4
I najslađi dečko na svetu jednom odraste.
Upravo objavljeni album Džastina Bibera (Justin Bieber) – Justice (Def Jam), njegov je osmi po redu i istovremeno osmo „mesto broj jedan“ na najuticajnijoj, Bilbordovoj top listi. Niko nikad nije to uradio do svoje 27 godine – samim tim jasno je da je Biber već postao istorijska ličnost.
Džastin je najveća muška pop zvezda poslednje decenije i postoji dosta razloga zašto je to tako. Pre svega, on je artikulisao novi pop za konzumaciju na internetu. Nastupio je kao integralni deo mreže, stvorivši obrazac za uspeh u digitalnom svetu: jedan je od prvih pevača koji su otkriveni na youtubeu, daleke 2009, dok je u svojoj rodnoj, voljenoj Kanadi kačio kućne snimke sebe kako peva tadašnje hitove. Karijera mu se potom oblikovala kroz česte nastupe u medijima tokom kojih je obišao svaki televizijski jutarnji program vredan pažnje, pojavjujući se i svuda drugde gde je bio vidljiv, uključujući i Belu kuću za Baraka i Mišel Obamu, dok je još bio samo nova tinejdžerska senzacija. Zahvaljujući šerovanju na internetu, njegova harizma ekspresno je postala globalno dobro, do te mere da se može reći kako je godinama svaka njegova pojava prodavala medije, a ne mediji njega. Do sad je kupljeno oko 150 miliona primeraka Biberovih nosača zvuka, što ga je učinilo jednim od najtiražnijih izvođača svih vremena. Konačno, i svakako najvažnije, verovatno nema devojčice rođene devedesetih da svojevremeno nije imala stav prema njemu. Sa svojih mnogo slatkih lica, Džastin Biber bio je boys-band u jednom čoveku.
Tako je Džastin, naprosto, postao opšte mesto: u jednom trenutku se pretvorio u definiciju savremene pop muzike, isto onako kako ju je svojevremeno oličavao Majkl Džekson, njegov veliki uzor. Ali ovo je drugačiji svet nego svet pop muzike kakav smo nekad znali – danas se stvari menjaju preko noći, ničija slava ne traje duže od par sekundi, a životi se menjaju jednom pogrešnom objavom na internetu. Naš heroj je posle par godina hodanja uvis počeo da pokazuje znake proklizavanja i nepristajanja na Bravo sudbinu uvek nasmejanog dečijeg idola punog nepogrešivo šarmantnih izjava. Zapravo, njegovi javni ekscesi su počeli opasno da liče na neke rokenrol incidente iz prethodnih decenija – u jednom trenutku se čak postavilo pitanje da li će preživetu 27 godinu, onu mitološku, u kojoj je stradala nekolicina najvećih imena rok kulture.
Džastin se zapravo, kao i oni, našao na raskrsnici. Njegovo raspeće bilo je sledeće: koliko god astronomski bili tiraži koje je prodavao, koliko god ga obožavala njegova verna devojačka armija, toliko je polako postajao svestan da ga svet nije priznao kao umetnika. Na kraju krajeva, bio je deset puta nominovan, a osvojio je samo jedan Gremi, što je svakom dovoljno da se zapita kuda vodi njegova karijera (zamislite da deset puta pozovete društvo na rođendan, a samo jednom vam neko dođe…). Egzistencijalna kriza kod njega je počela negde posle 2015, a razrešenju se približio prošle godine kad je objavio izdanje Changes, posvećeno velikoj ljubavi sa Hejli Boldvin (Hailey Baldwin) – koliko god kompozicije na njemu bile kritikovane kao površne, sama činjenica da se njihov najveći deo vrti oko stvarne druge osobe, bila je signal da se pojavio novi Džastin, koji polako napipava put ka sazrevanju.
I zato nije nikakvo iznenađenje otkriti kako na najnovijem albumu Justice, pokušava da na svoj način sledi bundžijske reči i zvučnu matricu angažovanih soul remek dela jednog Marvina Geja. Džastin Biber je, naime, rešio da odraste, jer je shvatio da će samo tako moći da preživi. Zato mu je bio neophodan projekat na kome će igrati samo po svojim pravilima, otvarajući dušu mimo sladunjavih rečenica koje se od njega očekuju. U toj borbi za samopoštovanje, svi su izgledi, Džastin će zadobiti respekt i neke druge publike osim one ispod 20 godina. Naime, pre svega zahvaljujući njegovom penušavom falsetu i prisustvu par dobrih pesama, Justice nam se ukazuje kao vrlo dobra savremena pop-soul ploča, po prvi put namenjena svima koji se osećaju mladi, a ne samo njegovim vršnjacima.
Biber je navikao da diktira šta je aktuelno u svetskoj muzici – kroj garderobe, kao i kroj kompozicije, bljesak u očima, kao i kratak uzdah u pesmi – sve su to stvari koje se od njega očekuju, te ih on i ovde nudi. Ali ono što se ne očekuje jeste da album počne govorom Martina Lutera Kinga, istorijske ikone borbe za ljudska prava, čime se otvara početna numera „2 Much“, koju potpisuje Skrillex, već dugo najradikalniji DJ mainstreama. Bez obzira na to što Džastin očigledno žarko želi da bude autentičan oslanjajući se na ove svetle primere, on svoju novu originalnost formuliše uglavnom ne tako direktno, nego kroz storije o večnim ljubavnim peripetijama u koje ovaj namučeni lepotan upada jer drugačije ne može biti – za šta je najlepši primer „Unstable“ (featuring the Kid Laroi), gde nam predstavlja devojku koja ga nije napuštala ni kad se raspadao, mada je pokušavao da je otera: „I tried to scare you, scare you away / Showed you the door, you adored me anyway / When I was broken in pieces / You were my peace of mind, you were my peace of mind“. Kao i u većini Džastinovih stvari na Justice, jasno je da je pozadina pesme sačinjena od stvarnih zbivanja, što ga približava soul uzorima.
Dozu klasičnog fatalističkog zaklinjanja na ljubav zauvek, bez čega Džastin prosto nije Džastin, donose nam „Deserve You“ i „Die for You“ (featuring Dominic Fike), dok je romansa u „Hold On“ na nivou „ljubića“ sa pretećim tragičnim raspletom, ali ima onu dozu iskrene uverljivosti koja po ko zna koji put vadi Džastina i pretvara u pristojan hit nešto što drugi ne bi izneli.
U „Ghost“ ga nalazimo dirljivo potpuno uživljenog u čežnjivo pripovedanje o odsutnoj ljubavi, no ubedljivo je najplemenitijeg kova „Love You Different“ (featuring Beam), u kojoj obećava da će je voleti na drugačiji način – odnosno, baš onakvu kakva jeste… jer drugačije i ne vredi.
U seriji dueta sa afro izvođačima (tu su i Khalid i Chance the Rapper), svakako je najslađi i najbolji trenutni apsolutni hit „Peaches“ (featuring Daniel Caesar and Giveon), ali Biberov muzički svet posebno obogaćuje uspela „Loved by You“ (featuring Burna Boy), na kojoj se kao jedan od autora opet pojavljuje Skrillex, a kao partner nova nigerijska zvezda Burna Boy (fenomen o kome smo pisali letos) – obe numere dodaju albumu posebnu, neočekivano toplu notu, koja mu je zamalo nedostajala.
„Lonely“ (with Benny Blanco) vrhunac je albuma i najličnija poruka – ispovedna pop balada u kojoj zatičemo Džastina sasvim ogoljenog kako nam saopštava da je do sad živeo u kući od stakla gde su svi mogli da ga vide, te da smo svi uvek sve znali o njemu, a on nikad nije imao kome da se obrati kad je bio usamljen, uz zaključak – e, vidite, to je prava istina o meni…: „What if you had it all / But nobody to call? Maybe then you’d know me / ‘Cause I’ve had everything / But no one’s listening / And that’s just fuckin’ lonely“. Biber kao da ovom pesmom traži pravdu iz naslova za sebe. Bez obzira na naivnost citiranih reči, mi znamo da su sasvim istinite – nikad se ne bih šalio sa Kanađanima, oni uvek misle tako kako kažu. Nošena lepom klavirskom melodijom, „Lonely“ je zato epitaf nekadašnjem Džastinu, sasvim posebna kompozicija koja najavljuje oslobođenje od prošlosti i njegov korak u budućnost.
Džastin je i na ovoj ploči derivat svih stilova popa, u kombinaciji sa romantičnom sapunicom na kvadrat, ali se ipak na Justice nazire ono o čemu smo pričali: velika lična angažovanost da se ljubavlju i razumevanjem za bližnjeg – svet promeni u nešto bolje. Naravno, muzika Džastina Bibera jeste proizvod za široke narodne mase, i u njoj ne treba tražiti posebno visoke umetničke vrednosti. To što ih ipak nalazimo u vrhunskoj produkciji i aranžmanima, te jednostavnoj, ali stvarnoj osećajnosti vezanoj za druga ljudska bića, koju pevač ovekovečava svojim džastinovskim glasom što nezaboravno nežno klizi niz uvo, dokaz je da je Biber pop pojava koja će trajati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
