Januarska lektira: "Kako sam postala flamenko plesačica" i „Ocena dokaza“

Jelena Žugić, "Kako sam postala flamenko plesačica", Enklava 2021.„Za izradu posebnihflamenko cipelaon ima kožestepskih lisicai svrgnutih senatora“

Zavodljivost plesa i geografije presudno određuju debitantsku knjigu Jelene Žugić: u njenoj poeziji flamenko je snažan udar potpeticama o parket, „da se razbije kora nedostupnog voća“, čak i ako su kolena „poražena“, a frizura „uvela“. Urbani toponimi Budimpešte, Beča, Šefilda, Koventrija, Toleda, Lisabona, Sevilje i Madrida smenjuju se ritmično, nekad fotogenični, a nekad haotični, predstavljeni prizorima crkava i magacina, svetionika i lučkih kranova, bulevara koji su s prezirom odbačena imitacija u ime sna o Japanu kao zemlji precizno gajenih vrtova i cunamija ljudi, u kojoj „akademija flamenka ima više nego u Španiji“.Pesme pretočene u formu dnevnika, snoviđenja i mape putovanja, podeljene su u cikluse koji govore o strasnom i dinamičnom plesu, artikulišući potragu za sazrevanjem i razumevanjem tako što se usud biografije pretvara u usud geografije. Koreografija ove poezije usklađuje predele i pokrete, elemente zadatih bajki i ironizovanih idila.Figure koreografije i geografije, preobražaji koje uzrokuju i raspiruju putovanja i plesni pokreti, ugrađuju nužni cirkon egzotike u poeziju koja se do zasićenja igra spojevima drevnog i svakodnevnog, mističnog i digitalnog. Poraz piksela, strah da na inboks ne padne tomahavk, ali i šetanje „bez tereta“ gde je jedan od tereta i telefon koji otkucava dane izolacije, nipošto neće ovu poeziju bagatelizovati kao odviše aktuelnu.Saša Obradović, „Ocena dokaza“, Arhipelag 2021.„Čast više ne postoji. Samo bes koji se iskaljuje udaranjem protivnika do kraja.“

Saša Obradović se u svojim romanima bavio različitim vrstama falsifikata. U „Vrtu ljubavi“ (2008) slavni Rubens svesno krivotvori sopstvenu umetničku zamisao, menjajući na svom slikarskom platnu figure, lica i okruženje. Rubensova biografija tad je piscu bila povod da prikaže kako se slikarevi konflikti repriziraju u sadašnjosti, u kojoj književni početnici žudno tragaju za autentičnim životopisom koji će pretopiti u fikciju. U romanu „Sestre Karamazić“ (2013) razvio je kriminalistički moralitet o večitim nitkovima i antiheroinama tranzicije na temelju ironijskog prestrojavanja „Braće Karamazovih“.Usklađujući motive detektivske proze sa rezus faktorom društvene satire i idealističke sete, u „Oceni dokaza“ Saša Obradović portretiše policijskog inspektora Milana Ilića zvanog Intelektualac: on je častan, čestit, i pokretna vitrina klasika svetske književnosti. Koliko je našim predrasudama teško da zamisle policijskog službenika koji beletristiku čita, citira i sledi, toliko im je prihvatljiva teza da je najvažnija nit romana razbijanje idealističke matrice o nesebičnom heroju jačem od opšte uskogrudosti.Obradović ne odustaje od ironije i parodije, od kritike društva i ideoloških mena kroz koje prolazi, ni od analize nepostojanosti ljudske prirode, njenih nasleđenih krivica i trajne vezanosti za finansijski kapital i san o moći. „Istinit je, nažalost, samo kontekst“, napominje autor, u nastojanju da ovaj roman distancira od mogućih paralela sa istom onom realnošću koja tako istrajno falsifikuje i vrlinu i pravdu.Bonus video: Intervju - Ljubica Arsić 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ljubicaarsicknjizevnicads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2837946"]