0
Drugi album lansira Dua Lipu među najveće pop zvezde.
Skoro sva velika pop imena današnjice rođena su u Americi ili su u poziciji da im saradnja sa američkim izdavačima omogućava da budu to što jesu. Ova dominacija traje već godinama, a postala je upadljiva posle odlaska Amy Winehouse i neočekivane pasivizacije Adele. Jednostavno, kao da više nema relevantne pop muzike napravljene u Evropi – umesto nje, nove sile su postale Južna Koreja i latino svet.
Posebno je dovedena u pitanje britanska scena, koja je proizvodila neprekinut niz velikih imena još od 60-ih godina prošlog veka. Prosto je neverovatno da odatle više ne stižu novi muzički heroji kao na tekućoj traci, kako je to doskora bilo – kad je o globalno prepoznatljivim hitovima reč, ostali smo izgleda još samo na usamljenom, dobrodušnom Edu Sheeranu. Zato je pojava Dua Lipe, kao nekog ko spasava čast ostrvske škole, dočekana sa velikim nadanjima, i ona – odmah da kažemo – nisu izneverena.
Dua Lipa je pre svega svežija i stvarnija od svoje konkurencije. Za razliku od nedodirljivih diva Rihanne ili Beyonce, Lipa namerno deluje kao devojka što se može sresti na ulici; suprotno od Rite Ore koja kao da pokušava da bude bolja i još crnja od samih crnih umetnica na njihovom terenu, Lipa to i ne sanja – njen imidž je onaj autentične mlade belkinje, malo egzotičnijeg porekla. Interesantna zato što je neupitno bela, a podnošljivo drugačija, ona privlači pažnju svih rasa i varijeteta podjednako u tinejdžerskoj populaciji. I njena poruka je idealno skrojena po merilima novog naraštaja, ali i velikog biznisa – razlike su cool i prihvataju se kao takve.
Od njenog istoimenog prvog albuma (2017.), prošlo je dosta vremena s obzirom na kratkotrajnost estradnog pamćenja, a Lipa je ipak pokazala savršenu sposobnost da ostane u fokusu pažnje javnosti, i menja se sa vremenom, uz redak instinkt za diktiranje stila. Sa nekoliko ozbiljnih hitova u kojima se pojavljuje ili u glavnoj ulozi ili kao vodeći vokal pored najslavnijih disk-džokeja današnjice, trijumf na prošlogodišnjoj dodeli Grammy nagrada bio je očekivan (dva priznanja: Best New Artist i Best Dance Recording).
Album „Future Nostalgia“ (Warner Brothers) zato je ona odskočna daska koja će je pogurati ka najvećim zvezdama današnjice – sasvim uspešno, imajući u vidu prvo mesto na engleskoj listi i četvrto na američkoj, do kog je stigao ubrzo posle izdavanja (27.3.). I to s pravom, jer smo dobili kolekciju pesama svesno pravljenu da ostavi traga u muzici, a ne da sledi pomodne tendencije – popularan proizvod sa porukom o vremenu u kome je nastao.
Počevši od koncepta povratka disko-popu, preko stajlinga adekvatnog ovoj nameri, pa do poruka široj javnosti, Dua Lipa ovde punom snagom demonstrira stav prave umetnice: electro-funky početak u naslovnoj pesmi obećava nam muziku koja nije na prvu loptu, ali i alfa-žensku osobu koju nije lako provaliti. Naravno, njeni primeri za ugledanje su Madonna i Kylie Minogue, jer dva jača ženska uzora, što su već reciklirala disko kulturu, teško da se mogu naći – odlična „Break My Heart“ precizno rekonstruiše slojeve pop muzike iz 1980-ih i 1990-ih godina, ovde ukusno prepakovane u formu nostalgije za tim zvukom, uz prigodno preuzimanje reči iz stare stvari grupe INXS (guglaj); u sličnom sazvučju su urađene i zavodničke „Levitating“ i „Hallucinate“.
Dublje u prošlost ide disko produkcija super hita „Don’t Start Now“, uz naglašen bas i klasične gudače, baš kao i raspevana „Love Again“, pokazujući da je Dua Lipa stvarno jako volela Moloko, kao što sama pominje – i daje nam argument za tvrdnju da ovde zbilja postoji izvesna konekcija, jer i neka druga rešenja navode na idejni sklop završne dve ploče u karijeri ovog i kod nas veoma cenjenog benda, koji se u 2000-im poslednji uspešno bavio disko zvukom na svetskoj sceni, pre nego što su istu progutali R&B i hip hop u svim svojim oblicima.
Nekoliko pesama govori o mladim damama u svetu seksualnih sloboda – „Physical“ je hit po modernizovanom modelu kog imamo u svakoj generaciji, još od ovde citirane Olivie Newton-John (guglaj ponovo :)), pa i ranije – sa temom o „prelasku na stvar“; numera „Good In Bed“, donosi izazovan, slatki narativ: „ti i ja se svađamo, ali smo baš zato dobri u krevetu“, sa čim je ipak pomalo novitet u žanru; „Pretty Please“ zatiče je u čežnjivom raspoloženju kako moli za razumevanje svog ljubavnika. One otkrivaju Dua Lipu kao fizičko biće, ali i devojku koja bira i kontroliše svoju sudbinu.
Zaključna kompozicija „Boys Will Be Boys“, međutim, programskog je tipa i uvodi nas u svet realnih uličnih zbivanja, dajući nam uvid u strah mlade ženske osobe pred svime onim što se pokriva navedenom frazom, koja bi se mogla prevesti kao „ma pusti, dečaci će uvek biti dečaci“ – a što im dopušta da se ponašaju agresivno, bez obzira na posledice po druge. Duboka nepravednost ove sramotne floskule razobličena je odgovorom: „da, a devojčice će biti žene“. Nema tu eksplicitne osude muškog roda zbog dobacivanja, provociranja, pa i zlostavljanja, koliko se optužuje čudovišna društvena dvoličnost u koju smo svi upakovani, zavera ćutanja što u ime lažnog mira toleriše sve moguće oblike nasilja, jer – „ma, to su dečaci“…
Dua Lipa je pre svega sjajna pevačica, i njen glas se zaista razlikuje od drugih, svojom emotivnom uverljivošću i specifičnim dubljim tonom, uz pomalo biliajlišovske nestašnosti. Ne zaboravimo da je Dua Lipa koautor svih svojih pesama, što je čini još moćnijom i samouverenijom, umetnički, poslovno, ali i ljudski. Ako dodamo i stas, koji je sa njenih 25 godina izuzetan, vidimo Lipu u sasvim drugoj perspektivi – ona nije deo niza zvezdica koje se obraćaju samo devojčicama… reč je o ostvarenju ideala zavodljive mlade žene sa principima, koja inspiriše veliko poštovanje i kod dečaka. Za nju je malo reći da je već sad ohrabrujući primer mnogim devojkama širom sveta kako se može uspeti: ona je naprosto to što jeste, samosvesna ženska osoba što ne polaže račune nikome, jer to više nije iznenađenje – nego novi mainstream standard, koji važi za ceo svet.
Dua Lipa nema više šta da dokazuje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare