Peti Smit: Nekad sam bila ohola, ali sada lako doživljavam radost

Koje delove pesme “Because the Night” ste napisali vi, a koje Brus Springstin?“Džimi Lovin je producirao

album iz 1978.] “Easter” i dao mi je tu traku. Brus je već sastavio pesmu i „Zato što noć pripada ljubavnicima“ je bio refren, ali nije imao stihove. U to vreme, moj dečko Fred „Sonik“ Smit

iz MC5], za koga sam se kasnije udala, živeo je u Detroitu, a ja sam živela u Njujorku. Međugradski pozivi su bili skupi, a mi nismo bili bogati, pa smo odredili vreme i razgovarali jednom nedeljno. Jedne noći, Fred se nije javio. Nemirno sam koračala okolo i setila se ove trake koju je Džimi želeo da slušam. Pomislila sam: "Prokletstvo, ovo je hit." Ali bilo je veoma povezano. Fred je konačno nazvao u ponoć, do kada sam završila sve stihove. Zato piše: „Da li sumnjam kada sam sama / ljubav je zvono, telefon.” To je ljubavna pesma za Freda. Nisam mogla da razgovaram sa njim, pa sam razgovarala sa njim kroz pesmu. Brus je kasnije napisao svoj tekst, ali je uvek hvalio moju verziju i poslednji put kada smo je pevali zajedno, pevao je moje reči umesto svojih, što je bilo veoma lepo od njega.”https://www.youtube.com/watch?v=c_BcivBprM0Vaše remek-delo “Horses” iz 1975. ima jedan od najpoznatijih omota albuma ikada. Da li ste očekivali njegov kulturni uticaj – i koji je omot nekog albuma vaš omiljen?“Želela sam da Robert

Mapplethorpe] uradi omot albuma jer nije bio poznat i želela sam da ljudi vide njegov rad. Ali ne, nisam imala pojma da će to imati takav uticaj. Kako sam bila obučena, tako sam se uvek oblačila. Robert je napravio 12 slika i mislim da je to bila osma i samo je rekao: „Ovo je ona sa magijom.“ Volela bih da je doživeo da vidi kakav je uticaj to ostavilo, ali dečaci kao što su Majkl Stajp ili Bono i mnoge, mnoge devojke su pričale o Robertovoj fotografiji i to me čini zaista srećnom. Bob Dilanov album “Highvai 61 Revisited” je jedan od mojih omiljenih albuma i volim naslovnu fotografiju sa kamerom iza njega. Onda je “Blonde on Blonde” izašao i, o moj Bože, bilo je tako sjajno.”Beskonačno se vraćam albumu “Horses” zbog njegove smrtonosne kombinacije drame, poezije, opasnosti, ljubavi, seksa i rokenrola. Koji je vaš omiljeni album?“Volim duže improvizovane komade kao što su "Radio Bagdad", "Memento Mori" ili "Radio Ethiopia", ali kao ceo album volim poslednji, "Banga" iz 2012. Konstantinov san, dugačko improvizovano delo na kraju, dotaklo je mnogo stvari koje me se tiču – umetnost, budućnost čovečanstva, klimatske promene, užase učinjene našim starosedeocima i ljubav. Obožavam naslovnicu, koju je u hodu snimio moj prijatelj Stiven Sebring. Ta ploča se oseća kao ja, kao što se “Horses” oseća kao ja.https://www.youtube.com/watch?v=pPR-HyGj2d0Prošlo je predugo od “Banga”. Postoje li planovi za novi album?"Imam planove i napisala sam mnogo pesama. Volela bih da napravim još jedan album i moja diskografska kuća, Kolumbija, je veoma velikodušno ostavila vrata otvorena."Kako je svirati i praviti muziku sa svojom decom?"Moj sin

Džekson, 39] nikada nije čuo Freda, svog oca, kako svira, ali ima identične tonove gitare. Moja ćerka

Džesi Paris, 34] je više kompozitor, i iako je klavir bio Fredov drugi ili treći instrument, ona ima isti dodir. Dakle, svirajući sa njima, osećam se ne samo blisko sa njima, već i sa njim. Oboje su bolji muzičari od mene i ponekad ću pogoditi pogrešnu notu i videti publiku kako se smeje jer njih dvoje prave grimasu jedno drugom. Imaju sjajan smisao za humor i odrasli smo zajedno na sceni."Imate li neostvarenih snova? Ako imate, koji su i šta nameravate da uradite u vezi sa njima?"Ne postoji ništa što volim više od knjiga. Napisala sam neke i zaista sam zadovoljna njima, ali samo želim da napišem bar jednu za koju smatram da treba da ostane. U suštini želim da napišem nešto tako dobro kao “Pinokio” ​​i, da, počela sam."

Kako se nosite sa nekim od težih životnih realnosti kao što su rat, loši lideri ili bolest? Kako održavate nadu?"Osećam se užasno zbog mladih jer u celom mom životu, ovo mi se čine kao najgora vremena, u smislu rata koji se nazire, pritisaka društvenih medija i ekološke krize, koja je zastrašujuća. Moj glavni lični izazov u ​​životu bila je bolest. Uvek sam bila bolesno dete, ali sam prebolela tuberkulozu, šarlah, boginje, vodene boginje i raniju pandemiju. Onda sam morala da prođem kroz gubitak prijatelja iz detinjstva, brata, muža i kolega muzičara. Otkrila sam da kao ljudi imamo moć da izdržimo mnogo stvari i da stvari poboljšamo. Nemam odgovore, ali gledam na mlade, nekoga poput Grete Tunberg ili moje ćerke, koja je aktivistkinja za klimatske promene. Svako ljudsko biće ima odgovornost da stvari poboljša, svaka akcija dobija reakciju i čak i na najmanji način svi možemo učiniti nešto korisno."Šta vam donosi radost?"Jedna od mojih omiljenih stihova u muzici je iz pesme Džimija Hendriksa iz 1983... (A Merman I Should Turn To Be). „Ura. Ponovo sam se probudio.” Živim od toga. Još jedan dan, još uvek sam ovde. Prilika da uradim nešto korisno, pročitam knjigu, pogledam film, vidim svoju decu. Upravo sam gledala “Moć psa” – tako sjajan film – i “Betmena”. Upravo sam sebi napravila tost sa puterom od kikirikija i crnu kafu, jednu od omiljenih stvari mog oca, i odjednom sam se setila njega. Vrlo lako doživljavam radost."Da li je istina da ste vi i Filip Glas pravili društvo Alenu Ginsbergu dok je umirao od raka?"Bila sam veoma bliska sa Alenom. Poslednjih dana bio je u svom potkrovlju u Ist Vilidžu, slušao Big Mama Thornton, a onda je zaspao. Na podu su pevali monasi, njegovi jevrejski rođaci, mladi pesnici i ljudi koji su ga voleli. Filip Glas i ja smo naizmenično bdeli zajedno sa Robertom Frankom, Larijem Riversom i Gregorijem Korzom. Na kraju sam bila ja, Piter Orlovski, pesnik Oliver Rej i nekoliko mladih pomoćnika. Ne mogu reći da je bilo tužno. Bilo je više kao čast sedeti pored velikog prijatelja, ali i jednog od naših najvećih pesnika. Moja pesma “Don’t Say Nothing” govori o mojim mislima dok je Alen umirao. Kada sam ga prvi put srela u svojim dvadesetim, mislio je da sam veoma lep dečko, jer sam bila u dugom sivom kaputu i ​​kačketu. Uvek smo se smejali tome."

Koliko dugo pre nego što ste se 1980. polu-penzionisali iz muzike ste znali da ćete prestati, i da li je bilo strašno stati pa se vratiti?"1979. nisam bila velika u Americi, ali u Evropi poslednji koncert koji sam radila bio je u italijanskoj areni za 80.000 ljudi. Bila sam na vrhuncu slave i finansijskog uspeha, ali nisam rasla kao umetnik ili ljudsko biće. Ne zbog droge ili bilo čega - to nije bio deo mog životnog stila - već stava. Mnogo oholosti. Ponekad sam bila zaista zahtevni seronja i nisam toliko pisala. Osim toga, imala sam bronhijalno stanje, tako da je igranje u zadimljenim salama bilo fizički iscrpljujuće, a bila sam daleko od osobe koju sam volela. Oduvek sam nameravala da snimim samo jednu ploču i nadala se da stvorim prostor za druge ljude, što sam osećala da je album “Horses” uradio. Tako da sam povlačenje doživela oslobađajuće. Povratak je bio veoma drugačiji. Posle smrti mog muža i brata, bila sam sama u Mičigenu. Imala sam dvoje male dece. Imala sam finansijskih poteškoća. Morala sam da se vratim na posao i bilo je strašno, pitajući se da li će me se ljudi setiti. Vratila sam se spletom strašnih okolnosti, ali sam upoznala Majkla Stajpa, koji je bio kao moj anđeo čuvar. Bob Dilan mi je dao prvu turneju. Alen Ginsberg je bio tamo, Vilijam Barouz, Džef Bakli... Tako da nisam bila sama. Ja sam evoluirala, ali još uvek je postojao deo mene koji bi mogao da provuče nogu kroz pojačalo ili otkine žice sa gitare."Bonus video: Drag Queen KC Grad

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dragkvinkcgrad-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2764137"]