Arctic Monkeys na klasičnom baladerskom albumu istražuju šta bi mogla biti vrhunska umetnost u oblasti pop muzike.
Arctic Monkeys dolaze iz industrijskog Šefilda, i bend su koji je obeležio dvehiljadite u Britaniji i širom sveta lansirajući zdravu renesansu gitarskog zvuka za široke slušalačke mase. I mada je jasno da je elektronski zvuk taj koji pobeđuje u ovom veku, ispostavilo se da ima još zaista mnogo ljudi kojima znače te priče uz električnu gitaru, kakve su Arctic Monkeys uvek imali.
Generacija sastava kojoj su pripadali oni, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs, Bloc Party, bila je poslednja velika rok generacija na Ostrvu. Od nje su samo još Arctic Monkeys ostali globano vidljivi, ali je najbolje od svega što i dalje pomeraju granice, testiraju sebe i diktiraju ukus publike. Zato jesu veliki.
Njihov debi album “Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not” (2006) bio je najbrže prodavani debi u istoriji engleske scene, dok je “AM” (2013) postao toliko čudovišno popularan širom sveta, da se već smatra modernim klasikom, i to ne samo rokenrola – sa njim su Alex Turner i družina postali su kulturne ikone svog doba.
Ali nakon poslednje ploče “Tranquility Base Hotel and Casino” (2018.) postalo je jasno da ovaj bend ima drugačije namere i viziju kako želi da ostane upamćen. Novi uzori su im postali veličanstveni majstori pop stilizacije kakvi su Burt Bacharach i Scot Walker – ovim izborom inspiracija već kao da opisuju jedan novi sentiment, postavku umova i osećanja koja obeležava dvehiljadedvadesete. To je spleen priližavanja sredine XXI veka, sa svim svojim naraslim neizvesnostima, što je nova glavna tema Arctic Monkeys.
I zaista, prosto je neverovatno sa kakvim su vilinskim umećem uspeli da dočaraju romantiku ovog iščekivanja da nam se desi najgore. Novi album „The Car“ (Domino), u potpunosti nastavlja u istom smeru, kao da produžava svet opisan u brilijantnoj numeri „Star Treatment“ koja je otvarala prethodni: pred nama se otvara pejzaž sudbina u iščekivanju nečega, koje žive dan za dan, okružene digitalnom melanholijom. Nije čudo što je jedini način da se opiše ova neizdrživa ljudska situacija u koju smo potopljeni poslednjih par godina – dobra stara balada.
Tako je „There’d Better Be a Mirrorball“ kosmička balada, „I Ain’t Quite Where I Think I Am“ fanki balada, „Body Paint“ pomalo bitlsovska balada, naslovna „The Car“, balada u stilu legendarne grupe Love, a završna „Perfect Sense“ politička balada za kraj. Tu se umetnula i numera „Sculptures of Anything Goes“ što ironično priziva sve koji sa nerazumevanjem komentarišu najnoviji zaokret ovog benda. No, njihova elegičnost potpuno je opravdana, i svakom je jasno da razbijačka muzika njima više ne pristaje na ovom uzrastu, kao i na ovom stepenu umetničkog razvoja. I zaista, pevanje i sviranje na ovom izdanju, nude novi prefinjeni standard u savremenoj produkciji.
Menjajući se, Arctic Monkeys su ostali zapravo isti, jer na isti, intiman način, kroz pesme razgovaraju sa svojom publikom i ne ostavljaju je da usamljena potone na pučini života. „The Car“ je tu da nas podseti da nikako nismo sami, koliko god mračno bilo oko nas. Pop muzka više ne može, niti treba, da nam ponudi.
Draga ploča za kraj nečega i početak nečega drugoga.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu 2022.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare