Drugi album Billie Eilish "Happier Than Ever" s pravom je očekivan kao jedan od najvažnijih pop događaja 2021.
Teško je sada reći na koji način nas je sve Billie Eilish uhvatila nespremne… Da li je to činjenica da je najveća muzička zvezda današnjice osoba što je još uvek tinejdžerka, odnosno trenutno ima 19. godina? Ili činjenica da je ona lično koautor svoje muzike, zajedno sa bratom, a da je snimaju u sobnom studiju u njihovoj kući? Ili činjenica da joj muziku sa uvažavanjem prate i analiziraju najveći umovi, a obožavaju milioni, ne samo generacijski bliskih devojčica? A još nismo pomenuli njen neverovatno tihi i osetljivi glas koji kao da dolazi iz nekog prostora unutar nas – kao da ga čujemo iz sebe?
Ne znam za vas, ali meni je pojava Billie Eilish jedan od glavnih dokaza da se istinski inovativne stvari u muzici trenutno dešavaju u mainstreamu, bar jednako koliko i u undergroundu. Zapravo, njena pojava je dokaz da tu neke veće razlike više nema. Jer teško da bi se mogao zamisliti ideološki alternativniji album nego što je njen, koji je očigledno – na vrhovima top lista. Poslednji takav slučaj desio se pre tačno 30 godina, kad je Nirvanin Nevermind oduvao dotadašnje ustrojstvo top lista, i najavio grunge revoluciju.
Happier Than Ever (Darkroom / Interscope) vrhunac je pop muzike danas, i umetnički i medijski posmatrano. Sa svojim mozaikom od čak 16 pesama opet potpisanih od sestrinsko-bratskog tandema Billie / Finneas O’Connor – on je prepun muzike koja je neosporno lepa, i nipošto nije na prvu loptu, donosi pregršt kratkih kompozicija u raznim stilovima, što znači da će svako naći za sebe ponešto, a sadrži i dovoljno intrigantnosti u stihovima, da se razvlači po internetu još godinu dana. Tamo gde je njen senzacionalni debi album When We All Fall Asleep, Where Do We Go? (2019) stao u otkrivanju košmarnih snova savremenih tinejdžera, drugi album nastavlja, otkrivajući nam šta je bilo kad se tinejdžer probudio… ukratko, java je ispala još gora.
Mnogo toga je napisano na temu rata koga Billie sada mora da vodi sa novostečenom slavom, posle više miliona prodatih ili strimovanih primeraka prvenca, te dobijenih 6-7-8 Grammy nagrada… Moje skromno mišljenje jeste da se ona sa njom nosi perfektno, kao osoba koja zna zašto je tu i radi to što radi, svesna da sve to nije zbog toga da bi, eto, bila poznata, nego da bi se nešto iskreno reklo. Osim toga i slava je danas postala trivijalna, jer bukvalno svako može postati instantno poznat u medijski integrisanom svetu. Šta uopšte danas znači koncept „slave“, kad je svima dostupna?
Na novom albumu, Eilishova pretvara „slavu“ u nešto što svi delimo. Umesto da prisustvujemo još jednom traktatu na temu usamljenosti zvezdane egzistencije, tipa „it’s lonely on the top“ – ovde nam se opisuje savremeni život u svoj svojoj digitalnoj vidljivosti, koja sa sobom donosi hiperrealnu ranjivost, što je u međuvremenu svakom od nas postalo poznato stanje. Tapiserija umreženih odnosa, situacija i ljudi, ovde opisana, deluje kao nešto svima prepoznatljivo, mada se tiče Billienog privatnog iskustva. Drugim rečima, svi smo postali pomalo „slavni“ i ludi od takve „slave“, u svom delu veštačkog sveta. Hvala Eilishovoj što je to zapisala i obelodanila. Njena „zvezda“ je ovde samo metafora za nas.
Happier Than Ever je, pre svega, velika moralna studija o odrastanju u ovom razlupanom svetu i prepoznavanju dobrog i zlog u njegovoj očiglednoj poremećenosti. Njena muzika je podvrgnuta ovom imperativu, te su zato svi spotovi manje ili više radikalno uznemirujući.
Postoje dve osnovne teme kojima se album bavi – jedna je preživljavanje u tinejdžerskoj divljini, opterećenoj fantazijama, konfuzijama, razočarenjima i naslućenim radostima, a druga je rizična egzistencija pod pritiskom stalne izloženosti pogledu drugih. Glavni junak uglavnom je Billie sama. Sve njene priče su stvarne, jer ona ne ume da laže. Ne recite da niste upozoreni.
Na albumu satkanom od priznanja i poveravanja, pre svega saznajemo da je Eilishova na raskrsnici koju sa sobom donose godine i prvi put u životu razmišlja o odgovornosti prema sebi i svojim izborima. Time se direktno bave otvarajuća balada „Getting Older“ i prelepa, samozanesena „my future“, kao i usamljenička, esktremno lična „Everybody Dies“.
Druga grupa pesama tiče se ljubavi, kao glavne preokupacije – a pošto ona može imati samo dva ishoda, plus i minus, seriju onih o ljubavnim propastima čine „I Didn’t Change My Number“, „Lost Cause“, „Your Power“, „NDA“, „Happier Than Ever“, „Male Fantasy“, „Therefore I Am“, dok su one u kojima se makar mašta o ljubavnim uspesima „Halley’s Comet“, „Billie Bossa Nova“, „Oxytocin“ i „OverHeated“.
Među njima će svako naći svoje omiljene, jer sve imaju svoja magična svojstva, ali za potpisnika se ističu: zastrašujuća „Your Power“, jer spada u najdirljivije iskaze ikada o manipulaciji starijeg ljubavnika sa mlađom partnerkom, „NDA“ kao nesvakidašnja pesma o ljubavnom odnosu u kojoj je jedna strana izolovana od normalnog sveta, „Happier Than Ever“ što se iz nežnosti pretvara u bučnu rokerčinu o oslobađajućem raskidu što se završava vriskom sreće, slatka „Therefore I Am“ kao obračun sa nekim ko ti se kači, klasična mazno-čežnjiva balada o početku zaljubljivanja „Halley’s Comet“, šarmantna brzinska afera „Billie Bossa Nova“, i konačno seksi mesečarski clubbing hitovi „Oxytocin“ i „OverHeated“.
Treći zbir numera svedoči o upadu neželjene javnosti u život, u čemu se ističu najneobičnije kompozicije na ovom izdanju: pre svega rečitativ „Not My Responsibility“, praćena sa „GOLDWING“ u čijem prologu se citiraju hinduističke mudrosti.
U oba slučaja, nevinost je bez zaštite, ali tvrdoglavo opstaje, bez obzira na toksična ugrožavanja spolja. One beleže gigantsku nezaštićenost osobe koja je stalno pod prismotrom i čiji se svaki potez posmatra pod lupom javnosti spremne da rastrgne, ali neće odustati od toga da bude to što jeste.
Na kraju, ovo je ploča koju ne možemo definisati, jer naprosto takve još nije bilo. Umetnički rad iza ovih pesama i koncipiranja albuma nešto je potpuno novo i originalno na delu: kombinuje supermoderne produkcijske zahvate i zvukove preuzete iz trapa, hip hopa i trip hopa – sa melodijama i sentimentima iz naivnog vremena klasične pop muzike, pre rokenrola, definisane Frankom Sinatrom. Na taj način se suprotstavljaju otrov sadašnjice i unutrašnja osetljivost bića. Kroz ceo Happier Than Ever provejava romatničnost ugrožena agresijom okoline, ljudska krhkost je stalno pod pritiskom, ali bar sudbina glavne junaknije zavisi od nje same i ona uvek nalazi unutrašnju snagu da nastavi dalje.
Happier Than Ever možda nije kompletno remek delo kao debi album Billie Eilish, ali je uzbudljiv upravo zato što je i dalje stvaran. Na njemu se umetnica sučeljava sa novim strahovima i strepnjama, koji opasno počinju da nalikuju na realnost onakvu kakvu je i mi vidimo oko sebe. Umesto tinejdžerskih košmara, ovde kao u bioskopu pratimo košmare odraslih, svesni da ih na velikoj sceni niko nije tako dobro opisao u dvehiljadedvadesetim.
Pojava Billie Eilish jedna je od onih prelomnih kulturnih tačaka, posle koje ništa više neće biti isto. Od sad, pogled mlade žene definiše naše shvatanje sveta. I sve mi se čini da je u ovakav trijumf Billie Eilish na neki način ugrađena prevremena pojava i rana smrt Amy Winehouse.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare