0
"Pesme me nikad ne napuštaju" naziv je pesničkog umrežavanja pokrenutog na Fejsbuku sa ciljem da se poezija promoviše na društvenim mrežama i van njih. Akcija je pokrenuta u Rusiji, proširila se praktično na sve kontinente, a u nju se uključuju i brojni domaći pesnici i pesnikinje.
Poziv na ovu akciju uputili su ruska pesnikinja Irina Mihašina, urednica međunarodnog književnog almahana „Sveži pogled“ i prevodilac Vladimir Babošin. Slično ranijim ovakvim „lančanim akcijama“, u kakvim su korisnici Fejsbuka objavljivali liste knjiga koje su im promenile život, crno-bele fotografije ili muzičke albume, i ova funcioniše po istom principu. Mihašina i Babošin pozvali su pesnike da na svom profilu osam dana zaredom objave po jednu pesmu na jeziku na kom pišu, a da posle svake pozovu još jednog pesnika ili pesnikinju da uradi isto to i nastavi niz.
Ideja pokretača ovog lanca sa haštagovima #StihiMenyaNeOstavlyayut ili, kod nas, #PjesmeMeNikadNeNapuštaju je, objašnjavaju učesnici, da na društvenim mrežama bude što više poezije i književnosti i da se u krugovima pozvanih i podstaknutih pesnika i pesnikinja prikaže jedna od mogućih slika savremene poezije u njenom međunarodnom kontekstu. Ideja je i da pesme Babošin prevede na ruski.
Iz Srbije i regiona do sada su se u pesnički flešmob uključili brojni poznati i manje poznati pesnici i pesnikinje, među kojima su i Ana Ristović, Maja Herman Sekulić, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović, Ana Marija Grbić, Tomislav Marinković, Gojko Božović, Ana Seferović, Đorđe Kuburić, Jasmina Topić, Petar Miloradović, Nadija Rebronja, Vladimir Stojnić, Marija Dejanović, Ljubeta Labović i mnogi drugi.
Tanja Stupar Trifunović: Osvajači
U koje god gradove dođu urede ih kao kod kuće
da ih nijedna nepoznanica ne bi iznenadila i uplašila iza ćoška
da ih nijedan trag ne povuče u vrtoglavo propadanje osvojenog svijeta
nemoć njegovih muškaraca nervozu razočaranih žena vrisak gladne djece
ili obamrlost staraca koji se posade po klupama u parku kao vrane
i zaboravljaju da umru namjerno samo da bi uznemiravali osvajače
da bi ih podsjećali da je i prije njih postojao život i ulice i klupe
i krošnja drveta koju su ošišali velikim makazama
koje brzo sasjeku svaki nemir svaku razbarušenost
koja se ne uklapa u njihovu urednu viziju svijeta
***
Maja Herman Sekulić: Putovanja
Uvek kada me najveći putnik svih vremena
Zove u zemlju zmija i bisera, kada mi
Opisuje indijskog kralja
Koji umire 84 puta, kao od milja,
Kada me uči kako da izvučem dijamante
Iz pećina punih zmija,
I upućuje me u druga čudesa,
Krećem za njim, bez pogovora,
Jer kada mletački trgovac Marko Polo,
O koga se otimaju Venecija i Korčula,
1298 godine, iz zatvorske ćelije,
Opisuje svet koji je video
Rustičelo od Pize beleži mu reči
I na francuskom unosi u „Zemaljska čudesa“
Kada tako Marko Polo priča o Kublaju,
Velikom mongolskom kanu, kome je služio 17 godina,
Do koga je putovao od Hormuza preko Kermana,
Duž pustinje Gobija i vrhom Palmira,
On, putnik, mletački emisar, poručuje mi jednostavno:
„Ćućes sve to i sama i sigurno ćeš biti začuđena.“
A ja se pitam kada je ovaj naš svet
Postao tako flat,
Nema više čudesa, ni čuđenja,
Samo pametnih telefona.
A čak i kroz moju bivšu zemlju,
U kojoj se rodih, a koje nema,
Mogu da putujem samo kao kroz inostranu
Pod uslovom da, naravno,
Vodim računa o razlici između „hleba“ i „kruha“,
I onda kada, kao Prust, shvatim da me čekaju samo nevolje
Ako svoju sobu napustim,
Poželim da je plutom obložim,
Jer mi se čini da još mogu da se čudim
Samo ako putujem u uobrazilji,
recimo, do Zagreba,
gde sam čula
da me neki postdiplomci prevode na – hrvatski.
***
Gojko Božović: Ostavština
Ako su naše reči,
Naša pisma i razgovori,
Kratke poruke i žučne rasprave,
Lenje reči u dokolici,
Brbljanja i uzdasi,
Čak i pomisli na to
Što smo pomislili
U odabranim prilikama,
Sitnice i slučajnosti,
Drage fotografije koje su
Još jedini dokaz da smo negde bili,
Ako je sve to skupljeno
Na jednom mestu,
U memoriji kompjutera
Koji nadzire naše čuvare,
Onda je to ostavština za budućnost,
Znak da će nešto, ipak, ostati,
I da nije sve izgubljeno.
***
Ana Marija Grbić (bez naslova)
.
kaže: saša, pogledaj u nebo
noćas je prošla
jedina kometa koju si videla
u životu
sve ima svoju ideju
krokodilska koža, mladi mesec,
tragična sudbina petokrake
ostavila je jalovu tvoju majku
pa si takva, saša
aušvic su krečili prošle godine
baštovani od žbunja prave perece i labudove
shvataš li da
sve menja svoju ideju
tvoj pupak, seoski bunar,
smena vekova
uhvatla nas je upišanih gaća
saša
kažu: pogledaj u nebo
noćas će proći
jedina kometa koju ćeš videti u životu
a ti gledaš u telefon.
***
Marija Dejanović: Umanjenica za čekanje
Kad prizovem tvoje ime,
umanjenica za „čekanje“,
nosiš kratku majicu, imaš ruksak i putuješ.
Nisam sigurna ideš li autobusom
ili netko od tvojih prijatelja vozi,
ali kad stanete, izađeš i podbočiš se
kao izvidnica dječaka ozbiljnog lica,
iz nosa izrastaju pjegice kao šumske gljive.
Kad promatraš udaljene obrise
nepoznatog grada, čovjeku bi se učinilo
da ti je jučer ispao prvi mliječni zub.
Oči su ti tada smeđe kao mušmula,
komad krzna medvjedića
očuvani u staklenci naftalina.
