0
Odličan novi album Foo Fightersa, predstavlja oproštaj od njihovog rano preminulog bubnjara i povratak emotivnom rok zvuku koji ih je učinio popularnim širom sveta.
Odmah da pređemo na stvar: ovo je jedan od boljih albuma popularnog američkog rok sastava Foo Fighters, pošto napokon zvuče kao ono što jesu – mainstream naslednici bogate zaostavštine alternativnog roka iz osamdesetih godina prošlog veka. Ovaj stadionski bend, koji neumorno već 25 godina puni festivale, ovde je u punom naletu sasvim uspešnog recikliranja zvuka kog su nam ostavile dve velike grupe iz tog doba – Hüsker Dü i, naravno, Nirvana.
Nema ničeg lošeg u tome da se ono što je jednom bila dobra, pa i veličanstvena rok muzika, prepakuje za modernu publiku, naročito onu koja se ne seća ovih uzora, niti je mnogo zahtevna. Foo Fighters su od toga napravili karijeru, poštujući svoje inspiracije i polažući legitimno pravo na to da na neki način produže njihovo delo – Dave Grohl je stvarno bio bubnjar legendarne Nirvane, a njihov najvažniji preteča bio je ujedno i najpotcenjeniji bend svih vremena, Hüsker Dü.
Na najnovijem albumu „But Here We Are“ (Roswell / RCA), Foo Fighters imaju još jedan razlog da budu emotivniji nego inače – nesrećan odlazak dugogodišnjeg bubnjara Taylora Hawkinsa, koji je preminuo marta 2022. Pošte je ubrzo zatim Dave Grohl ostao i bez svoje majke, ploča je u potpunosti posvećena temi rastajanja. Ispostavlja se sledeće: ne samo da ih je šok iznenadne smrti svog kolege pokrenuo da potraže i pronađu zrno pravog stvaralačkog poriva u sebi, nego je i vratio Grohla na, čini se, pravo mesto – ono za bubnjevima, na kome se i proslavio. Bend ovde zvuči jednako iskreno kako je zvučao na svojim počecima, sa razlogom za svirku isključivo iz čistog srca.
Ovo je treće po redu izdanje Foo Fightersa kog zajedno oblikuju popu skloni producent Greg Kurstin i sam bend („Concrete and Gold“ 2017. i „Medicine at Midnight“ 2021). I dok su na pomenutim prethodnicima Foo Fighters do savršenstva doveli model modernog mediokritetskog rokenrola za najšire mase, ovaj put rezultat je drugačiji: iza njihovih leđa se odjednom pomaljaju duhovi svih velikih rok bendova kojima žele da iskažu poštovanje, kroz odavanje počasti Tayloru Hawkinsu. Jer, vidite, deco draga, rok muzika se u svom najboljem izdanju zasnivala na tome da se svira ono što se oseća, onako kako se oseća, a ne onako kako se prodaje.
Foo Fighters su na „But Here We Are“ odlučili da obnove taj stari ideal, danas udavljen u moru potrošne audio-robe, na kojoj samo slučajno piše „muzika“. Kao da je napaćena duša Granta Harta, pevajućeg bubnjara Hüsker Dü, naglo pohodila Davida Grohla i učinila ga ponovo normalnim čovekom, koji nešto oseća… što definitivno baca drugo, pozitivno svetlo na njegovu karijeru.
Uvodna pesma „Rescued“ počinje obznanjivanjem novosti o iznenadnoj smrti druga i pokušajem da se ta strašna nova činjenica savlada. U istom tonu teku i „Under You“, tokom koje ga na njega podsećaju mesta na kojima su zajedno boravili, „Hearing Voices“, gde želi ponovo da čuje poznati glas i „The Glass“, u kojoj ponovo uči da živi bez ove drage osobe. Sve numere imaju jednostavnu, dirljivu naraciju, vezanu za sećanja na bliskog prijatelja, što je takoreći do malopre bio prisutan, deleći skupa dobro i zlo. Tu su fotografije, situacije iz života koju su se urezale u pamćenje, čak i zajedničke šale. Album tako prati borbu da se prevaziđe njegova odsutnost.
Naslovna „But Here We Are“ sumira sva ova bolna iskustva u pravu hit pesmu, a finalna „Rest“ nam nudi konačan oproštaj od starog druga, sa velikim dužnim pijetetom, koji narasta kroz smele prelaze iz nežne akustike u očekivani i preko potrebni katarzični gitarski krš i lom. Ovde su skoro sve pesme definitivno Hüsker Dü inspiracije – kratke, brze i elegične – ali, pretposlednja, grandiozna „The Teacher“, svojom složenom strukturom podseća na nešto drugo, nešto iz dubokih slojeva rokenrol istorije. Njen zamah je simfonijski, njena neutešnost očigledno doseže Nirvanu, tako da nam se čini da je ovaj vrhunac albuma nešto sasvim drugo, a ne tek „zbogom“ Hawkinsu.
Dave Grohl se u stihovima zahvaljuje nekom ko ga je svemu naučio i konačno se oprašta od njega onako kako to i priliči. Možemo samo da pomislimo na Kurta Cobaina. Da li bi Nirvana ovako zvučala da je on još među nama? Kad se poslednji urlik „goodbye!“ naglo prekine i iznenada zavlada tišina, to je tako definitivan čin kao što život i smrt uvek jesu.
Interesantno je napomenuti kako je „But Here We Are“ doživeo ovacije od strane kritike, i to širom sveta, zabeleživši još jedno prvo mesto na britanskoj listi albuma – čak šesto uzastopno – ali da je u samim Sjedinjenim Državama završio tek na osmom mestu Billboardove liste najpopularnijih. To je najgori plasman ovog komercijalnog rok benda na tamošnjem tržištu u 21. veku. Izgleda da se sušta iskrenost ne prodaje tako dobro u bivšem i budućem Tramplendu, koliko sa naše strane Okeana. Ipak, potpisnik bi se kladio da će s vremenom ova ploča postati jedna od najcenjenijih u Foo Fighters katalogu.
Omot albuma „But Here We Are“ je skoro čist beli kvadrat. On simbolizuje odsutnost. Na njemu nema ničeg upisanog. To je sudbinsko suočavanje sa sobom i očigledan poziv da se počne sve od početka, posle odlaska nekog voljenog.
Foo Fighters su smogli snage za novi kreativni start i svaka im čast na tome.
Bonus video: Kurt Kobejn – Prerani odlazak vanserijskog muzičkog genija
