Pesnici u akciji na Fejsbuku - "Pesme me nikad ne napuštaju"

Poziv na ovu akciju uputili su ruska pesnikinja Irina Mihašina, urednica međunarodnog književnog almahana "Sveži pogled" i prevodilac Vladimir Babošin. Slično ranijim ovakvim "lančanim akcijama", u kakvim su korisnici Fejsbuka objavljivali liste knjiga koje su im promenile život, crno-bele fotografije ili muzičke albume, i ova funcioniše po istom principu. Mihašina i Babošin pozvali su pesnike da na svom profilu osam dana zaredom objave po jednu pesmu na jeziku na kom pišu, a da posle svake pozovu još jednog pesnika ili pesnikinju da uradi isto to i nastavi niz.Ideja pokretača ovog lanca sa haštagovima #StihiMenyaNeOstavlyayut ili, kod nas, #PjesmeMeNikadNeNapuštaju je, objašnjavaju učesnici, da na društvenim mrežama bude što više poezije i književnosti i da se u krugovima pozvanih i podstaknutih pesnika i pesnikinja prikaže jedna od mogućih slika savremene poezije u njenom međunarodnom kontekstu. Ideja je i da pesme Babošin prevede na ruski.Iz Srbije i regiona do sada su se u pesnički flešmob uključili brojni poznati i manje poznati pesnici i pesnikinje, među kojima su i Ana Ristović, Maja Herman Sekulić, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović, Ana Marija Grbić, Tomislav Marinković, Gojko Božović, Ana Seferović, Đorđe Kuburić, Jasmina Topić, Petar Miloradović, Nadija Rebronja, Vladimir Stojnić, Marija Dejanović, Ljubeta Labović i mnogi drugi.Tanja Stupar Trifunović: Osvajači

U koje god gradove dođu urede ih kao kod kućeda ih nijedna nepoznanica ne bi iznenadila i uplašila iza ćoškada ih nijedan trag ne povuče u vrtoglavo propadanje osvojenog svijetanemoć njegovih muškaraca nervozu razočaranih žena vrisak gladne djeceili obamrlost staraca koji se posade po klupama u parku kao vranei zaboravljaju da umru namjerno samo da bi uznemiravali osvajačeda bi ih podsjećali da je i prije njih postojao život i ulice i klupei krošnja drveta koju su ošišali velikim makazamakoje brzo sasjeku svaki nemir svaku razbarušenostkoja se ne uklapa u njihovu urednu viziju svijeta***Maja Herman Sekulić: Putovanja

Uvek kada me najveći putnik svih vremenaZove u zemlju zmija i bisera, kada miOpisuje indijskog kraljaKoji umire 84 puta, kao od milja,Kada me uči kako da izvučem dijamanteIz pećina punih zmija,I upućuje me u druga čudesa,Krećem za njim, bez pogovora,Jer kada mletački trgovac Marko Polo,O koga se otimaju Venecija i Korčula,1298 godine, iz zatvorske ćelije,Opisuje svet koji je videoRustičelo od Pize beleži mu rečiI na francuskom unosi u "Zemaljska čudesa"Kada tako Marko Polo priča o Kublaju,Velikom mongolskom kanu, kome je služio 17 godina,Do koga je putovao od Hormuza preko Kermana,Duž pustinje Gobija i vrhom Palmira,On, putnik, mletački emisar, poručuje mi jednostavno:"Ćućes sve to i sama i sigurno ćeš biti začuđena."A ja se pitam kada je ovaj naš svetPostao tako flat,Nema više čudesa, ni čuđenja,Samo pametnih telefona.A čak i kroz moju bivšu zemlju,U kojoj se rodih, a koje nema,Mogu da putujem samo kao kroz inostranuPod uslovom da, naravno,Vodim računa o razlici između "hleba" i "kruha",I onda kada, kao Prust, shvatim da me čekaju samo nevoljeAko svoju sobu napustim,Poželim da je plutom obložim,Jer mi se čini da još mogu da se čudimSamo ako putujem u uobrazilji,recimo, do Zagreba,gde sam čulada me neki postdiplomci prevode na - hrvatski.***Gojko Božović: Ostavština

Ako su naše reči,Naša pisma i razgovori,Kratke poruke i žučne rasprave,Lenje reči u dokolici,Brbljanja i uzdasi,Čak i pomisli na toŠto smo pomisliliU odabranim prilikama,Sitnice i slučajnosti,Drage fotografije koje suJoš jedini dokaz da smo negde bili,Ako je sve to skupljenoNa jednom mestu,U memoriji kompjuteraKoji nadzire naše čuvare,Onda je to ostavština za budućnost,Znak da će nešto, ipak, ostati,I da nije sve izgubljeno.***Ana Marija Grbić (bez naslova)

.kaže: saša, pogledaj u nebonoćas je prošlajedina kometa koju si videlau životusve ima svoju idejukrokodilska koža, mladi mesec,tragična sudbina petokrakeostavila je jalovu tvoju majkupa si takva, sašaaušvic su krečili prošle godinebaštovani od žbunja prave perece i labudoveshvataš li dasve menja svoju idejutvoj pupak, seoski bunar,smena vekovauhvatla nas je upišanih gaćasašakažu: pogledaj u nebonoćas će proćijedina kometa koju ćeš videti u životua ti gledaš u telefon.***Marija Dejanović: Umanjenica za čekanje

Kad prizovem tvoje ime,umanjenica za "čekanje",nosiš kratku majicu, imaš ruksak i putuješ.Nisam sigurna ideš li autobusomili netko od tvojih prijatelja vozi,ali kad stanete, izađeš i podbočiš sekao izvidnica dječaka ozbiljnog lica,iz nosa izrastaju pjegice kao šumske gljive.Kad promatraš udaljene obrisenepoznatog grada, čovjeku bi se učiniloda ti je jučer ispao prvi mliječni zub.Oči su ti tada smeđe kao mušmula,komad krzna medvjedićaočuvani u staklenci naftalina.