Piše Dragan Ambrozić: Paul Weller - On Sunset

Već mesecima na ovom mestu pišem o tome kako je 2020. godina u znaku reafirmacije rok muzike, kroz njeno sjedinjavanje sa novim formama elektronske produkcije. Trend postoji već neko vreme, ali su ga do sad prihvatili i stariji rokenrol autori - bar oni koji imaju nešto novo da kažu. Dobitak je obostran: rok potencijalno pribavlja sebi neočekivanu, mladu publiku, a publika navikla na moderne dance, trap i elektro-pop hitove lakše prihvata sadržaje koji imaju i neku dublju poruku i stav. Novi album Paula Wellera jedan je od jakih argumenata u prilog tezi da je u toku značajan proces prepakivanja rokenrol sadržaja kao digitalizovanog contenta, koji trenutno obeležava popularnu muziku. Neobično je samo što nas mediji uveravaju da rok muzika više nikom nije interesantna, a stari autori vidljivo stoje na vrhovima top lista.Za one kojima ime Paula Wellera ne znači onoliko koliko potpisniku, i znaju samo da je u pitanju neka istorijska ličnost, evo kratkog sažetka – svojevremeno je predvodio The Jam, koji su bili među ključnim grupama iz punk vremena, mada bi se ono što su svirali teško moglo zvati punkom, ali je bilo dovoljno energično i socijalno anagažovano da krajem 1970-ih digne Veliku Britaniju na noge. Potom je 1980-ih predvodio bend Style Council, lansirajući visokostilizovani pop-soul sa stavom: premda je samo na kratko uspeo da ga nametne kao muziku za široke mase, ipak je zadobio dalje obožavanje užeg kruga publike i kompletne kritike. Konačno je tokom solo karijere, od početka 1990-ih, priznat za jednog od najvećih još uvek aktivnih engleskih autora rok muzike, veliki uzor i preteča britpop pokreta. Kraljica mu je, na sve to, ponudila orden - on ga je odbio, jer "nije smatrao da je to za njega".

Wellerovo novo delo - "On Sunset" (Polydor) - ima zamah klasičnog engleskog rok albuma, podešenog za XXI vek. On je u potpunosti okrenut sučeljavanju toplih emocija, koje donose glas i prirodno odsvirani instrumenti, sa hladnom elektronskom produkcijom i ritmom. Ovo toplo/hladno igranje u celini odgovara vremenu i ambijentu kojim se krećemo - zvuk albuma funkcioniše kao namerno kreirana poetska metafora obezličenog sveta, u kome se živi ljudi kreću tehnološkim bespućima, pokušavajući da ustanove ima li išta od svega ovoga smisla.Geneza ove neobično aktuelne ploče može se pratiti unazad preko deset godina: već od 2008. i albuma "22 Dreams", postalo je jasno da se u poslednjoj četvrtini svoje karijere Weller rešio da iskusi sve stilove koje želi, pa čak i one koje mu se nikad ne bi pripisali, te da ništa neće ostaviti neisprobano, pokušavajući da opiše duh novog doba (početkom godine je čak objavio EP sa konkretnom muzikom, "In Another Room", za uticajnu etiketu Ghost Box). Rezultati su u prvi mah bili mešovite uspešnosti. Neko je rekao: čekamo da se Paul zaljubi, pa će početi da proizvodi dobre pesme - što se verovatno desilo negde oko 2015. i ploče "Saturns Pattern", jer su i ona, i dolazeće posle nje, imale prelepih trenutaka koji su proširili naše shvatanje Wellera kao autora: u brilijantnim numerama sa ovog izdanja, poput "These City Streets", on se očigledno nije štedeo, pokazujući neočekivanu smelost da eksperimentiše, usvaja nove zvukove i inkorporira ih u svoj svet. Iznenađujuće, ali publika ga je pratila i svi njegovi skorašnji albumi, posle pomenutog, završavali su na vrhovima britanske top liste. Tako dolazimo do "On Sunset", koji je odmah po objavljivanju završio na mestu broj 1, s punim pravom, pretvarajući Wellera u jedinu osobu - osim Lennona i McCartneya - sa takvim postignućem u pet različitih decenija.https://www.youtube.com/watch?v=8kQpqhgiQ5MOvaj album krase dve izuzetne, sasvim nesvakidašnje pesme. Osnovna tema prve od njih, "Mirror Ball", jeste sledeći osećaj - savremeni svet kao da je obasjan disko kuglom, što na svakog može da baci zrak svetla i načini od njega zvezdu, ali se suviše brzo vrti i niko ne ostaje dugo osvetljen. U svemu tome, Paul korača sam i oseća zaljubljenost prema osobi koju vidi u svim stvarima oko sebe, hodajući kroz ovu varljivu, blještavu prazninu. Druga numera krije egzistencijalističku poruku protiv onog imati - isključivo posedovanja radi, i zove se "More": tekst govori kako, što imaš više - zapravo imaš sve manje... jer u jurnjavi za previše toga, ne znaš šta pre da ščepaš, i na kraju potpuno promašiš poentu, zaboravljajući da živiš. Princip grabljenja i shvatanja života isključivo kao nečega što se konzumira svog komfora radi – ovde je opisan kao izvor naše pustoši. Obe kompozicije su prosvetljujuće, imaju neobične kolažne strukture, sa hrabrim izmenama tempa i vrhunski dramatizovanim spojevima analognih i digitalnih zvukova, na šta bi se odlučio malo koji pop stvaralac današnjice.https://www.youtube.com/watch?v=9iBvswr_BVwTreća važna stvar je ona naslovna - u cool spotu za "On Sunset" u režiji Martina Kovalenka (pogledajte mladog skejtera!), zatičemo sada već sedog, dugokosog Paula kako vozi i peva na putevima Kalifornije i ulicama Los Anđelesa, uključujući Sunset Strip, kog se seća po svojoj prvoj poseti ovom gradu pre više od 40 godina. U atmosferi koja svom snagom priziva čulnost mladalačkih vremena, sa sve jazz-funky flautom, shvatamo da je ova pesma zapravo oproštaj od prošlosti u kojoj smo nekad učestvovali... i da je nju uvek najbolje ostaviti tamo gde je bila. U toj poruci se krije i programska ideja ove ploče.https://www.youtube.com/watch?v=HqtZcFrZDpUKlasičnije komponovane "Old Father Tyme" i "Village" - nostalgične su, pa i pastoralne engleske pesme, kakve su jednostavno morale ovde da se nađu, kao protivteža zahuktaloj modernosti, što dominira ostatkom albuma. "Baptiste" najviše liči na Wellera koga poznajemo, nudeći nam ugodnu soul promenadu, dok su „Equanimity“ i „Walkin’“ bezbrižni nakloni klasičnoj britanskoj pop tradiciji, sa temama nošenim klavirom (povratak Micka Talbota, starog saradnika iz The Style Council). Deo draži ove ploče i jeste u tome što se u svojim tekstovima Paul Weller bavi danas aktuelnim temama neodgovornosti prema svetu kao takvom, na način prepoznatljivih, nepretencioznih starih pop mudrosti o prolaznosti svega, pa i ovoga što nas je trenutno zadesilo. U najboljim trenucima to deluje dirljivo, kao da nam ovaj naš raspadnuti svet na neki uvrnuti način objašnjavaju sami The Beatles, koji su nepredviđeno iznikli iz nekog matriksa."Earth Beat" zato je muzički smelija, sa elektronski vođenim ritmom preko koga ide tipično Paulovo emocionalno angažovano pevanje – i zato deluje kao relevantan savremeni iskaz u kome se poredi ljubav prema ženi sa ljubavlju prema Zemlji/prirodi. Album grandiozno završava "Rockets", space-rock-opera koja aludira na Bowieja i njegove sentimentalne ode sa kosmičkim motivima (tipa "Life On Mars"), okupana moćnim uznosećim gudačima, koje još valjda samo u Londonu umeju da snime tako da zvuče kako treba - kao rokenrol.https://www.youtube.com/watch?v=yMC447byIqUI da, u nekim pesama očigledno je da se Weller poklanja The Beatlesima i Davidu Bowieju, a u onim drugima je jasno da su se Damon Albarn (Blur) i Thom Yorke (Radiohead) upravo od njega učili rafiniranom pesmopisanju i slaganju melodijskih linija. Ipak, iznad svega stoji njegova prva i najveća ljubav – soul, donet na način belog čoveka. Cela estetika "On Sunset" svodi se na soulizirani rock u elektronskom aranžmanu, što nipošto nije loša ideja i vrlo je inovativna - jer dolazi iz tradicionalnog zanatstva i načina muzičkog razmišljanja. A ovaj 62-godišnjak danas predstavlja baš to - čuvara tradicije. I hvale je vredan njegov iskren napor da tu tradiciju prevede na savremeni jezik. Lepo je uveriti se da heroji još uvek pokušavaju nešto da kažu, i da ih mnogi još uvek mogu čuti u svom unutrašnjem uhu.Weller je u pravo vreme došao sa ovom kolekcijom punom želje za životom, koja izaziva osećanja dragosti i miline, sa albumom u potpunosti obeleženim ličnom odvažnošću pred svetom kakav nam se sad ukazuje. U toj i takvoj stvarnosti, hrabrost nam je i te kako potrebna.I još više - potrebni smo mi, jedni drugima.