Piše Dragan Ambrozić: Robert Finley ili kad slepi čovek peva bluz

Ima nečeg mitološki moćnog u slici slepog crnog čoveka koji peva bluz. Deluje kao glas sudbine. Upravo takva je pojava Roberta Finleya (r. 1954), rodom iz Bernicea u Lujzijani, čiji je novi album „Black Bayou“ (Easy Eye Sound) nedavno oduševio svetsku kritiku. Nije ni čudo: Finley je autentičan – ima glas koji neosporno spada u one klasične crnačke, poreklo mu je sa dna društvene lestvice, sam se probijao, dok se pod stare dane nije kvalifikovao da postane „recording artist“ (tek 2016. je debitovao).

Na ovom, četvrtom po redu studijskom izdanju, u produkciji Dana Auerbacha (The Black Keys), koji ga je i „otkrio“ – čućemo ga u društvu oba člana pomenutih The Black Keys (Dana Auerbacha i Patricka Carneya), kao i selekcije proverenih pratećih muzičara.https://www.youtube.com/watch?v=V93YPIBhuXM&list=PLwGkrQfiW-2nLD4VhT7poAby7zz-IJybK&index=1Robert Finley je obuzet bluzerskim i posebno južnjačkim soul inspiracijama, odnosno nečim što je u jednoj numeri nazvao „Gospel Soul“. Iz pesme u pesmu on nas zbilja podseća na onaj pravi, „masni“ soul zvuk, nepoznatih malih etiketa koje još uvek postoje na dubokom Jugu SAD. To je muzika za seksi ples subotom uveče, čija radnja se dešava u sumnjivim kafanama, po prljavim prigradskim ulicama i dvorištima, kao i u spavaćim sobama raznih prevrtljivih dama.No, ovo je ipak pomalo doterana verzija, prilagođena belačkom ukusu, čija svrha je da uz što manje kompromisa dobaci do mainstream publike. The Black Keys nam u poslednje vreme svesno prodaju svet starinskog bluza i soula kao izgubljeni raj pop muzike, u kome, eto, i Robert Finley igra ulogu pevajućeg anđela.S punim pravom, jer naš glavni junak zbilja poznaje teme o kojima govori. Potucao se od nemila do nedraga u svom stvarnom životu: pevao je u crkvenim horovima kao mali, služio američku vojsku u helikopterskoj jedinici u Zapadnoj Nemačkoj (gde?), kad se vratio odatle zapevavao je po ćoškovima za siću, zarađivao za život kao stolar dok nije potpuno oslepeo, i konačno opet pevao, ali ovaj put na ultra popularnom televizijskom takmičenju „America's Got Talent“...https://www.youtube.com/watch?v=HhVsZN-Cyls&list=PLq1APG-XBazQplQu8aB95ppSChZ7v8mwz&index=3Svoje parče sreće zaslužio je pre svega originalnim vokalnim talentom, koji nije prošao nezapaženo – Finley, naime, ima savršen osećaj kako da istovremeno zazvuči zavodljivo osećajno i preteće divlje. Kao neko ko je video svakakve grubosti u životu, on ume žarko da žudi za nežnošću. Njegov soul zaista dolazi iz duše koja je videla svašta i glasom se služi kao sredstvom da prenese ta iskustva.https://www.youtube.com/watch?v=VKuKp7s90S8&list=PLq1APG-XBazQplQu8aB95ppSChZ7v8mwz&index=2Poslušajmo, na primer, „Livin’ Out a Suitcase“, pesmu koja otvara album – možda je produkcija malo ušminkana, ali ova priča o čoveku koji sve svoje nosi u koferu, nekako deluje kao savršeno preslikana iz pevaču dobro poznatih situacija. Pa kaže: „Yeah I live my life out a suitcase baby / And I travel from town to town / When pretty women give me an invitation / Lord, I just can't turn em' down“. I tako dalje: žene su najčešće u glavnoj ulozi, bez obzira da li su sposobne „slepog čoveka da nateraju da progleda“ načinom na koji vode ljubav ili ga sramote po gradu očijukanjem sa drugima. Mogu da se zovu Miss Kitty ili nekako drugačije – ali One omogućavaju da se ovaj svet nekako vrti, i nije važno ko je tu bacio čini na koga (Screamin’ Jay Hawkins se direktno citira!). Robert Finley i tako nema mnogo vremena nizašta drugo osim za ljubav.https://www.youtube.com/watch?v=-eBW8KwyEFo&list=PLwGkrQfiW-2nLD4VhT7poAby7zz-IJybK&index=3Takve su i ostale stvari na albumu „Black Bayou“, nekako stvarne i ljudski tople: lutanja, životni promašaji, gluvarenje po ćoškovima, uskovitlana osećanja... Kroz njih prolazimo sa Robertom Finleyom, dok nam skromno daje najvažniji nauk – sve to je deo života. Kao što kaže, ponavljajući staru bluzersku mudrost: nema spasenja bez nekog greha („But in order to get to Heaven / You got, you gotta go through Hell every now and then“, poručuje u kompoziciji „Gospel Blues“). Autor možda ne spada u najveće legende, ploča nije remek-delo, ali je veoma dobra u onom osnovnom humanističkom smislu – posle nje se osećate za neku nijansu bolje kao čovek. Kranja retkost u savremenoj diskografiji.https://www.youtube.com/watch?v=-KzUSIEuwdg&list=PLwGkrQfiW-2nLD4VhT7poAby7zz-IJybK&index=4I zato: ukoliko vam je uopšte potrebna preporuka šta da puštate tokom novogodišnjih i božićnih praznika za sebe i svoje voljene, evo soundtracka koji zadovoljava sve ukuse, i tera nas da se pogledamo u oči, što ćemo inače tom prilikom uraditi.Bonus video: Nastup ruskih bendova u Beogradu