Piše Dragan Ambrozić: Jessie Ware – What’s Your Pleasure?

Kada se Jessie Ware pojavila na sceni pre desetak godina, njen glas i stil delovali su kao korak dalje u pametnoj elektronskoj rekonstrukciji soul zvuka za novo doba. U to vreme, Jessie se činila kao relevantna pevačica iz post- Róisín Murphy/Moloko škole, okrenuta više umetnosti dodirivanja duše pesmama, nego jurenju hita po svaku cenu. Ekipa saradnika, kojom se ova školska drugarica Florence Welch okružila u vreme debi albuma, bila je dovoljan garant modernosti i kvaliteta – pre svega progresivni autori SBRTKT, Disclosure, David Okumu, Kid Harpoon - a neki od njih uskoro će sa Wareovom potpisivati smelo producirane, visokostilizovane kompozicije prigušenih osećanja i nagoveštene senzualnosti, koje su brzo skrenule pažnju javnosti, kao suprotnost hvalisavoj buci što inače okupira radijske play liste.

Njen prvi album - „Devotion“ (2012) - uspeo je tako da neočekivano, ali sasvim zasluženo, bude nominovan za Mercury nagradu, dok su poređenja sa Sade i Adele samo prštala, rečito pokazujući kako je engleska publika od početka u Jessie Ware videla novu heroinu posebnog kova. Donoseći dobrodošlo osveženje na scenu svojim konfesionalnim pristupom, tako je dočekana i širom sveta: kao intrigantna nova art-soul pojava. No, već sledeća dva projekta - „Tough Love“ (2014) i „Glasshouse“ (2017) - ponavljala su isti šablon, bez mnogo produbljivanja, te od nekadašnje naglašene inventivnosti nije baš mnogo ostalo: u konačnom ishodu, ovi albumi nisu prošli onoliko dobro kako se moglo očekivati, iako su svejedno doprli do Top 10, i dalje održavajući njenu vidljivost na nivou o kome drugi mogu samo da sanjaju. Poslednjih godina Jessie se nekako više našla u ulozi zvezde interneta: naime, sa majkom je pokrenula izuzetno uspešan podcast „Table Manners“, u kome im slavne ličnosti medijske scene gostuju na ručku, otkrivajući sebe u neobaveznom ćaskanju.https://www.youtube.com/watch?v=qS_o7XpnEqAUpravo objavljeni „What’s Your Pleasure?“ stoga je morao doneti konačno razrešenje dileme u vezi sa putem kojim ide njena karijera, kao i odgovor na pitanje: da li je ona samo zanimljiva uzgredna pojava sa jakom bazom fanova ili neko ko će ostati da traje? Oberučke prihvativši okretanje direktnom jeziku i ritmovima disko-popa, što je tokom 2020. očigledno ponovo postao zvuk sezone (Dua Lipa, Lady Gaga), Jessie Ware je upravo uspela da zabeleži album sa pozicijom broj 3 na listi u Velikoj Britaniji - njen najuspešniji do sada. Pronašavši formulu za širu popularnost kroz okretanje malo bržem tempu numera, ali ne odustajući od ispovednog tona tekstova, Jessie je pogodila da je došlo vreme u kome plemenita plesna pop produkcija opet ima poseban značaj i mnogobrojnu željnu publiku - svima su potrebna ovakva „poveravanja u diskoteci“, jer su deo svačijeg životnog iskustva. Tu leži i odgovor na sva gorepostavljena pitanja: Wareova će očigledno ostati da postoji na sceni, sa lepim i sofisticiranim kolekcijama songova kao što je ova, mada skoro sigurno nikad neće iznutra promeniti mainstream – za to je ipak potrebno više hrabrosti i oštrice, nego što ovaj ljupki zanatski proizvod nudi.https://www.youtube.com/watch?v=kw56LGfrf4ADaleko od toga da „What’s Your Pleasure“ nema svoje trenutke što streme ka vrhunskim postignućima: ovde se disko svira kao da jeste umetnička muzika, posebno na pesmama koje ga otvaraju: „Spotlight“, „What’s Your Pleasure?“, „Ooh La La“ - uvodeći nas u jedan eskapistički pejzaž pun obećanja, u čijem večernjem hedonizmu svako može da prepozna svoju usamljenost. Naravno, Jessie je specijalna osoba i daje nam nešto što se dosad retko čulo: autorsku dance muziku pravljenu za format albuma. Na prvi pogled, svako poređenje sa sličnom updateovanom disko formulom Dua Lipe, lansiranom upravo ove godine, ide u korist ove druge, bar kad je u pitanju ekspresivna eksplozivnost i broj hitova. No, sa druge strane, Jessie nudi unikatnu toplinu glasa, zrelu rafiniranost i pritajenu strast, čineći da već mnogo puta izgovorene ljubavne poruke zazvuče kao nove, dajući disko estetici svež emotivni zalet i seksi stilski preliv za ovu godinu. Ubedljiv utisak samosvesti o tradiciji iz koje dolazi, ostavlja nekoliko pesama srednjeg tempa što nisu pravljene da vladaju listama, nego da vas greju pravim osećanjima: zavodnička „Adore You“, amerikanizovana „Read My Lips“, pa „In Your Eyes“, gde se doziva plesni duh dua Everything But The Girl, te „Step Into My Life“, koja zaista deluje kao uspela rekonstrukcija Moloko zvuka – sve one kreiraju svet intimnog diska, to glavno obeležje originalnog Jessienog doprinosa pop kulturi.Posebna priča je „Mirage (Don’t Stop)“, sa citatom besmrtnog hita grupe Bananarama „Cruel Summer“: ova čežnjiva ljubavna fantazija na danceflooru ima sva potrebna obeležja klasičnog zvuka, nežnost koju zaljubljiva pesma treba da ima, i dovoljno ritma da vas ne ostavi na miru do kraja. Album se završava baladom starinskog ugođaja „Remember Where You Are“, koja kao da nas pomalo vraća u vremena festivalskih nastupa i večernjih haljina – želja za istinskim glamourom obasjava ovaj album iznutra, jednako kao i žudnja za stvarnim emocijama.https://www.youtube.com/watch?v=PLhfECsvzvQAli, omot je taj element ovog projekta koji najjasnije pokazuje do koje mere je Jessie Ware rešila da se napokon dobro provede i zabavi, bez suvišne mistike – na njemu je fotografisana u pozi što rekonstruiše poznati portret Biance Jagger, autora Andyja Warhola. Bianca je svojevremeno bila glavna diva u publici njujorškog Studija 54, tog Rajskog vrta svih svetskih diskoteka. Identifikacija sa njom je kao propusnica za bajku u kojoj je lepši život moguć, bar na jednu noć.Nedavna istraživanja matematičarke i analitičarke sistema Natalije Komarove, pokazuju da je globalna pop muzika poslednjih godina doživela neobičnu transformaciju – postala je istovremeno i brža i tužnija nego ikad pre. Drugim rečima, sve više plešemo uz setne reči. Takav je i naš svet – sve brži i sve tužniji.To je svet u kome je Jessie Ware zvezda.https://www.youtube.com/watch?v=YHz0KYb7wV8&feature=emb_logo