0
Bonobo je jedan od globalno najpopularnijih i najcenjenijih umetnika u dance muzici danas, bez obzira na to što nema klasične hitove i još uvek pravi albume za slušanje, kakav je i najnoviji „Fragments“.
Za dvadesetak godina postojanja, „Fragments“ (Ninja Tune) tek je sedmi po redu album projekta Bonobo, iza koga se krije Simon Green (r. 1976), multinstrumentalista, kompozitor i producent, već čitavu deceniju najcenjeniji svetski autor umetničke dance muzike. Poreklom iz Brajtona, poznatog engleskog letovališta na kanalu Lamanš (gugluj), jedan ceo, ne tako davan period života, proveo je na putu, leteći sa nastupa na nastup, otkazavši čak i stan, jer mu jednostavno nije trebao, da bi sada bio situiran u Los Anđelesu, gde gradi studio u ovom centru globalnog šou biznisa – što sve rečito govori o njegovom uspehu.
Inspirisan nasleđem trip hopa, svojim debi albumom „Animal Magic“ (2001), pretvorio je savremenu digitalnu ambijentalnu elektroniku u pop žanr velikog tržišnog potencijala. Od izuzetnog „Black Sands“ (2010) do danas, dosegao je obećanu mainstream popularnost, kreirajući verno sledbeništvo što obožava njegove ploče i raskošne koncertne predstave. Ostajući u svom stilu, ali stalno se upgradeujući, Bonobo se nametnuo kao specijalan talenat, kakav se susreće jednom u generaciji. Pretposlednje izdanje „Migration“ (2017), stiglo je među 5 najpopularnijih na engleskoj top listi, gde je upravo dospeo i „Fragments“, a da se niko nije začudio.
Tajna njegovog uspeha je u tome što se hrabro upustio u orkestraciju elektronskog zvuka i prožimanje sa organskim instrumentima, najčešće gudačkim, uz mnogobrojne gostujuće pevače, stvarajući tako jedinstven svet u kog možete uroniti kad god želite. Bonobova muzika vas zapljuskuje kao more i stalno pulsira, uvlačeći vas u sebe. Prosto je neverovatno kako se pre njega niko nije dosetio ovog postupka, ili jednostavno niko nije imao dovoljno dara da stvori ovako zavodljivu apstraktnu elektroniku, punu jazz i world music ukrasa, koja nikad ne gubi beat, dok sa lakoćom gradi atmosferu, čijoj senzualnosti je teško odoleti.
Iz albuma u album, Bonobov „intelektualni house“ i art-trip-hop nove škole, vode nas umekšanim tragovima Massive Attack i Portishead u eteričnu budućnost XXI veka. To je ta ista budućnost koju je još sedamdesetih godina prošlog veka ugledao Mike Oldfield, kad je spojio elektronski i folk zvuk, stvarajući neo-pastoralne audio krajolike, što su osvojili top liste i špice svih TV emisija za popularizaciju nauke, nagoveštavajući vremena koja su tek sad došla. Na njegovom tragu, Bonobo je pesnik pejzažne arhitekture, utopljen u digitalna prostranstva u kojima sada obitavamo.
I mada su „Fragments“ po svojoj ekspresivnosti blizu albumu „Black Sands“, njegovom vrhuncu karijere, nemojte očekivati zapanjujuća inovativna muzička rešenja, jer ovo je pop ploča, i na njoj velika iznenađenja nisu poželjna. Njen glavni kvalitet jeste to što namerno zvuči toplo, pa i pomalo vintage, zahvaljujući upotrebi modularnih sintisajzera. Konačno, počevši od omota stalnog saradnika Neila Kruga (takođe fotografa Lane Del Rey i Tame Impala), savršeno je upakovana, isproducirana sa neviđenom elegancijom, i kroz pažljivo izgrađen redosled pesama – ispričana sa uverljivošću starinskih albuma, što nam sve govori o samosvesnoj promišljenosti stvaraoca koji stoji iza ovog dela.
Početne numere obojene su vokalima, harfom i gudačima, odmah donoseći iskrenu osećajnost i pravu dramu, te „Polyghost“ (feat. Miguel Atwood-Ferguson, aranžer Flying Lotusa), „Shadows“ (feat. Jordan Rakei) i „Rosewood“, određuju osnovni ton i pravac kretanja albuma. Bonobo je i ranije znao da izabere izražajne pevače i pevačice za svoje kompozicije, birajući ih među manje poznatim, underground imenima savršenog klupskog pedigrea. To se posebno odnosi na souliziranu „Tides“ (feat. Jamila Woods) i „From You“ (feat. Joji), dva sasvim emotivna trenutka, od kojih je prvi molba da se u ljubavi poštuje naša sloboda, dok se potonja tema bavi naslućivanjem dolazećeg raskida. Na „Otomo“, pak, neočekivano nalazimo terenske snimke bugarskog narodnog hora iz 1920-ih, što samo uveličava čaroliju susreta glasa i elektronike, kojom on majstorski diriguje.
Instrumentalni vrhunac albuma nalazimo u centralnom bloku koga otvara vazdušasta „Elysian“, a nastavljaju upamtljive teme „Closer“, te „Age of Phase“, vođene apstraktnim prisustvom ženskog vokala, dok se narastanje tihe tenzije pred sam kraj postiže neobičnim acid ritmovima u „Counterpart“ i „Sapien“. Neumitno razrešenje pristiže sa posleponoćnim džez ugođajem „Day by Day“ (feat. Kadhja Bonet), gde se sa smirujućim optimizmom iskazuje vera da će se sve srediti, baš onako kako iskreni ljubavnici to uvek među sobom reše. Ne kaže se šta će se to srediti, ali nije ni potrebno – svako ima svoj teret strepnje koji nosi. Lepa i svima razumljiva poruka u ova uzburkana vremena.
Bonobo svojom muzikom opisuje svet u kome ništa više nije stabilno, nego fluidno. Sve teče, sve se menja, ali sada iz sata u sat. Ova nova realnost, diktirana digitalnim medijima, sve više čini onu stvarnu stvarnost običnim backgroundom naših života. U takvoj postavci i muzika mora biti potrošna, prolazna kategorija. Poštujući ovu premisu, Bonobo je ipak uspeo da iznedri savršenu estetsku formulu, koja najbolje opisuje ovo novo stanje duhova.
Kontra sajber hladnoće kojom smo okruženi, Bonobo nam pruža utehu, svaki put kad natera kompjuterizovane instrumente da zvuče kao analogni, vraćajući nam tako toplotu u telo. Spravljena kao dobar šampanjac, njegova prefinjena muzika klizi u uši, ne uznemiravajući previše u svojoj savršenoj dizajniranosti, ali ostavljajući trag na duši ponekom uznemirenom melodijom, koja kao da se otela kontroli. I upravo su ti trenuci – kad nas nešto istinski ’živo’ iznenadi – najbolji na „Fragments“, pružajući nam preko potrebnu dubinu uvida u trivijalnost i površnost kojom smo okruženi, mi, aveti digitalne realnosti.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
