Piše Dragan Ambrozić: Konstrakta ili umetnica mora nešto reći

Nešto se neobično desilo.U proteklih mesec dana, o jednoj numeri iz oblasti pop muzike odjednom su svi pričali u ex-Jugoslaviji, i stručnjaci i sva moguća publika, i ona koja misli da je cool, i ona koju baš briga za “urbane” fazone. Jedino nije izašla nijedna kritika, osim odlične muzikološke analize srpskog pop miljea i posebno pesme “In corpore sano” Ksenije Stevanović (masina.rs), te vrlo pohvalnog teksta o “Triptihu” kog je u Hrvatskoj objavio Zoran Stajčić (ravnododna.com). Svako je u razgovoru imao mišljenje, mada opet niko nije imao objašnjenje šta se to dogodilo – naročito ne urednici u mnogobrojnim medijima, oni isti koji misle da se kritike ne čitaju, pa ih i ne objavljuju. A svesni smo šta se zapravo dogodilo – konačno je jedna pop pesma konkretno progovorila o nama i našim životima ovde. Odjednom je postalo moguće da ta ponižena vrsta – popularna muzika – ima nešto bitno da kaže na srpskom jeziku. Konačno smo se setili da nismo samo pasivna publika, nego i akteri svojih života, koje umetnica može, sme i ima pravo da opiše.Tako smo, zahvaljujući Konstrakti, bar za trenutak, opet otkrili dobru muziku.DAME BIRAJUTrodelni muzički kratki filmKonstrakte (Ana Đurić), čiju režiju potpisuje Maja Uzelac, a koncept uz nju sama Konstrakta i Ana Rodić, nije mogao biti predmet ove kolumne do sad, iz formalnih razloga – naime, nije postojao kao izdanje u distribuciji. Međutim, „Triptih“ je pre neki dan konačno dobio uobičajen diskografski oblik, jer se sad može strimovati, pa je to razlog da ga prikažemo, tretirajući ga kao EP (Virgin). Na neki način – njih tri su takođe triptih: Ana Đurić / Konstrakta već je 20 godina kreativno prisutna na muzičkoj sceni (Mistake Mistake, Zemlja gruva), Maja Uzelac se oprobala kao muzička kritičarka, da bi ime u javnosti izgradila kao rediteljka (“Kulturni nokaut”), Ana Rodić je autorka kratkih priča i romana (najnoviji: “Krunska”), kao i scenarija (“Lisice”). Sve tri imaju oko 40 godina i dovoljno su dugo prisutne na ovdašnjoj kulturnoj sceni da bi mogle da se bez greške orijentišu i razumeju šta na njoj predstavlja diverziju – ali diverziju sa ozbiljnim sadržajem, koja narušava opštevažeće društvene norme, i otkriva pukotine u animalnoj bezbrižnosti u koju je građanstvo Srbije odavno uterano.

Vratimo se prvo na definiciju: “u likovnoj umetnosti, triptih je trodelna slika u kojoj su na tri platna izvedene tri samostalne figure ili kompozicije koje zajedno čine jedinstvenu logički povezanu priču ili ideju” (velikirecnik.com). Tako nam postaje jasno koju formu su autorke izabrale – u tri pesme i tri videa, ispričati jednu priču o trenutku zamišljenost nad sobom tri dobrostojeće žene na pola životnog puta, i kroz njihova razmišljanja ocrtati društveno bespuće u kome obitavaju. Postupak unutrašnjeg monologa uvlači nas u intimu glavnih junakinja, koje očito ne skrivaju svoja lutanja, i same na sebi primećuju posledice kako svojih upitnih izbora, tako i socijalnog osipanja kome prisustvuju. Tu počinju sudbine i komentari.„Nobl“ nas uvodi u ovaj svet zapitanosti na raskrsnici ženskih egzistencija, kojima je „Triptih“ posvećen. I, odmah se susrećemo sa stalnom višeslojnošću poruka, tako karakterističnom za celokupan Konstraktinrad: mada se kao glavna storija nameću bogata junakinja i njen strah od starenja, pojačan detaljnim opisom osećaja promašenosti sopstvenog života, ovde ipak ima vremena za zanimljiv filozofski zaključak kako verujemo da je budućnost = progres, dok je zapravo budućnost = starenje & smrt. Glavna ličnost odnekud nalazi snagu da se opire toj izvesnosti, u naizgled krajnje suludom obrtu tvrdeći da, možda baš ona – neće nikad umreti. Jer, ne bi bilo “nobl” da umre u Srbiji, gde joj je suđeno – odnosno, to bi bio potpuni “u-ž-a-s”. Ovaj opis odrođenosti domaćeg nouveau riche, daje nam i sociološku analizu njenog porekla i raspetosti između simbola SFRJ, kakav je kula Geneks, i crkve nove, kapitalističke Srbije, koje se obe vide sa balkona – ova klasa je nastala u socijalizmu, da bi naknadno prigrlila nacionalnu mitomaniju kao opravdanje svog postojanja. Pesma “Nobl” ne ostavlja ni najmanju neodumicu o sebičnosti te ekipe, koja veruje da jednostavno NE MOŽE da umre.

„In corpore sano“ bavi se totalitarnošću društvene kontrole, skrivenom iza koncepata o zdravom životu, posebno u vremenu kad zdravstveno osiguranje više nije svima lako dostupno (te ljudi umiru od svakojakih bolesti, jer su suviše siromašni da bi sebi pomogli – pandemija je samo ogolila tu činjenicu). Malo elektronski preobličenog etničkog elementa čini pesmu prepoznatljivom i hitičnom, taman da do kraja jasno vidimo sebe u situaciji svakodnevnog pranja ruku i razmišljanja o tome šta koji znak na telu donosi, kad je u pitanju naše zdravstveno stanje. Nema sumnje da je „In corpore sano“ nastala na osnovu iskustva kog smo imali sa slomom cele mreže socijalnih odnosa za vreme dvogodišnjeg naleta covida 19. Ali, njeno glavno otkriće jeste da je društvo samo po sebi bolesno, ovako praćeno, nadzirano i manipulisano, a “umetnica mora/može biti zdrava”, pa to i glasno reći.„Mekano“ otkriva svoju glavnu poruku odmah na početku rečima “novac ima smisla”, a onda se opisuje životni stil jednog po svemu sudeći menadžerskog para, koji veoma vodi računa o intelektualnim idejama svog doba, od self-care i life coachinga, sve do onih salonskih levičarskih brbljanja. Možda najbliže osobenom, čulnom jazzy-pop zvuku, kakav nam inače stiže iz studija Gruvlend, ovde dolazi do izražaja i Konstraktin dar za suzdržanu komiku, čineći ovu pesmu neobično životnom. Ultimativni cilj ovih ljudi, ispostavlja se, isključivo je da se dobro jede, opusti i preživi bez trzavica. Ono što je strašno jeste da opis ovakve isklišeizirane egzistencije – u kojoj zapravo ništa stvarno ne postoji – staje u jednu rečenicu: “nijedna senka pod mesečinom”. Život u kome nemamo ni senku, u kome je sve “mekano” – antiteza je života.POSLEDNJI PLESKonstraktin samostalni razvoj u pravcu društveno osvešćene pop autorke, može se pratiti već nekoliko godina (spotovi „Mama“, „Neam šamana“ i „Žvake“, sa onim refrenom „ovo nije život, ovo je rat, rat, rat, rat“). Tako smo i u našim krajevima dobili ozbiljan autorski pop, dostojan svetskog trenda, u kome uglavnom dame uveliko podvlače crtu ispod dostignuća ove urušene civilzacije. 

Treba biti svestan kako sve manje žena u Srbiji zapravo ima vremena da bude zapitano nad svojom ispraznom sudbinom, na način na koji je to predstavljeno u ”Triptihu”. U stvarnosti, i ispraznost je luksuz, srednja klasa je nestala, a višu klasu viđamo samo na televiziji, dok promiče stvarno skupim automobilima pored nas i zauzima najbolja mesta u salama na kulturnim ili estradnim manifestacijama (po želji). “Triptih” je zato neka vrsta društveno-kritičke fantazmagorije – kao izvrnuta “sapunica”, u kojoj je čak i kritika društva u kome žive naše heroine – odglumljena. Sama mogućnost kritike upitna je, i postoji još samo kroz gledanje u ogledalu i konstatovanje svog propadanja. “Triptih” zato ne beleži besmislenost života vladajuće više srednje klase u našoj zemlji, kako to izgleda na osnovu uloga koje Konstrakta tako uverljivo igra – nego nemogućnost bilo kakve kritike stanja u društvu. Ostala je samo strepnja da skoro sasvim sigurno nismo na pravom putu.Zato na kraju “In corpore sano” dolazi pitanje “I šta ćemo sad?”, koje nas probudi iznebuha i neočekivano. Činjenica da u stvari ne znamo “šta sad?” – najbolji je i najsuroviji opis naše kolektivne nemoći.https://www.youtube.com/watch?v=cfU63CHL4woBonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasthereturn-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3229958"]