0
„Ja Beograd uvek iznova razgrnem i otkrivam kao da ga vidim prvi put. I iz njega obavezno zasvetlucaju neka nova čudesa, samo ako ste otvoreni da radoznalo hodate, gledate, nađete, uđete i vidite!“ – kaže na jednom mestu u toku razgovora pesnikinja i muzičarka Jelena Žugić (1989).
Ova Beograđanka, svršena studentkinja književnosti, prava evropska putnica, poznavalac mnogih jezika, prevoditeljka, svojevrsna aktivistkinja savremenog plesa, koja je usavršavala svoja znanja iz oblasti književnosti i kulture u mnogim gradovima i zemljama, ali najviše u svojim nadahnutim snovima – na putu, i u rodnom gradu – živi i stvara u Beogradu, tu takoreći nedaleko od nas, a njena aktuelna zbirka poezije „Kako sam postala flamenko plesačica“ (PPM Enklava) podigla je pravu buru u književnim krugovima. Rokenrol, čulnost mladog bića, nepotrošenog, radoznalog i senzualnog sa onom pravom, originalnom merom, jednostavno oduševljavaju u živom susretu sa ovom umetnicom, koja blista kao supernova na našem sivom nebu životne svakodnevice. Uzmite zato njenu zbirku pesama u ruku kao izvor britke svetlosti i nevinog prepuštanja čudima odraslog života. Samo za one željne lepote, podrazumeva se.
Najpre, sve čestitke za vašu zbilja izuzetnu zbirku pesama „Kako sam postala flamenko plesačica“. Da odmah objasnimo – flamenko plesačica je simbol… čega?
– Kao prvo, hvala vam od srca na komplimentu. Flamenko plesačica je za mene pre svega simbol toga da flamenko može postati bilo koji pod o koji strastveno lupite cipelama upregnuvši sve svoje energije. Da ono što tražiš u beskrajnoj tapiseriji drugih zemalja, gradova i tela, možeš naći u centru svog stomaka. I kada ga nađeš, onda se najuzbudljivija esencija svih gradova i tela – koji su prošli kroz tvoje – sažme u živu silu, koju najzad znaš kako nekome da daš.
Flamenko je još i slika pronalaženja središta svog životnog plesa uz upijanje ritma i energije svoje okoline – prostora, zajednice, voljenih ljudi – i pokušaj da im stvaranjem nekako vratiš tu energiju nazad. Sama forma u kojoj se najčešće izvodi flamenko – sa strastvenim plesačem ili plesačicom u centru, dok ljudi u krugu oko njih udaraju intenzivni ritam dlanovima – za mene je upečatljiv primer i metafora toga.
Ova poezija razotkriva unutrašnji svet jedne mlade žene, na pragu zrelog života, koji je kod svake jedinke naravno drugačiji. Iako se jedna vaša pesma u zbirci zove „Mirišem na sto žena“, u stihovima se ipak oseća parfem samo jedne, potpuno unikatne. Kako ste uspeli u tako teškom poduhvatu da vaše pisanje liči samo na vas, ni na koga drugog?
– Drago mi je ako tako osećate dok čitate. Oduvek sam bila fascinirana piscima, pa i muzičarima, čije slike, opsesivne teme, ritam i energiju stila, ne možete pomešati ni sa jednim drugim. Drago mi je ako bar jedan delić takvih aroma ostane na nepcu pokojeg čitaoca mog pisanja. Kada želim da se inspirišem unikatnim stilovima, uživam, na primer, čitajući dve autorke koje izuzetno cenim, Džoan Kolbi i Klaris Lispektor. Svakom zalogaju njihove književnosti prepuštam se gustirajući ga dugo i natenane, jer jedinstveni su mi taj ukus i zvuk njihovog stila. Iskreno da vam kažem, ja uopšte nisam sigurna da sam u postizanju tako nečega bar donekle uspela, tako da ne bih sasvim umela ni da objasnim – ako jesam, kako jesam? Ali, ako postoje ikakvi pogoni koji me navode da tome težim, onda su to ova tri poriva koja se trudim da pratim: slušati pažljivo kuda te vode i šta žele najjače sile u tebi, biti uvek spreman na metamorfozu, i nikada ne zavideti nekome drugom. Druge uvek gledati kao inspiraciju šta je sve još moguće, i kako se sve može širiti i stvarati svet! I kada vođeni tim bas-linijama krenete, i uporno idete, karakteristična melodija vašeg grla će se vremenom sama pronaći i učvrstićete sebe.
Bujica reči koja se prosipa iz apsolutno svake vaše pesme ima svoju finu logiku, obrazloženu bojama, oblicima, reljefom, prirodnim pojavama, hranom, biljnim i životinjskim svetom, rokenrolom… opažate i okom i sluhom i nepcem i svakim svojim čulom, ukratko. Kako ste osvestili to biće ’posmatrača’ i ’doživljača’ u jeziku, šta je bilo najteže u tom svojevrsnom prevođenju azbuke/abecede jednog sveta u onu drugog?
– Mislim da je najteže bilo postići ono čemu ujedno i najviše težim pri pisanju: da se ono što pišemo kreće, ostavlja ukuse i udara jako, kao da je živo telo. Jer jedino na taj način će sadržaj napisanog istinski stići do čitaoca i postati deo njega. Čini mi se da taj „posmatrač“ kod mene nikada nije posmatrač do kraja, on se uvek telesno stapa sa onim što posmatra. On razbija durbin i, pokušavajući da stvari sa distance sagleda, uvek se nekako spušta sa platforme nadzirača u samu tvar i postaje degustator.
A za ključni trenutak, na putu ka tome da pisanje što više zadobije razornu snagu tela, moram zahvaliti svom profesoru plesa Karlosu Neiri i plesnoj grupi koja je uz njega sa mnom igrala u Galiciji! Ja se u Španiji nisam bavila flamenkom, kao moja pesnička junakinja, ali jesam savremenim plesom. Mislim da je to bila prelomna tačka za oslobađanje mog pisanja. Dok sam sa pomenutim plesnim instruktorom i svojim kolegama redovno slobodno plesala u jednom studiju u divnoj ulici San Pedro, u Santijagu de Komposteli, u meni se mic po mic odvijala velika metamorfoza. I odjednom sam shvatila: sve što sam čitala, naučila, doživela, okusila, saznala, prestalo je da bude neko spoljašnje znanje koje automatski usvajam, ali koje nije do kraja moje. Od svih pročitanih tekstova, preko prehodanih ulica i ljubavnika, sve što je bilo deo mojih doživljaja, najzad se smrvilo u plodni humus za stvaranje.
Postalo je živi, organski deo ličnosti i zadobilo neku novu snagu pokreta. Snagu koja bi možda najzad mogla da ponese nekoga sa sobom? Tek od te tačke, osećala sam da postajem kadra da kreiram, i da pisanje postaje življe i ubedljivije nego pre. Tada sam i počela ozbiljnije da se bavim njim. Nekoliko godina kasnije, uz mnogo rada, i uz moje sjajne saradnike iz PPM Enklava, nastala je i prva zbirka mojih pesama, i nije ni čudo da je i ona obeležena upravo španskim plesom!
Zanimljivo je i to što se naš kurs plesa u Španiji zvao „Trabajo Corporal“ – u prevodu, telesni rad, rad tela, ili rad u telu. A ja mislim da i pisanje, pored ostalog, pre svega jeste to – rad u telu.
Veoma su me dirnuli mnogi vaši stihovi koji pobuđuju čitaoca da sam istražuje dalje. Recimo, u „Proleću u Koventriju“ upućeni već razumeju zašto pominjete „drvo iz tvog rodnog mesta“ – ukoliko im je poznata priča o pozorištu Belgrade Theatre koje je nakon Drugog svetskog rata dobilo na poklon drvnu građu za izgradnju i otvaranje 1958. od svog grada-pobratima Beograda. Ali, priča o Trgu gole konjanice – Ledi Godive je apsolutno čudesna. Da li biste je ispričali? Ili o skulpturi utopljenice ispred Muzeja savremene umetnosti koja se pojavljuje u vašem „Triptihu o Lisabonu“?
– Divno je što ste pratili nit tih priča i hvala vam na tome, tu zaista ima mnogo toga dragocenog da se otkrije. Ja sam u grad Koventri otišla na svojevrsno malo hodočašće. Dok sam živela u Engleskoj, sasvim slučajno sam na internetu otkrila da u tom mestu postoji pozorište nazvano po mom rodnom gradu! To me je veoma iznenadilo, pa sam se dala u istraživanje, i saznala da se za taj naziv ima zahvaliti upravo neverovatnoj priči koju ste pomenuli. Naime, Beograd je donirao drvnu građu Koventriju za prvo pozorište obnovljeno nakon stravičnih razaranja oba ova grada tokom Drugog svetskog rata. Bez razmišljanja sam kupila kartu i sela u jutarnji autobus za Koventri. Dan koji sam provela tamo bio je zbilja čudesan. Poseta Pozorištu Beograd bila je uzbudljiva – u njemu sam se upoznala sa zaposlenima i razgovarala sa njima, ostavila mali prilog u kutiju za donacije (umotan u ulaznicu iz Beogradske kinoteke!) i uživo videla beogradsko drvo na svodu Auditorijuma. A u samom gradu obišla sam još nekoliko mesta koja nose intrigantne atmosfere i priče.
Među njima su i pomenuti trg i statua Ledi Godive. Legenda o Ledi Godivi bila mi je inspirativna, čak sam je doživela i kao svojevrsnu metaforu procesa pisanja. U pitanju je legenda iz trinaestog veka, po kojoj je Ledi Godiva, plemkinja, želela da zaštiti narod Koventrija od stravično visokih nameta kojima ih je tiranisao njen muž. Uporno ga je molila da te mere ublaži. On je najpre odbijao, a potom joj odgovorio da će joj ispuniti zahtev jedino ako gola na konju projuri kroz ulice grada! Desilo se ono što nikako nije očekivao: Ledi Godiva je pristala. Naređeno je da svi stanovnici grada tog dana moraju biti povučeni sa ulica i ostati iza zasunjenih prozora, kako konjanicu niko ne bi video. I tako je ona na konju prošla kroz pust grad, obmotana samo svojom dugom kosom. Po legendi, jedini koji je ipak provirio i usudio se da je posmatra bio je takozvani Peeping Tom, koji je od tada postao najpoznatiji primer voajerizma.
Statua Ledi Godive nalazi se na istoimenom trgu u samom centru Koventrija. Interesantno mi je što je ovo vrlo neobičan primer klasične statue konjanika, tako tipične za centralne trgove gradova. Umesto nekog istorijski slavnog konjanika, sa hrpom vojnih uspeha iza sebe, Koventri na svoj glavni trg stavlja konjanicu. I to iz legende za koju ni ne znamo sa sigurnošću je li istinita priča ili ne. Ali – konjanicu koja se borila za žitelje svog grada! To daje ovom gradiću razorenom bombama jednu notu čudesnog.
Ponekad mi sve to izgleda i kao zgodna slika prirode poezije. U našim unutrašnjim, ličnim Koventrijima, poezija je možda pravdoljubiva gola konjanica koja smelo maršira gradom, opterećenim porezima i desetkovanim bombama? A možda je poezija i onaj voajer, koji se jedini usuđuje da posmatra smelu golu konjanicu u celom jednom pustom gradu zamandaljenih prozora?
– „Utopljenica“ je skulptura ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, na koju sam naišla jednog vrelog maja čekajući na jedan susret. O priči koja stoji iza nje ne znam mnogo, ali bila mi je veoma upečatljiva. Zato sam je, u pesmi koju ste spomenuli, spojila sa čuvenom pijacom starudija koja se svakog utorka i subote širi lisabonskim kvartom Grasa, u neobičnom formatu između sajma i buvljaka. U pesmi Seržija Godinja „Utorak je“, glavna junakinja odlazi na taj sajam da rasproda svoje „lažne zakletve, gorčine, iluzije, dronjke, krhotine i protivrečnosti“. Pomislila sam da bi „Utopljenica“ kraj MSU možda razvila jednu maramu prodavačice ispred njega i uradila isto. Možda bi sve te krhotine zbacila sa svojih leđa kao prevaziđene muzejske eksponate koje će preoblikovati voda, i tako joj pomoći da se ipak ne utopi.
Lisabon, Santijago de Kompostela, Beč, već pominjani Koventri, Šefild, Bukurešt, Budimpešta, Sevilja, Madrid, Toledo, žuđeni Japan, Detroit, Vavilon… vaša pesnička toponimija zaista vapi za „tetovažama u obliku autokarti koje će opravdati vaše postojanje“, kako kažete u pesmi „Ako se udaš za dirigenta“. Da li je upoznavanje dalekog i stranog bilo važno u vašem pesničkom iskustvu?
– Bilo je izuzetno važno. Mislim da je to iskustvo bilo ključno u razvoju mog pisanja, postajanja ženom, i nošenja sa životom uopšte. Priprema za življenje u svakom novom gradu i novoj državi stvara osećaj kao da ste dospeli na nultu tačku vremena. Kao da stvaranje čitavog sveta počinje od početka, a vi se morate nositi sa njim i u njemu nešto izgraditi. U stranim zemljama, sve što ste mislili da jeste i sve vaše granice se preoblikuju i otvaraju tablu za crtanje nekog sasvim drugačijeg – svakog meseca dogodi se bitan preobražaj. Rastete neverovatnom brzinom. Ponekad vas sve to ophrva, čak bude i bolno, i dovede vaše kapacitete do krajnjih granica, ali je baš zato i dragoceno. Življenje u dalekom i drugačijem, razvija u čoveku karakteristike vrlo bitne i za pisanje poezije: beskrajnu radoznalost prema svetu i ljudima, spremnost da uvek sagledate stvari iz neočekivanog ugla, da uvek istraživački zabodete nos u neki novi kutak i kutiju, čak i kad se sve mogućnosti čine iscrpljenim. I da budete spremni da razarate stare forme i ritmove i gradite nove. Nomadski život neprekidno me je primoravao da postanem mnogo koncentrisanija, otvorenija i hrabrija – i još radim na tome! – a to je takođe veoma bitno za nekog ko se s poezijom u koštac hvata.
Može li se pisati poezija i u Beogradu? Otkrivate li čudesa svog rodnog grada otkad ste ponovo u njemu?
– Naravno. Otkriću vam jednu tajnu: sve pesme u zbirci „Kako sam postala flamenko plesačica“ napisane su u Beogradu. Ma koliko drugih topografija bilo prosuto po njenim hartijama. To dosta govori o tom snovidnom, ali veoma čvrstom, postojanom i toplom jezgru koje za mene predstavlja moj rodni grad. Zato mu se vraćam nakon svih putešestvija u koja me i dalje vodi stalna žeđ za novim. Tako su sokovnici za ceđenje voća iz svih mojih međunarodnih soba, trgova i avenija uvek spravljani i stavljani u pogon u Beogradu. U drugim mestima, čini mi se, cepam svoje membrane da bih iznova i iznova postajala neko novi. Rastežem Ekvator, prikupljam sveže plodove i mirise. Zapisujem gomilu beležaka, skica novih pesama i priča, intenzivnih utisaka i uvida. A onda tek u svom gradu osećam dovoljno topline, sigurnosti i začaranosti da to najzad mogu kroz pisanje da izrazim i izbrusim.
Život u inostranstvu, za koji vam je potrebno aktiviranje potpuno novih sila, optika i kapaciteta, doneo mi je još jednu divnu stvar – dao mi je i alate i smelost uz pomoć kojih sada mnogo potpunije i ispunjenije živim u svom sopstvenom gradu. Upoznala sam veoma kreativne i inspirativne ljude od kad sam se vratila ovde. U raznim oblastima susrećem zanimljive poduhvate i osobe. Od mode, preko poezije, do podučavanja jezika; od klasične muzike do izrade poslastica, nadahnjuju me originalnim idejama i upornošću u svom stvaranju. Ja Beograd uvek iznova razgrnem i otkrivam kao da ga vidim prvi put. I iz njega obavezno zasvetlucaju neka nova čudesa, samo ako ste otvoreni da radoznalo hodate, gledate, nađete, uđete i vidite!
Koliko su vaši roditelji bili važni za vaše postajanje umetnicom?
– U primerku zbirke o flamenko plesačici namenjenom mojim roditeljima napisala sam im: „Sve je moguće. Hvala vam na tome“. To je srž brojnih razloga koje imam da im se zahvalim na divnoj podršci: od malih nogu utemeljili su u meni uverenje da ostvarenje naših ludih, najintimnijih snova, nije izuzetak, neviđeno čudo, i malo verovatan ishod namenjen retkima, kako nas uporno uveravaju sa gotovo svih strana. Upravo suprotno – ono je pravilo, ako pratite sebe, i strašću i radom proisteklim iz svojih želja bušite, prelećete ili topite sve prepreke u bujici koja hrli ka njima.
A boginja iz Vinče, Junona, bik iz Altamire?
– Nešto što u sebi nosi snagu bliske povezanosti sa drevnim, vitalnim silama, uvek je bilo bitna potka savremenih scenografija o kojima pišem. Tako se u zbirci o flamenko plesačici, boginja iz Vinče krije ispod crvenih barova Budimpešte, a boginja Junona je nad mostovima u Sevilji. Zazivajući ih, molim ih da mi, i kad posustanem, pokažu prvobitne energije koje i dalje kuljaju gradovima, da ih osetim i u staklu izloga, izglancanim hotelima ili zarđalim železničkim šinama.
A koliko su bili važni Seržio Godinjo, Hajdn, Bouvi i Džon Frušante, koji se pominju u vašim pesmama, Pi Džej Harvi takođe?
– Seržio Godinjo je izuzetan portugalski kantautor koji je za mene inspiracija i u muzici i u književnosti. Njegov neverovatno raznovrstan opus upamtljiviih melodija i sjajnih tekstova, sa veoma živopisnim narativima i likovima u nekima od njih, ostavio je snažan pečat u portugalskoj savremenoj muzici. Osim što je decenijama jedan od najvoljenijih luzofonih kantautora, Seržio Godinjo se nedavno predstavio javnosti i kao pisac, objavivši u poslednjih nekoliko godina i svoj prvi roman – a sedamdeset mu je šest godina! – zbirku pripovedaka i, sasvim nedavno, svoju prvu zbirku poezije. Njegove pripovetke su sveže i britke kao da ih je napisao mlad autor, i zrače brižljivo građenim, efektnim, slikovitim stilom, kao i upečatljivim ritmom, svojstvenim i njegovoj muzici. Naročito me je nadahnula pripovetka „Osmoza“. Volela bih da u njegovim godinama zadržim tako vitalan i posvećen pristup pisanju! A i lično sam mu zahvalna na ohrabrivanju, podršci i sjajnim savetima na mom muzičkom putu, u muzičkom stvaralaštvu i prvim snimljenim pesmama. Seržio Godinjo je, naime, poznat i po tome što ohrabruje talentovane mlade muzičare, najraznovrsnijih stilova, daje im vetar u leđa i sarađuje sa njima. On, rekla bih, na portugalskoj muzičkoj sceni ima poziciju kakvu moja izdavačka kuća PPM Enklava ima na našoj pesničkoj: podiže, raspiruje, hrabri i hrani nove autorske glasove, i svesrdno pomaže da javnost sazna za njih!
Gitarske deonice Džona Frušantea su zabiberenu energiju Red Hot Čili Pepersa obogatile dragocenim koloritima sunca i kosmičkih talasa. Njegove solo melodije često zvuče kao da plovite po sunčevom zraku ili se otiskujete u nekoliko nepoznatih svemira. Pepersi su već prvim svojim udarom tabanima o scenu doneli otkačenu, nabijenu, naelektrisanu, seksualnu, razigranu, eruptivnu energiju. I taj spoj, za koji mislim da je tajna uspeha i kvaliteta onih albuma ovog benda snimljenih sa Frušanteom, i u meni samoj potpomogao je sjedinjenje vazdušastih sfera i vrele krvi. A mislim da je to bio ključan preduslov za moje učenje stvaranju. Tu imate zajedno i galaksije i seks, i stratosferu i nabubrelo semenje porinuto u zemlju. Osećate da je sve to jedno. I onda možete da počnete da stvarate.
Hajdn je neumoljivi takt metronoma, tik-tak, tik-tak, Hajdn ima simfoniju o satu, Hajdnove pravilne taktove junakinja knjige zavitla kroz prozor kada na njen put naiđu strasti koje iskaču iz ramova svekolikih satova.
Kada sa četrnaest godina prvi put čujete ženu koja pleni tako silnom i smelom energijom, a koja pritom vaja, peva, slika, piše poeziju i narativne poeme, komponuje, svira gitaru, klavijature, bubnjeve, autoharfu, saksofon i ko zna šta sve ne, sa skromnošću u intervjuima, a vatrom u grlu i prstima, odmah pomislite: to je to! Ovako život treba da izgleda. To sam pomislila kada sam se prvi put susrela sa Pi Džej Harvi. Svaki njen album je drugačiji, uzbudljiv i nepredvidiv. Od tih mojih turbulentnih četrnaest pa do dana današnjeg, opus i energija ove jedinstvene umetnice su mi jedna od najvećih inspiracija!
Bouvi mi je pokazao kako da smesta skoknem u svemir direktnim priključkom, bilo da se nalazim u kuhinji švedskog studentskog doma, putujem u nepoznato u londonskom autobusu, ili gledam kako cvrči čili paprika u tiganju mog ljubavnika…
bonus video: Godišnjici smrti Mire Furlan – gosti Rajko Grlić, Sergej Trifunović
