Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Tame Impala su po svemu model rok benda nove generacije - čini ih samo jedan čovek, Kevin Parker. On komponuje, svira gitaru, piše tekstove, peva i bavi se produkcijom, a sve druge muzičare poziva po potrebi.

Kevin je, takođe, smislio i do svetlih vrhova doveo novu paradigmu rokenrola – gitarski zvuk kombinovan sa dance beatom srednjeg tempa, taman da lakše „klizi“ generaciji odrasloj na raznim formama elektronske plesne muzike. Bez greške, ovo je clubbing friendly rock ’n’ roll, što je još jedan znak vremena – kod njega su gitare uvek blage, melodične i atmosferične, spremne da prate ritam. Parkerov zvuk je samo njegov i može se opisati kao stilizovana neopsihodelija za klabere, sa introspektivnim stihovima.

Tajna je verovatno u Parkerovom izolovanom poreklu – on potiče iz Perta, jedinog većeg središta zabačene Zapadne Australije. Taj kraj inače je do sad bio poznat samo po vrednim garažnim rok sastavima tamošnje škole, emotivnom alternativnom roku The Triffidsa i drum and bass/metal spoju jednih Pendulum – ali ne i po ovako sofisticiranim, globalno važnim umetnicima.

Kevin Parker, Foto: EPA-EFE/RONALD WITTEK

Ovo urbano pusto ostrvo sa koga deluje, verovatno ga je nateralo da duge sate provodi sedeći sam, smišljajući bez opterećenja svoj autentičan zvučni kosmos, koji je potom zaveo stotine hiljada vernih poklonika. Ipak, i Kevin je bez sumnje odrastao na rokenrol bukvaru – osnovno usmerenje bilo mu je i ostalo psihodelični rok i njegov upgrade, kao što se to jasno čulo na prethodnim albumima: brilijantni „Lonerism“ (2012), čije su duge pesme ustoličile njegovu jedinstvenu estetiku, dok je sa „Currents“ (2015) doživeo trenutak u kome ga je ceo svet prihvatio kao umetnika od posebnog značaja na savremenoj muzičkoj sceni (…a čak i Rihanna obradila).

Tame Impala, Foto: EPA/DAN HIMBRECHTS

Postavši izvođač u rangu headlinera velikih festivala, grupa Tame Impala je u poslednjih par godina doživela da bude prepoznata kao jedan od predvodnika ambiciozne autorske muzike, pronoseći njenu slavu širom planete. I stvarno, skoro se nije desilo da jedan „gitarski bend“ koji ne očijuka previše sa pop muzikom, nego sledi svoju viziju, bude toliko popularan. Uz to, kod njih nekako i nema mega hitova, nego se sve vreme reafirmiše stara umetnost slušanja celog albuma… Ako malo raširimo definiciju rokenrola u ovim trans-žanrovskim vremenima, shvatićemo da su upravo Tame Impala najpopularniji novi rok bend, već godinama.

Tame Impala – „The Slow Rush“, Foto: promo

Zato se „The Slow Rush“ (Modular/Interscope/Fiction) očekivao sa puno nestrpljenja. Dobra vest jeste da je Parker nastavio da bude hrabar, donoseći album pun upliva disko-soul muzike iz 1970-ih, te očigledno inspirisan house produkcijom (usput se nadovezujući na izuzetne australijske art-dance pojave kakve su The Avalanches ili Empire of the Sun). Mada su i ranije ploče ponekad podsećale na slično inspirisane Daft Punk, ali sa gitarama, ovde je to još očiglednije. Štaviše, na nekoliko snimaka svesno se ide duboko u kolektivnu memoriju čak do Bee Geesa i njihovih originalnih diskoidnih epopeja – kao i Bee Gees, i Tame Impala svakako imaju stila, ali obe pojave su osvojile svet osećajnom ležernošću… to valjda Australijancima sa lakoćom ide od ruke.

Kolekcija pesama na „The Slow Rush“ koncipirana je kao ciklus. Album se tematski bavi protokom vremena i odnosom prema prošlim iskustvima – počinje impresivno sa ambijentalnom „One More Year“, namećući rekapitulaciju načina na koji je glavni junak živeo do sad, a završava sa grandioznom baladom „One More Hour“, gde se objašnjavaju njegovi osnovni motivi; između ima mesta i za nežnu „Posthumous Forgiveness“, posvećenu odnosu sa davno otišlim ocem, te „Tomorow’s Dust“ što iznosi zaključak da se sa starijima ne možemo nikad u potpunosti razumeti. Ton celog izdanja diktira nezaboravna programska numera „Lost in Yesterday“ – po pogledu unazad na svoj život, ovo je neka vrsta produžene „Yesterday“ The Beatlesa, na Parkerov način.

 

 

Uvođenje bezbrižnog funky groovea i neobavezna lakoća postojanja koju sugeriše dance produkcija, ovde samo čine da se pojača osećaj prolaznosti i zapitanosti – šta je zaista bitno u životu? „Borderline“ je čežnjivi disco crooner, čisti hit kao iz pesmarice braće Gibb; jednako instant zavodljiva je „Breathe Deeper“ sa slatkim refrenom što tera na predaju uz spuštanje ruku, a potom se pred kraj pesme jednim neočekivanim, genijalnim rezom sve nekako vrati na početak stvari, kao da će trajati do kraja noći.

U nastavku, „It Might Be Time“ navodi na zaključak da se moramo do kraja suočiti sa neoprostivom neobaveznošću svojih egzistencija, dok je „On Track“ još jedna divna kompozicija koja nas vodi u unutrašnji svet Kevina Parkera, i svet svih koji su kasno procvetali u životu – zbog ovakvih momenata ga i volimo: „striktno govoreći, dobro sam, još uvek guram“.

Tame Impala spadaju u ne mnogo brojnu, ali kraljevsku seriju veličanstvenih gitarskih bendova koji su umeli da izvuku iz tog instrumenta apstraktnu lepotu – sa kojom se nema šta diskutovati, to je lepota po sebi… Od Television do Dinosaur Jr, pa evo i sa Tame Impala, električna gitara bila je kod najtalentovanijih upotrebljena kao sredstvo da se melodijom direktno dirne srce, i njome ispriča priča satkana od čistih emocija, a ne beskonačno mlatara prstićima po žicama i to naziva solom. Umesto da opsenjuju prostotu, navedene grupe stvarale su muziku kod koje nepogrešivo prepoznajemo onaj vanvremenski kvalitet da u svakoj epohi zvuči savremeno, jer je pravljena za večnost, kao klasika.

Umirujuće je što se još uvek širom sveta prave ovakvi albumi, koji pokazuju da iza njih stoji umetnička kreacija vredna mesta u istoriji.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar