Novi album Róisín Murphy njen je najveći komercijalni i umetnički uspeh od kad su Moloko prestali sa radom.
Róisín Marie Murphy (r. 1975) ima neobičan talenat da nas ubedi kako je najbolja baš onda kad je najličnija, i peva isključivo ono što ona hoće, ne obraćajući pažnju na trendove. Najnoviji album „Hit Parade“ (Ninja Tune) njen je najveći uspeh od kad je krenula u solo karijeru, posle prestanka rada grupe Moloko. Mesto broj 5 na engleskoj listi, unisone pohvale od strane kritičara, erupcija oduševljenja vernih fanova širom sveta – i sve to uprkos činjenici da je „Hit Parade“ sve samo ne hit parada, jer ovde nema pravih hitova. U pitanju je kolekcija intimističkih dance pesama, ispevanih kao niz ispovesti zrele žene sa disko podijuma i oko njega.
I zaista, ovde nema nabudžene euforije, što veštački podiže raspoloženje. Nema šljaštećeg eskapizma, kao kraćeg puta ka sreći. Ali ima mnogo samoispitivanja uz setnu muziku datu u plesnom ritmu, kao mogućnosti da se otkrije ko smo mi stvarno. Muzika na „Hit Parade“ stvara atmosferu neke od onih propalih žurki na kojoj završite sami sa sobom, ali ste bar ostali onakvi kakvi želite da budete. Konačno potpuno koncentrisana, Róisín Murphy verovatno nikad nije zvučala ovoliko privatno na jednoj ploči, u tonu sa svojim mislima, koliko i nogama. Zato u njoj opet prepoznajemo sebe.
Njena poslednja dva izdanja donose dugoočekivan povratak na veliku scenu, makar u najvažnijoj sporednoj ulozi. Dijametralno su suprotne estetike – prvo je proticalo u uplifting raspoloženju, dok je drugo svesno downtempo – ali oba su verni odrazi dva različita pola Roisinine ličnosti: dok je sa „Róisín Machine“ (2020.) vešto oblikovala čistu disko fantaziju, u saradnji sa starim prijateljem DJ Parrotom iz Šefilda, na „Hit Parade“ nam nudi introspektivnu muziku srednjeg tempa, što nas sve vreme tera na razmišljanje. Negujući svoj brend autorske klupske elektronske muzike, ovde za glavnog saradnika uzima nemačkog tehno DJ Kozea, s kojim se poznaje još od gostovanja na njegovom albumu 2018. – hemija je takva, da je već nakon prvog slušanja najnovijeg albuma jasno kako je ova kolaboracija svakako nešto najbolje i najkompletnije što je izašlo sa potpisom Róisín Murphy, od kad je otpočela solo karijeru.
Róisín Murphy na „Hit Parade“ sublimira celo svoje životno iskustvo kroz ciklus kompozicija. Ploča, tako, počinje prizivanjem tragedije i u njoj završava, hrabro je prihvatajući. Ozbiljnost pesama koje otvaraju i zatvaraju album direktno vas pogađa: “What Not to Do”, govori o submisivnom odnosu sa ljubavnikom, opisanom rečima nekog ko dobrovoljno želi da se podvrgne tuđoj volji, dok je “Eureka” poverljiv razgovor sa doktorom, koji se bavi odstranjivanjem nezaboravljenih elemenata ugasle romanse, kao da je u pitanju nešto što hirurg mora da ukloni iz tela. Između se stisnuo čitav niz numera koje nedvosmisleno veličaju ljubav sa dirljivim oduševljenjem šiparice – “CooCool”, “The Universe”, “Fader” i “Can’t Replicate”. Iz njih shvatamo da Róisín ume samo da se daje. Ponekad sa katastrofalnim posledicama po sebe, kao što nam otkrivaju jednako dirljive, fatalističke kompozicije “Hurtz So Bad”, “You Knew” i “Two Ways”, u kojima je susrećemo kako neutešno i bez zaštite pati zbog nanetog bola.
Róisín svojim pop-art nastupom samo prikriva animalnu energiju, koja ponekad ne zna na koju stranu će eksplodirati. U sred neprekinute romantične naracije, tako nalazimo neobične filozofske komentare, čija je tema smisao bitisanja na ovoj planeti: “The House” je napisana na osnovu kratke naučno-fantastične price klasičnog engleskog pisca J. G. Ballarda – “The Thousand Dreams of Stellavista”, u kojoj se kuće prilagođavaju raspoloženjima svojih stanara, samo da bi oni bili zadovoljni, dok se tokom “Free Will” u formi mini-traktata raspravlja o tome postoji li naša slobodna volja ili smo sudbinski predodređeni… sve ovo govori o novostečenoj umetničkoj samouverenosti naše Róisín.
Razlog za to je izgleda skriven u činjenici da je Róisín Murphy sa Ninja Tune konačno našla pravu izdavačku kući za sebe. Osnovana od strane Coldcut, prvobitnih elektronskih otpadnika, ova etiketa je bila i ostala dom svih onih istinski drugačijih umetnika, koji i dalje žele da muzika ostane iskren izraz. Odlika autorskih projekata što već tridesetak godina dolaze sa nje, uvek je bila da su originalni, nekonvencionalni i bez suzdržavanja ukrštaju razne žanrove. Tačno takav je album „Hit Parade“.
Róisín je ovde konačno slobodna da do kraja bude ono što jeste. Stvarna ličnost, koja se nikako ne uklapa u stereotipne kategorije namenjene pre svega ženama. Inteligentna i duhovita, ali na krajnje nepretenciozan način. Zavodljiva, ali tako da nikad ne ističe ni komad svoje kože. Seksi, ali nekoordinisanih, pa i pomalo trapavih pokreta na sceni. Lepa plavuša, ali uvek zapitana i zamišljena, osoba koja se nikad ne smeši zato što zna da je neko gleda. Tako su i njene kompozicije pune naslućivanja i briga, mada su istovremeno nošene danceoidnim ritmovima svih boja i žanrova.
Róisín Murphy je na “Hit Parade” upravo onakva kakvu je volimo – jedinstvena i svoja, u najboljem izdanju, dok je pregršt dobrih pesama napokon prati od početka do kraja.
Bonus video: Koncert Bijonse
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare