Alynda Lee Segarra
Alynda Lee Segarra Foto:Rich Fury / Getty images / Profimedia

Odlični „americana“ bend Hurray for the Riff Raff načinio je uspešan korak ka mainstream publici, ne odstupajući od svojih principa. Vodi ih Alynda Segarra, jedna od najtalentovanijih novih kantautorki, čije ulične priče i pesme nekako uvek uspevaju da ugreju srce.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Mit o otpadniku danas pre žive žene, nego muškarci.

Mnogo više devojaka i mladih žena nego ikad, pokušava i uspeva da živi po svojim merilima, onako kako one lično osećaju da život treba da se vodi. Devojčice su sada ponosno svoje, na isti onaj način na koji su nekad dečaci bili tako nepotkupljivo svoji, u vreme kad je rokenrol bio mlad. Ili kasnije, kad je hip hop postao nešto više od jeftine zabave. I baš kao i nekad, muzika je za ove nove dame prilika da izraze svoje nepokolebljivo, beskompromisno „ja“, i nametnu svoju volju svetu.

Na ovom mestu u priču ulazi Alynda Segarra (32), odvažna ličnost portorikanskog porekla, LGBT opredeljenja, rođena u Njujorku, gde su je odgajali bliski rođaci, nakon što su joj se roditelji razišli. U kasnim tinejdžerskim godinama svojevoljno se preselila u ležerni Nju Orleans, tražeći sopstvenu slobodu. Posle nekoliko godina nastupanja sa gitarom na ulicama i u teretnim vozovima (stvarno!), osnovala je svoj bend Hurray for the Riff Raff.

Ovaj sastav je polako, ali sigurno, privlačio pažnju kritike svojim modernim roots folk-rokom, nošenim vokalom devojčurka u nesporazumu sa okolinom. Posle par samostalnih izdanja, album „Look Out Mama“ (2012) skrenuo je konačno pažnju na Segarrino stvaralaštvo, pa je ugovor potpisala sa poznatom njujorškom nezavisnom kućom ATO Records, gde je objavila Small Town Heroes(2014) i The Navigator(2017), koji su dalje konsolidovali njen sve veći ugled. Najnoviji Life on Earth (Nonesuch), predstavlja zaokret ka eklektičnom zvuku, u kome ima čak i pomalo elektronike, što doprinosi tome da njen bend odjednom zvuči istovremeno vrlo savremeno i prepoznatljivo starinski – savremeno zbog produkcije, starinski zbog pesama utemeljenih u večnoj kantautorskoj tradiciji.

Life on Eart Foto:Promo

Dobrodošli zato u podzemlje grada, gde se svašta dešava. Opisujući ljude koji tu žive, Alynda Segarra se nikad ne šali, niti ima vremena za to – u njenim pesmama svi su stvarni. Šmekom latinizovanog Loua Reeda ili – još bolji primer – Patti Smith, priča nam o osobama što se gube u svakodnevici svog siromaštva, okružene primitivizmom i prljavštinom, ne uspevajući da pronađu svoj put, ili jednostavno nemajući sredstava da ga nađu. Peva i o nadama i ljubavima u tom brutalnom okruženju. Očaj se stalno nazire, opasnost propasti viri iz svih stihova. I to je, sasvim sigurno, posledica toga što ona lično vrlo dobro zna šta to zaista znači – propasti.

Iznad svega stoji njen glas, zajedljiv i mlad, sa drhtajem koga nema niko drugi. Prosto znate kad čujete pevačicu kakvu nikad niste ranije čuli, a koja pride ima mnogo toga da izgovori. U smeru otkrivanja ženske istinitosti, čiji je vrhunac dosegla Lucinda Williams – Alynda nam otkriva socijalnu žensku istinitost, na način kakav do sad nismo čuli. Kad kaže: „Živimo u nasilnim vremena“, jednostavno znate da je u pravu, jer je ona tu činjenicu videla svojim očima. Svaka njena pesma uvek ima poruku, pravdoljubivu, slobodarsku, i baš zato znate da možete da joj verujete, u ovom vremenu kad prave poruke za nas nemaju ni oni koji su plaćeni da ih imaju.

Na „Life on Earth“ ulećemo u njenu smelu, novu estetiku – Alynda sama kaže da ima osećaj kao da joj je ovo prvo izdanje, a iza te prelomne tačke stoji producent Brad Cook, poznat po velikim uspesima sa Bon Iver i The War on Drugs. Radi se o folk-roku ukrštenom sa retro zvukom osamdesetih, sačinjenom od onih velikih prostora i studijskih ukrasa, što su uglavnom uokviravali rokenrol zvuk tog doba. Tako su zavodljive „WOLVES“ i „PIERCED ARROWS“, nalik na neke do sad hipotetičke muzičke situacije u kojima biste zatekli Kate Bush kako punog srca peva neku staru južnjačku pesmu – ipak, to odlično funkcioniše! Jednako neodoljivo egzaltirana je „POINTED AT THE SUN“, u kojoj se upoznajemo sa pravim karakterom naše junakinje-usamljenice: „I go out walking after twilight / Talking to the memories of all I’ve ever known / And you can’t find me / I’m a million miles from midnight / I’m a blues child, baby, born to be alone“, precizno opisujući svoju personu kao „I’m just a loaded gun / I know I’m not the only one / Shooting straight at the sun“. Pucanje na sunce je ono što obeležava ceo njen opus, pa i ovu hrabru malu ploču.

Središnji deo narativa zauzima niz malih balada, zakopanih u elektronske atmosfere. „LIFE ON EARTH“ iznosi poetsku ideju celog albuma, diveći se životu na planeti Zemlji, kao nečem najlepšem što postoji. „JUPITER’S DANCE“, sa svojim elektro-folk pristupom, muzički kida na terenu kog bi volela da osvoji i Taylor Swift, pričajući o ljubavi za jednog vagabunda, što nikad neće stići kući. „nightqueen“ je kratka skica u kojoj se rekapituliraju osobine naše autorke – ona voli da živi noću, ne pušta nikog blizu sebe i ume da izda svoje srce, ali je nepokolebljiva u svom istrajavanju: „If the world can’t find me, oh / I’ll leave it all behind me“. Intimna, a ipak angažovana je „PRECIOUS CARGO“, ritmična pričalica o svakodnevnom životu i sudbini jednog imigranta, u kojoj nam se u prvom licu opisuju njegove patnje i neizvesnosti, u vidu ispovesti izgovorene sa suzdržanošću, da se ne smeta, jer se tu nikom ne može pomoći. Nabrajanje preživljenih nečovečnosti deluje potresnije nego bilo kakva politička proklamacija.

Najefektnija pesma na ploči svakako je „RHODODENDRON“, vožnja koja nam poručuje da se pobuna i želja da se bude svoj, mogu naći čak i u biljnom svetu. Album se završava kako je i počeo, iskreno raspevan na način koji kao da je zaboravljen u pop muzici: „ROSEMARY TEARS“ je klasičan ljubavni poziv zaboravljenoj dragoj da se vrati, nošen melodijom koja se pamti, dok je finalna „SAGA“ srčana pesma, kakva se ne sreće svaki dan – o borbi žrtve silovanja da joj sećanje na isto ne obeleži život, sve uz prateće vokale i duvače, što stvara neočekivan revijalni karakter kompozicije, kao kontrapunkt koji potcrtava strašnu temu o kojoj je reč. Borba sa lošom prošlošću glavni je motiv „Life on Earth“, i jasno je da naša junakinja u svakoj prilici bira da ide napred, bez obzira na sve nesreće.

Hurray for the Rif Raff nisu nikakva prevara – niti su ih izmislili neki marketinški magovi, niti su proizvod snobovske „urbane“ omladine. Alynda naziva ovo što svira natural punk, i morate da joj verujete, jer tako nešto ne može da se izmisli. Njena lična prirodnost, apsolutno je osveženje u moru gluposti koja nam zapljuskuje uši, pa prosto želite da joj se vraćate – a to je obeležje onih stvarno vrednih autora.

To je Alynda Segarra, pravi heroj ulice.

I don’t believe in anything,

This whole fucking world is changing“

(„Pierced Arrows“)

Bonus video: Glas, dirka, bas

Tagovi

Komentari

Svi komentari (1)