Podeli
pisci i pesnici kombo
Foto: Printscreen, N1, Vesna Lalić/Nova.rs,

"Pesme me nikad ne napuštaju" naziv je pesničkog umrežavanja pokrenutog na Fejsbuku sa ciljem da se poezija promoviše na društvenim mrežama i van njih. Akcija je pokrenuta u Rusiji, proširila se praktično na sve kontinente, a u nju se uključuju i brojni domaći pesnici i pesnikinje.

Poziv na ovu akciju uputili su ruska pesnikinja Irina Mihašina, urednica međunarodnog književnog almahana “Sveži pogled” i prevodilac Vladimir Babošin. Slično ranijim ovakvim “lančanim akcijama”, u kakvim su korisnici Fejsbuka objavljivali liste knjiga koje su im promenile život, crno-bele fotografije ili muzičke albume, i ova funcioniše po istom principu. Mihašina i Babošin pozvali su pesnike da na svom profilu osam dana zaredom objave po jednu pesmu na jeziku na kom pišu, a da posle svake pozovu još jednog pesnika ili pesnikinju da uradi isto to i nastavi niz.

Ideja pokretača ovog lanca sa haštagovima #StihiMenyaNeOstavlyayut ili, kod nas, #PjesmeMeNikadNeNapuštaju je, objašnjavaju učesnici, da na društvenim mrežama bude što više poezije i književnosti i da se u krugovima pozvanih i podstaknutih pesnika i pesnikinja prikaže jedna od mogućih slika savremene poezije u njenom međunarodnom kontekstu. Ideja je i da pesme Babošin prevede na ruski.

Iz Srbije i regiona do sada su se u pesnički flešmob uključili brojni poznati i manje poznati pesnici i pesnikinje, među kojima su i Ana Ristović, Maja Herman Sekulić, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović, Ana Marija Grbić, Tomislav Marinković, Gojko Božović, Ana Seferović, Đorđe Kuburić, Jasmina Topić, Petar Miloradović, Nadija Rebronja, Vladimir Stojnić, Marija Dejanović, Ljubeta Labović i mnogi drugi.

Tanja Stupar Trifunović: Osvajači

Tanja Stupar Trifunović Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

U koje god gradove dođu urede ih kao kod kuće

da ih nijedna nepoznanica ne bi iznenadila i uplašila iza ćoška

da ih nijedan trag ne povuče u vrtoglavo propadanje osvojenog svijeta

nemoć njegovih muškaraca nervozu razočaranih žena vrisak gladne djece

ili obamrlost staraca koji se posade po klupama u parku kao vrane

i zaboravljaju da umru namjerno samo da bi uznemiravali osvajače

da bi ih podsjećali da je i prije njih postojao život i ulice i klupe

i krošnja drveta koju su ošišali velikim makazama

koje brzo sasjeku svaki nemir svaku razbarušenost

koja se ne uklapa u njihovu urednu viziju svijeta

***

Maja Herman Sekulić: Putovanja

Maja Herman Sekulić
Maja Herman Sekulić Foto: N1

Uvek kada me najveći putnik svih vremena

Zove u zemlju zmija i bisera, kada mi

Opisuje indijskog kralja

Koji umire 84 puta, kao od milja,

Kada me uči kako da izvučem dijamante

Iz pećina punih zmija,

I upućuje me u druga čudesa,

Krećem za njim, bez pogovora,

Jer kada mletački trgovac Marko Polo,

O koga se otimaju Venecija i Korčula,

1298 godine, iz zatvorske ćelije,

Opisuje svet koji je video

Rustičelo od Pize beleži mu reči

I na francuskom unosi u “Zemaljska čudesa”

Kada tako Marko Polo priča o Kublaju,

Velikom mongolskom kanu, kome je služio 17 godina,

Do koga je putovao od Hormuza preko Kermana,

Duž pustinje Gobija i vrhom Palmira,

On, putnik, mletački emisar, poručuje mi jednostavno:

“Ćućes sve to i sama i sigurno ćeš biti začuđena.”

A ja se pitam kada je ovaj naš svet

Postao tako flat,

Nema više čudesa, ni čuđenja,

Samo pametnih telefona.

A čak i kroz moju bivšu zemlju,

U kojoj se rodih, a koje nema,

Mogu da putujem samo kao kroz inostranu

Pod uslovom da, naravno,

Vodim računa o razlici između “hleba” i “kruha”,

I onda kada, kao Prust, shvatim da me čekaju samo nevolje

Ako svoju sobu napustim,

Poželim da je plutom obložim,

Jer mi se čini da još mogu da se čudim

Samo ako putujem u uobrazilji,

recimo, do Zagreba,

gde sam čula

da me neki postdiplomci prevode na – hrvatski.

***

Gojko Božović: Ostavština

Gojko Božović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ako su naše reči,

Naša pisma i razgovori,

Kratke poruke i žučne rasprave,

Lenje reči u dokolici,

Brbljanja i uzdasi,

Čak i pomisli na to

Što smo pomislili

U odabranim prilikama,

Sitnice i slučajnosti,

Drage fotografije koje su

Još jedini dokaz da smo negde bili,

Ako je sve to skupljeno

Na jednom mestu,

U memoriji kompjutera

Koji nadzire naše čuvare,

Onda je to ostavština za budućnost,

Znak da će nešto, ipak, ostati,

I da nije sve izgubljeno.

***

Ana Marija Grbić (bez naslova)

Ana Marija Grbić Foto:Screenshot/Youtube/Nivo 23

.

kaže: saša, pogledaj u nebo

noćas je prošla

jedina kometa koju si videla

u životu

sve ima svoju ideju

krokodilska koža, mladi mesec,

tragična sudbina petokrake

ostavila je jalovu tvoju majku

pa si takva, saša

aušvic su krečili prošle godine

baštovani od žbunja prave perece i labudove

shvataš li da

sve menja svoju ideju

tvoj pupak, seoski bunar,

smena vekova

uhvatla nas je upišanih gaća

saša

kažu: pogledaj u nebo

noćas će proći

jedina kometa koju ćeš videti u životu

a ti gledaš u telefon.

***

Marija Dejanović: Umanjenica za čekanje

Marija Dejanović, pesnikinja
Marija Dejanović Foto: Printscreen/YouTube/Booksa

Kad prizovem tvoje ime,

umanjenica za “čekanje”,

nosiš kratku majicu, imaš ruksak i putuješ.

Nisam sigurna ideš li autobusom

ili netko od tvojih prijatelja vozi,

ali kad stanete, izađeš i podbočiš se

kao izvidnica dječaka ozbiljnog lica,

iz nosa izrastaju pjegice kao šumske gljive.

Kad promatraš udaljene obrise

nepoznatog grada, čovjeku bi se učinilo

da ti je jučer ispao prvi mliječni zub.

Oči su ti tada smeđe kao mušmula,

komad krzna medvjedića

očuvani u staklenci naftalina.

Komentari

Vaš komentar