Australijski grad Melburn je u fokusu pažnje ovih dana, iz sasvim drugačijih razloga nego što su muzički. Ipak, baš odatle su došla dva prijatna alternativna iznenađenja 2021: novi pank rok Amyl and the Sniffers, i novi psihodelični rok King Gizzard & the Lizard Wizard.
Australijska muzička scena svakako je najslavnija po nekolicini velikih imena koja svi znamo, kao što su Bee Gees, Olivia Newton-John, AC/DC, Kylie Minogue, INXS i Nick Cave. Međutim, boljim poznavaocima odavno je jasno koliko je tamošnji underground uzbudljiv – pre svega garažna rokenrol škola im je istorijski poznata kao jedna od najeksplozivnijih na svetu (od Radio Birdman preko The Saints, Hoodoo Gurus i The Scientists do Cosmic Psychos), originalnih alternativnih rokera su uvek imali (od The Church preko Dead Can Dance, The Triffids i Crime & the City Solution do The Go-Betweens), a u skorašnje doba se pomalo neočekivano probila i jedinstvena elektronska muzika sa arty oštricom (od The Avalanches preko Empire of the Sun do Cheta Fakera). Ako dodamo tu još pop misteriju pod imenom Sia, nove gitarske heroje Tame Impala, ili one divljačne drum and bass ludake Pendulum, jasno nam je da je u pitanju visoko kreativna i veoma raznovrsna zajednica muzičara.
Iz samog grada Melburna (drugog po veličini u toj zemlji, sa preko 4 miliona stanovnika), došli su nam pre svega legendarni The Birthday Party, gde je počeo mlađani Nick Cave, koji se sa njima preselio u London, ali i Men At Work, čiji je svetski hit “Down Under” ispao nezvanična himna Australije, tu je rođena i počela karijeru zvezda kakva je Kylie Minogue, osnovani su Dead Can Dance, mistični gotičari, potom Crowded House, poznati pop rokeri, kao i Jet, velike rokenrol nade početkom dvehiljaditih, te Shouse, novi TikTok elektro pop favoriti, i konačno već pomenuti neprolazni Cosmic Psychos, čiji je nastup u Beogradu potpisnik ovih redova jednom prilikom koprodukcijski organizovao, da bi u nekom trenutku shvatio kako prisustvuje neverovatnoj sceni – njihov gitarista je, naime, bio sposoban da jednom rukom solira, dok drugom sipa pivo niz grlo. Iz čega se dalo shvatiti da su Australijanci žestoki, žedni i nemaju vremena za gubljenje.
Amyl and the Sniffers: Comfort to Me (B2B Records)
Upravo takva je i Amy Taylor, frontwoman ove grupe, ubedljivo glasna i besna, kao i većina klupskih australijskih atrakcija, do te mere da uopšte nije važno kog je dođavola žanra sastav, te da li je to što sviraju nekakav neo-punk-rock ili pub-rock. U klubu su i tako važni samo pivo, neoubuzdana zabava i skakanje dok vas ne zabole noge, velike izdavačke kuće tamo ne zalaze, niti tržišne kategorije imaju uticaja – važno je da imaš šta da kažeš i pokažeš, te da li držiš pažnju, a to se rešava u direktnoj komunikaciji muzičara i publike, kako i treba.
Njihov nedavno objavljeni drugi po redu album Comfort to Me, predstavlja iskorak u istom pravcu u odnosu na rudimentarni istoimeni debi (2019), jer je bolje produciran, pa je od početka jasno kako ovaj put Amyl and the Sniffers imaju ozbiljnu nameru da uspeju.
Naravno, isključivo beskompromisno svirajući svoju muziku: furiozne gitare se prepliću sa sloganima koje izvikuje mlad ženski glas, i to se sve obrušava na nas iz pesme u pesmu, kao pršteća lavina zdrave energije. Intenzitet je drugo ime za ovaj bend. To bi bila i prava definicija njihovog zvuka.
Amyl and the Sniffers imaju kičmu koja drži ovaj odlični savremeni pank, stav u životu im je važan, te ih se stari pankeri neće postideti, a mladi će u njemu prepoznati sebe. Uostalom, u tekstovima je sve objašnjeno u par reči – kako kapitalizam treba srušiti, kako su žene progonjene, i kako svi problemi zajedno mogu da se nose. Oni se ne plaše da urone u život kakav stvarno jeste, u konfrontaciju i konfuziju koje ga čine, i priznaju da nemaju odgovore. Ali svima nam je lakše kad neko kao Amy iskreno viče da ništa ne razume šta se to dešava oko nas, jer svi isto mislimo, ali se ne usuđujemo da urlamo kao ona.
U jednom upamtljivom trenutku, ona kao da više nema izlaza, otvara se priznajući da samo traži ljubav, a ne probleme – „I’m not looking for trouble, I’m looking for love“, saopštava obezbeđenju koje neće da je pusti u neki pab („Security“). Sa tim obrtom Comfort to Me postaje više od glasne ploče i pretvara se u svedenu dijagnozu vremena u kome živimo.
King Gizzard & the Lizard Wizard: Butterfly 3000 (KGLW)
Spektakularan višečlani kolektiv neobičnog, ali upamtljivog imena postoji još od 2010, i svake godine objavi bar po dva albuma (ukupno 18). Globalnu alternativnu publiku definitivno je privukao neo-psihodeličnim gitarskim Nonagon Infinity (2016), da bi u poslednje vreme postao umetnički još izazovniji, uvodeći sve više diskretne elektronike i mikrotonalnih kompozicija. Njihovo letošnje izdanje Butterfly 3000 skoro u potpunosti se zasniva na elektronskim zvucima i ritmovima, ali zadržavajući originalnu oniričnu poetsku atmosferu, po kojoj su postali poznati.
Kao i svi stvarno značajni kultni stvaraoci od Captain Beefhearta i Hawkwind na ovamo, i King Gizzard & the Lizard Wizard su stvorili svoj univerzum, u kome je sve moguće. Ploče se zato nižu jedna za drugom, kao epizode u seriji čije glavne junake odavno poznajemo, i samo se pitamo šta će im se sledeće desiti. KG&LW se zato uspešno menjaju sa svakim novim projektom, zadržavajući zanimljivost kao malo koji sličan sastav današnjice. Njih ne zanima toliko komercijalni uspeh, koliko smisleni život benda kao organizma koji se razvija.
Butterfly 3000 najmekša je i najkomunikativnija ploča koju su do sad potpisali, sasvim svesno razvijajući slatke, zarazne melodije na umirujućim sintisajzerima (pomalo u stilu Animal Collective). Pesme i dalje imaju naraciju britanskog folka šezdesetih i progresivnog roka sedamdesetih, ali struktura im se neumitno približila modernom slušalačkom iskustvu, što je kod mlađih oblikovano elektronskom dance muzikom u svim oblicima. Ovo daje potpuno futurističku rokenrol estetiku, kakvu nema nijedan drugi bend trenutno. Kad na omotu kažu da je album snimljen „by King Gizzard in the year 3021“, oni očigledno to i misle.
Teme snoviđenja i metamorfoze se stalno ponavljaju na ovom delu koje je predviđeno da se sluša kao svita, u kontinuitetu. Ugođaj povezane priče dodatno je podcrtan senzacionalnim animiranim spotovima za svaku numeru, reditelja i stalnog saradnika Jason Galea (od kojih neke možete videti ovde kao ilustracije).
Zreli kao autori, pošto su isprobali razna kreativna rešenja, KG&LW sada imaju neophodnu snagu da se koncentrišu i uvere nas u svoju vrlo aktuelnu poentu: da je ispravno živeti u snu, jer je on bolji od sveta koji nas okružuje („I only wanna wake up in my dream / I only feel awake in the night“, kažu u „Dreams“).
Budite sigurni da, dok još ovo čitate, King Gizzard & the Lizard Wizard snimaju i koliko sutra objavljuju novi album, uvek bolji nego prethodni. Muzika – kao i život – mora neprestano da teče, da bi imala razlog da postoji.
Bonus video: Glas, dirka, bas: Top of my head
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare