razvalila svet.https://www.youtube.com/watch?v=yUp-ujO979U&list=PLgaFNC_I_ZkkP_7Qk5b_Vi4E9qLSDIZZ4&index=4Nema ničeg na ovom albumu što juri hit potencijal i tržišnu vrednost, prosto se čuje da je sve nastalo iz unutrašnje potrebe. Sloboda sa kojom se Tears for Fears upuštaju u poetsko otvaranje duše i neuobičajena muzička rešenja – istorijski je retka u pop muzici. "No Small Thing" otvara ploču lagano i sa nežnošću peva o pravu da se bude svoj, kao nečem što je svima važno, ali i o ljubavi prema izabranoj osobi kao nečem još važnijem, neočekivano se razrešavajući uraganski, meljući kakofonično kao kraj neke pesme The Beatlesa. Srce dotiče rečenica: “But I've just one more song to sing / One more story to tell”, kojom nam grupa obećava da su ovo poslednje reči što će nam ih uputiti. I onda počinje naslovna "The Tipping Point", koja stoji visoko u njihovom opusu, odmah iza pomenutih velikih hitova – obraćajući nam se sa samo njima svojstvenom emotivnom bliskošću, ona priča priču o tome kako nikad ne možemo da prepoznamo kad to u životu nastupa prelomna tačka, posle koje se sve menja. Stihovi su zasnovani na iskustvu koje je Orzabal imao stojeći pored svoje bolesne supruge, preminule 2017. https://www.youtube.com/watch?v=iemvnxDjrBY&list=PLgaFNC_I_ZkkP_7Qk5b_Vi4E9qLSDIZZ4&index=3Album je prepun iskaza koji nam saopštavaju istine: "Long, Long, Long Time" vrlo je lepa, mirna melodija, u kojoj se zaključuje kako nikad ne poznajemo do kraja druge, jer nikad nismo dovoljno iskreni ni prema njima, ni prema sebi. Jedan od vrhunaca ploče je "Break the Man", isporučena kao ljubavna pesma o ženi koja lomi patrijarhalne zabrane, ali sa psihodeličnim srednjim delom koji podseća na “Fool on the Hill” The Beatlesa, praćena u spotu motivom padajućih ljudi, kao onomad kad su skakali sa zapaljenog Svetskog trgovinskog centra, i stihovima što vas teraju na razmišljanje: “This was never what I thought it was / This is not who we are / This is where someone was meant to say / Enough is enough”. I ova pesma, kao i sledeća, marširajuće energična "My Demons", u kojoj štrči rečenica: “Go faster, young master, you're breathing disaster / 'Cause these human hands need a human touch / 'Cause my demons don't get out that much” – imaju duboko u sebi skrivene metaforične poruke o nepravdenosti sveta u kome živimo.https://www.youtube.com/watch?v=zAwFd1wz_-Y&list=PLgaFNC_I_ZkkP_7Qk5b_Vi4E9qLSDIZZ4&index=19Mada mirnije kompozicije čine drugu polovinu, Orzabal & Smith i ovde koriste svaki minut da nam kažu ono što im je sad urgentno važno: "Rivers of Mercy" balada je sa univerzalnim društvenim angažmanom, nešto nalik na njihov Live Aid momenat (na kome onomad nisu svirali, jer su im otkazali prateći muzičari), gde nas već prva rečenica smešta u savremenu stvarnost zapaljenih ulica: “Well, the streets have started burning / There's trouble in the towns / Guess the devil loves his playground, that's for sure”. "Please Be Happy" podseća na “Long and Winding Road” (još jednom The Beatles), a posvećen je ženi koju glas pevača hrabri da ne odustane od svog radovanja životu i ne prepusti se umiranju, dok je "Master Plan" pomalo kao francuska šansona u elektro verziji, sa duvačima i vokalom nalik na Scotta Walkera, i porukom da su i bes i vera neophodni da preživimo ovo što nam se danas dešava."End of Night", mala je pop himna koja zaokružuje ploču ustreptalim očekivanjem da se noć mora jednom završiti i neka lepota nas napokon obasjati. Tiha "Stay" potom dolazi kao epilog – raščerečenost dilemom da li otići ili ostati, konačno dovodi do prepoznavanja trenutka prelomne tačke – umomentu kad naš junak mora da donese finalnu odluku u životu, on se odlučuje za “sve ili ništa”.https://www.youtube.com/watch?v=kuGskQtnyh8&list=PLgaFNC_I_ZkkP_7Qk5b_Vi4E9qLSDIZZ4&index=6NOVE SUZE ZA NOVA POKOLJENJAKako god videli muzičke domete “The Tipping Point”, na njemu nas razoružava ogoljeno obraćanje onom dobrom u nama. Najnovije izdanje Tears for Fears moglo bi da ima u njihovoj karijeri slično mesto i smisao kao “Ultra” (1997) u karijeri već pominjanih Depeche Mode – poslednji album na kome su stvarno imali šta da kažu, kao čin dostojanstvenog zatvaranja knjige. Ovako se pravila muzika u osamdesetim, koje kao da još uvek mirišu sa ove ploče: široki potezi, veliki beatovi, raspevani glasovi – još je bilo nade da će biti bolje. Ona ih ne napušta i danas, pa zbog te večne ljudske dimenzije, njihove najbolje stare pesme i dalje ne zvuče zastarelo, a nove ne zvuče retro. Tears for Fears su bili i ostali van vremena.Kad se potpisniku učinilo da povratak grupeABBA nagoveštava kraj sveta, mislio je to doslovno. Povratak Tears for Fears, posle ovoliko godina, nagoveštava da će on proći i u suzama i u strahovima, ali sa nadom da ćemo se jednom prizvati pameti.https://www.youtube.com/watch?v=O78aZm3cMm8&list=PLgaFNC_I_ZkkP_7Qk5b_Vi4E9qLSDIZZ4&index=11Bonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasforthegoodtimes-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3170198"]