Na svom vrlo dobrom novom albumu "Dance Fever", Florence and the Machine pokazuju zašto trenutno živimo u novoj pop eri, u kojoj žene vladaju: njihov pop je jednostavno pametniji, intrigantniji i strastveniji, od bilo čega drugog u ponudi.
Kad su u pitanju dostignuća mainstream muzike, u njoj sve manje ima potrebe za kompromisima. Pogledajmo slučaj Florence and the Machine, benda koji je duže od deceniju jedna od najznačajnijih savremenih britanskih muzičkih pojava. Ne odustajući od svog samoosvešćenog stava ni za jedan korak, ovo ime je najviše doprinelo da se nova ženska osećajnost i promišljanje sveta posle 2010. pojave kao neizbežne kulturne činjenice i nametnu široj javnosti u Velikoj Britaniji, pa i svetu.
U centru pažnje je ličnost Florence Welch (r. 1986). Njena crvena kosa i jedinstven glas spadaju u one specijalne pojave, koje se prepoznaju jednom u generaciji. Debijem „Lungs“ (2009) je oduševila publiku, kreirajući novi fenomen – barokni elektro pop zvuk, i vraćajući romantiku na top liste. Sa „Ceremonials“ (2011) i „How Big, How Blue, How Beautiful“ (2015) dosegla je komercijalne vrhunce i prva mesta sa obe strane Atlantika, nijednog trenutka ne napuštajući svoje neiskalkulisano strasno pevanje, složene aranžmane i visoke umetničke aspiracije, čime je zaslužila respekt cele muzičke zajednice. „High as Hope“ (2018) je bio možda prvi korak u mestu, ponavljanje već viđene formule, te je najnoviji album „Dance Fever“ (Polydor) očekivan kao potvrda njene smelosti da ponovo kaže nešto novo, čime bi u post-pandemijskom periodu potvrdila svoj odavno izboreni avangardni status u savremenoj pop kulturi. I eno je opet na vrhu u rodnoj Engleskoj, i to vrlo zasluženo.
Šta to posebno imaju da nam poruče Florence and the Machine? „Dance Fever“ veoma je angažovana moderna pop ploča, koja se bavi opisom stanja sveta iz ženske perspektive, dajući nam mnoge uvide i zaključke od univerzalne važnosti. Sam naziv „plesna groznica“ tiče se fenomena koji je obuhvatio razne gradove srednjovekovne Evrope u kritičnim istorijskim trenucima u XIV veku – neki građani, a posebno žene, počeli bi sami od sebe da igraju na trgovima i ulicama, opsesivno plešući danima i nedeljama. Ovo neurotično ponašanje obično bi prestajalo samo od sebe, neobjašnjivo kako je i počelo, mada su zabeleženi i slučajevi smrti od samosatiranja i iznemoglosti. Tematski okvir albuma zato je zasnovan na priči o moralnoj panici, koja zahvata društvo iznenada i bez razloga u teškim vremenima, baš kao što su naša. Ova izuzetna metafora savršeno opisuje savremeni digitalizovani svet, povezan društvenim mrežama i opsednut ostavljanjem utiska, u kome uopšte nije više važno šta je stvarnost, a globalna emotivna stanja i iz njih izvedeni zaključci, rešavaju sudbine pojedinaca i čitavih naroda.
Florence Welch često navodi eklektične izvore za svoje poetsko nadahnuće, uglavnom rokerske provenijencije: glavna heroina joj je Grace Slick (Jefferson Airplane, epoha: 1960-te), volela je Stevie Nicks (Fleetwood Mac, 1970-te), Kate Bush (1980-te), Bjork (1990-te), što su danas sve opšta mesta koja morate napamet znati. Za „Dance Fever“ izjaviće da je svojom atmosferom kao „Nick Cave u klubu“, negirajući da je bilo šta na njemu stvarno dance ili disko. Ali čudno je da ne navodi i Eurythimcs, čiji je autorski elektro-pop ostavio prilično jasan pečat na njenom stvaralaštvu – zapravo Florence and the Machine veoma mnogo upravo duguju njima, Ultravox, Visage i drugim „novo-romantičarima“, pojavljujući se u sadašnjosti kao začetnici jednog hiper-modernog retro-new-romantics stila. Konačno, omoti i spotovi otkrivaju njenu ljubav za epohu Romantizma u vizuelnoj umetnosti, i posebno za srodno englesko slikarsko bratstvo Pre-Rafaelita iz XIX veka. Sve ovo zajedno rečito govori o tome da je Florence za mnoge postala sublimacija u jednoj pop personi svega onoga što bi milioni želeli, a ne da im se – oličenje raskošno sadržajnog emotivnog života i potrage za njegovim dubljim smislom, u vreme kad se čini da nikakvog smisla nema.
Njen pop je namerno artificijelan i pun patosa, kao neka vrsta electro sprituala, jer na taj način najuverljivije svedoči o artficijelnom svetu u kome živimo. Kontrapunkt veštačkom zvuku elektronskih ukrasa i ritmova, jeste Florencein glas koji uvek proživljava naglašeno osećajnu dramu, govoreći u naše ime. To je njen umetnički čin. Dodir 2022. donosi učešće aktuelnih saradnika: koautor i producent „Dance Fever“ jeste mnogo-angažovani i reklo bi se neizbežni Jack Antonoff (Lana Del Rey, Taylor Swift, Lorde), što nas navodi na jeretičku pomisao da je cela sadašnja ženska autorska generacija do svog izraza došla kroz saradnju sa ovim momkom, koji zna kako da izoštri njihovu femininu senzibilnost do svima razumljive poruke. Drugi važan saučesnik zove se Dave Bayley iz benda Glass Animals, najuspešnijeg novog britanskog sastava što svoj izraz duguje nadahnućima iz osamdesetih – da sve bude u tonu sa dosadašnjom estetikom Florence and the Machine, samo osveženo. Treći je Kid Harpoon, kompozitor koji stoji iza nekoliko nagrađivanih ranih Florencinih singlova, ali i tek objavljenog apsolutnog hit albuma Harryja Stylesa – „Harry’s House“. Već iz ovog izbora kolaboratora vidi se jedna pametno vođena karijera u kojoj Florence ništa ne prepušta slučaju.
Pesme na „Dance Fever“ teku u tematskim trojkama, povezanim sličnim raspoloženjem: prva trilogija se bavi žensko-oslobodilačkim pogledom na svet. Tako je “King” udarna feministička himna ovog albuma, koja se bori protiv robovanja očekivanjima od žene da se povinuje određenim društvenim ulogama, proklamujući iz usta Florence: “I am no mother. I am no bride. I am king / Ja nisam majka. Ja nisam nevesta. Ja sam kralj”. Počinjući svoj album kao kralj, ona se oslanja na jednog pre nje, krećući se tragovima Davida Bowieja, sa sve raspevanim refrenom i gudačima kao u nekim njegovim čuvenim kompozicijama iz sedamdesetih. Alternativni dance pop hit “Free” govori nam o slobodi do koje se dolazi kad igraš; angažovana “Choreomania” praktično je naslovna numera, jer nam objašnjava pomenuti fenomen plesne groznice, kao društvene bolesti što se pojavljuje tokom neslućenih kriza, pogađajući i one kojima se nikad ništa ružno nije desilo. Ona sadrži jedan od najvažnijih Florencinih iskaza uopšte: “You said that rock and roll is dead / But is that just because it has not been / Resurrected in your image? / Like if Jesus came back / But in a beautiful dress…”. I zbilja, zašto sudbinu nikad ne vidimo u ženskom obličju?
Druga trilogija sastoji se od originalnog, orkestriranog folka, gde vokalni gospel elementi dosežu nove nivoe intimnosti, vođeni sigurnom rukom Antonoffa. U ovom nizu odjekuju sećanja na apstraktnu gothic-pop produkciju izuzetno uticajne londonske nezavisne kuće 4 AD, i posebno njihove supergrupe This Mortal Coil (album “It’ll End in Tears” iz 1984. i dalje stoji kao remek-delo). Ako do sad nije bilo jasno, sad jeste da je Florence lično tema svake kompozicije, te da ovde još dublje ponire u sebe – “Back in Town” počinje iskazom introvertnog naratora: “Never really been alive before / I always lived in my head”, da bi posle neuspeha obnavljanja kontakta sa dragom osobom na povratku u grad, pao zaključak: “I came for a pleasure, but I stayed / Yes, I stayed for a pain”. ”Girls Against God” ima strukturu koja nije daleko od nekog mini-oratorijuma i ambivalentan odnos prema spiritualnosti – autorka kaže da je najsnažnije doživljava kad je na sceni i peva publici (citat: “Srela sam Đavola, dao mi je izbor – hoću li da imam zlatan glas ili zlatno srce?”). “Dream Girl Evil”, sa refrenom koji podseća na Annie Lenox, slavi oslobodilačku devojačku potrebu da se bar ponekad ne živi onako kako je predviđeno – po pravilima – te da svaka od njih proživi ono što želi.
Treća trilogija vraća nas na zvuk osamdesetih, sada ponovo popularan. “Cassandra” je jedna od udarnih pesama na albumu, sa upozoravajućom rečenicom: “I used to see future and now I see nothin’”, jer čak ni slavna proročica što je uvek govorila istinu – više ne vidi našu budućnost. Čisto da bi smestila ovo odsustvo predskazanja u kontekst, “Heaven Is Here” sabira detalje naših sudbina tokom pandemijskog karantina. Posle ovog užasa, dolazi “Daffodil”, još jedna hitična numera, u kojoj se lepota i mir pronalaze isključivo u malim i prirodnim stvarima, kao što je cvet narcis. Mnogi od nas su došli do istog zaključka tokom opsade kovidom-19, i na svojoj terasi napravili malo cvetno utočište.
Finalna trilogija predstavlja pesničko zaokruženje albuma, otkrivajući krhku stranu autorke. “My Love” je uspeli disko na način Florence u režiji Bayleya, u kome ona još jednom deli sve svoje nesigurnosti sa nama, zbog čega je volimo – ovde se pita šta da radi sa svojom ljubavlju, jer “ruke su joj ispražnjene, nebo je ispražnjeno, čak i bilbordi su ispražnjeni” i na njima nema ničega. Rekonstrukcija gradskog miljea u vreme lockdowna je očigledna, ali ova urbana pustinja očigledno postoji i dalje čak i kad je sve prošlo. Dve poslednje stvari su logično stavljanje tačke – klasična balada nošena Florencein vibratom “The Bomb”, zapravo rekapitulira njenu dosadašnju karijeru, i sve konfuzije kroz koje je prošla, što se nastavlja na “Morning Elvis”, sa temom posete Memfisu. I mada naratorka nije stigla do Grejslenda, gde je stvarno živeo Kralj, ona odaje dužnu počast Elvisu Presleyju, kao preteči svih performera koji su se ikad popeli na binu da od bola naprave lepotu, pevajući rokenrol.
Tako je “Dance Fever” stvarno ono što je i najavljeno: bajka u 14 pesama, od kojih svaka ima i svoju tarot kartu (koncept kog je Florence razvila sa američkom fotografkinjom Autumn de Wilde, autorkom omota i svih spotova). To samo pojačava osnovni utisak da je ključna stvar koju muzika Florence and the Machine hrabro donosi svetu – povratak magije i romanse u pop, iz koga je odavno iščilelo sve čudesno, instiktivno i prirodno. Uvijenu u čari dobrog pakovanja, ovde još uvek možete doživeti poneku dobru staru emociju.
Bonus video: Glas, dirka, bas I’ve „Never Been In Love Before“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare